O istinitom stereotipu i produžetku genocida
Marić Antonijević

Photo: Screenshot

Ružni, prljavi, zli, moralno zapušteni

Dogodilo se, ne bi trebalo da bude iznenađenje, ali, ipak jeste, kao i svaki susret sa ogoljenim zlom. Prošlonedeljno gostovanje reditelja filma Dara iz Jasenovca Predraga Antonijevića u emisiji TV Happy Dobro jutro, Srbijo ukazalo nam je još jednom na to da je ovde u Srbiji dugogodišnji totalni mrak i da Srbija morbidno uživa u njemu. Iživljavajući se i naslađujući patnjama drugih. Utoliko je televizijska istina Milomira Marića i čoveka koji je napravio film o logoru bila rečiti dokaz o verbalnom kontinuitetu sa genocidom u Bosni i Hercegovini.

Nisu se slučajno našli Marić i Antonijević, a ovako je zvučalo:

Milomir Marić: Od izbijanja rata u BiH i otkrivanja logora u okolini Prijedora, celokupna svetska propaganda je htela da dokaže pojavili su se nacisti novog doba...

Predrag Antonijevič: Tako je.

MM I to su Srbi.

Iako je taj logor Omarska...

PA: To je onaj sa tuberkulozom... što je, kao, bio mršav. Jeste.

MM: Ali to je bilo otvoreno, oni su mogli da izađu iz tog logora kad god hoće. To je bilo... neki sabirni logor, da se sklone, da ih neko ne ubije.

I oni su njega posle nahranili. Uzeli su onog mršavog i prikazivali ga u cirkusu, po Evropi. Eto, to je njihova propaganda.

I sada, u isto vreme konkuriše Qvo vadis, Aida i Dara iz Jasenovca. Ovde je priča da je Srebrenica genocid, da su Srbi zločinci. I oni tu priču hoće da čuju, a ovu priču srpsku o Jasenovcu neće.

PA: Tako je. I to je, nažalost, desilo se, i mi smo decenijama prikazivani kao loši momci. Ružni, prljavi, zli, to je taj jedan stereotip. Ali, očigledno, taj stereotip je i dalje prisutan, i dalje se diktira. Mi moramo igledno jako puno radimo i da mnogo, mnogo više radimo na menjanju tog stereotipa. I u tom smislu mislim da je Dara obavila svoju misiju. Jer, mi imamo desetine i desetine prikaza filma sada u Americi koji se, sem nekolicine koji okreću to na političku priču, od dobre do odlične kritike. Čak, ne slažu se i opovrgavaju teorije da je ovo politička propaganda Srba. Naravno, film je oštećen u startu za te nagrade itd., ali to sad nije bitno. Važno je da ta priča ide, postoji. Tek će se o Dari slušati u narednih nekoliko godina.

O Antonijeviću i Mariću već se priča u užasnutom regionu.

Dara je misiju obavila, sada samo treba podsetiti na herojske dane Srba u logorima.

Nacionalna frekvencija zlikovaca i simpatizera

TV Happy ima nacionalnu frekvenciju u Srbiji. Srbija želi Milomira Marića, on je nacionalna frekvencija žitelja ove države? Nema odrečnog institucionalnog odgovora, dakle, jeste. Marić redovno u svoju autorsku emisiju Ćirilica dovodi ratne zločince ili njihove saradnike - tako je bilo, recimo, sa gostovanjem Branislava Puhala, zapovednika obezbeđenja Ratka Mladića; kad god bi pomenuo neko naređenje, ili autentičnu glupost generala-zločinca, bivao bi nagrađivan tempiranim aplauzom probrane publike.

Fikret Alić, logoraš iz Omarske, najpoznatiji iz Bosne i Hercegovine, budući da se sa svojih četrdesetak kilograma smestio na naslovnicu Tajma 1992, kazaće u programu Face TV Senada Hadžifejzovića: „Osjećam se poniženo! Cijeli svijet je vidio našu patnju, a danas čujem izjave poput Marićevih! Čovjek koji to izjavi nije čovjek! Zašto država ne reaguje na ove propagande i laži?! Kao žrtva, borim se za prava svih žrtava! Hoću jednaka prava za sve žrtve! Kao logoraš nemam nikakvu zaštitu osim svoje lične zaštite! Država nema Zakon o negiranju genocida! Očekujem od države da nam da prava! Nisam bio jedini na toj slici, nas je bilo više od pet hiljada mršavih ljudi! Ne mrzim nikoga, mrzim ratne zločince! Vrijeme je da Srbija zaustavi širenje laži!“

To vreme je odvno prošlo, a Alić, eto, želi da veruje u ljude. „Vratio sam se 2009. u Kozarac. Lijepo živim, samo, pojede me nepravda! Jede me što i danas pljuju po nama! Nisam samo ja prošao torturu, bilo nas je 30 hiljada i svi smo to prošli! Zaustavimo mržnju! Povrijeđen sam što istina nikad nije došla tamo gdje treba, nego se kajmak kupuje tamo gdje je bliže! Nemam ništa protiv tog voditelja! Neću ga nazvati cirkusantom! Pitat ću ga samo zašto pljuje nevine žrtve rata?! Podignimo spomenike svim civilnim žrtvama rata! Zaustavimo mržnju! Imamo mjesta za sve!“, zavapio je Alić.

Dogodio se genocid

Od maja do avgusta 1992, prema podacima logoraških udruženja, kroz logor Omarska prošlo je gotovo šest hiljada Prijedorčana nesrpske nacionalnosti, a oko 700 ih je ubijeno.

„Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid“, kazaće te 1992. zatočenik nacističkih logora Eli Vizel, nakon obilaska bosanskohercegovačkkih replika užasa. Koje je posetio na poziv predsednika SR Jugoslavije Dobrice Ćosića. Početkom avgusta 1992. američki i britanski novinari Roj Gatman, Peni Maršal, Ed Vuliami i Jan Viliams otkrili su prijedorske logore. Posljednja grupa logoraša iz „Omarske“ prebačena je u logore „Manjača“ i „Trnopolje“ 21. augusta 1992. godine.

Logor Omarska

Pred Haškim tribunalom za ratne zločine osuđeni su Predrag Banović na osam godina, Miroslav Kvočka na sedam, Dragoljub Prcać na pet, Mlađo Radić na 20 godina, Zoran Žigić na 25, Milojica Kos na šest, Duško Sikirica na 15, Damir Došen na pet, Dragan Kulundžija na tri godine, Milomir Stakić na 40 i Duško Tadić na 20 godina zavora. Pred Sudom BiH su osuđeni Željko Mejakić na 21 godinu, Momčilo Gruban na sedam, Dušan Fruštar na devet i Duško Knežević na 31 godinu zatvora.

Utemeljitelj logora Omarska, kao i logora Trnopolje i Keraterm, Simo Drljača ubijen je prilikom hapšenja.

Slike neljudskosti

Logor iz kojeg su, kako kaže Marić, svi mogli da odu kada su hteli i u koji su smešteni da ih neko ne bi ubio, bio je mesto zverstava i patnji. U jednom od svedočenja koje je koristilo Tužilaštvo Tribunala, piše: „Zlostavljanje u logoru neprekidna je i opšta pojava, a počinje dolaskom zatočenika. Zaista, od trenutka kada stignu, zatvorenike se najčešće tuče ili u svakom slučaju maltretira, kao da im se želi odmah pokazati da ih se više neće smatrati ljudskim bićima. Moraju uz udarce izlaziti iz autobusa kojima su dovezeni u logor; moraju se postrojiti uza zid i često im se otimaju lični dokumenti ili novac; prisiljava ih se da pjevaju srpske pjesme; potom moraju sjediti na tlu ili čak ležati na stomaku na vrelom asfaltu satima, pri čemu se ne smiju pomaknuti, a ne mogu ni piti. Nakon toga ih ispituju. Usput ih udaraju pesnicama, čizmama, kundacima pušaka, svim vrstama predmeta. U hangarima nema ćelija, postoje samo velike sale u kojima su logoraši neizdrživo nagurani jedan uz drugog, tako da katkada jedva da imaju mjesta da se pomaknu, prisiljeni su da spavaju, kada mogu spavati, na golom podu ili na paletama. Zatvorenici dobivaju vrlo malo hrane, koja je često pokvarena, i gotovo nimalo vode. Klozeta tako reći nema, svoje prirodne potrebe treba zadovoljiti u kante ili čak često u uglu neke prostorije ili poda se. Bolesni ili ozlijeđeni zatočenici jedva da dobivaju ikakvu njegu ili je uopšte ne dobivaju.Općenito govoreći, svi ti muškarci su mršavi, oslabljeni i još dodatno utučeni budući da stalno žive u klimi nasilja i straha. Ne znaju kada će biti prozvano njihovo ime. No znaju da kada budu prozvani, to neće biti toliko zbog toga da ih se ispita, koliko zato da ih se pretuče Tuku ih dok odlaze jesti, i premda ih tjeraju da trče kako bi stigli u restoran, logoraši imaju tek nekoliko minuta da progutaju bijedni obrok. Tuku ih kad žele otići na klozet, tako da većina od toga i odustaje. Takođe ih tuku jednostavno zato što je nekog stražara ili 'posjetioca' spopala želja za nasiljem.“

Logor Omarska

Kad se narod pita

U okolini Prijedora ubijeno je više od tri hiljade ljudi, a više od 30 hilada prošlo je kroz logore. (Omarska, Keraterm, Sušica, Manjača). Pronađeno je oko 130 masovnih grobnica, 60 u okolini Prijedora.

Osnivač logora Sušica, tadašnji major JNA, docnije general Vojske Republike Srpske je Svetozar Andrić; bio je potpredsednik opštine Novi Beograd, sada je u drugom mandatu poslanik Narodne skupštine Republike Srbije iz poslaničke grupe SPAS.

Koncentracioni logor Sušica je od maja do septembra 1992. bio logor za zatvaranje, mučenje, silovanje i ubijanje bošnjačkog stanovništva; kroz njega je prošlo osam hiljada ljudi koji su svakodnevno bili izloženi torturi, a neutvrđeni broj logoraša je ubijen.

U krivičnoj prijavi Fonda za humanitarno pravo Tužilaštvu za ratne zločine  Fond navodi  da je Andrić 28. maja 1992. godine naredio „iseljavanje“ bošnjačkog stanovništva iz Zvornika, što je za posljedicu imalo odlazak više od 10.000 Bošnjaka.

Logor Keraterm

„Već nekoliko dana kasnije, 31. maja 1992. godine, Andrić je izdao naređenje o osnivanju logora Sušica u Vlasenici. Logor je postojao sve do 30. septembra 1992. godine, a zatočenici su svakodnevno prebijani, žene koje su bile zatvorene u logoru su silovane“, navodi Fond u prijavi.

Narod se pita, poslovno sposobne osobe sa područja Novog Beograda promišljaju da je general dostojan njihovog poverenja.

Moralni raspad Srbije

Istoričarka Latinka Perović još 2008. je ocenila da nas tadašnja  (i sadašnja, prim. aut.) situacija čini šizofrenim. „Osudu logora u prošlosti, zgražavanje nad Jasenovcem, genocidom ustaške države. S druge strane, logore koji su nastali u vreme Informbiroa. I sve to mora da se osudi. Ali, u vreme dok to radimo, imamo Omarsku, Keraterm, logore na teritoriji Srbije. Imamo žive ljude koji su prošli kroz te strahote, kroz torturu. A za državu to ne postoji, to je više od hipokrizije, to je ferment našeg moralnog raspadanja. Država postoji zato da zaštiti različitog pojedinca i to je Evropa. A mi taj odnos sa Evropom posmatramo tehnički. Došli smo, čak, dotle da i taj tehnički gest visi o koncu. A o suštini hrišćanske civilizacije na kojoj počiva Evropa ne govorimo. Ne znamo koliko je život kod nas zapušten, kakav je položaj žene, hendikepiranih, nismo stigli do te margine, jer, u stvari, celo društvo je na nekoj margini. Ono ne uspeva da uhvati ni korak sa svetom koji je oko nas, a ne u Briselu. Mislim da je to kriza naše intelektualne elite“, konstatuje Latinka Perović.

Treba verovati da je region shvatio upozorenje na nasilnog suseda.

Zapuštena Srbija uživa.

Oceni 5