S posla na orgije

U novembru 1901. godine policija je u jednoj kući u Meksiko Sitiju uhapsila 42 muškarca. Meta racije je bila zgrada u kojoj su se i pre toga održavale zabave za članove ozloglašenog „tajnog društva“. „Na prvi pogled je sve izgledalo normalno“, kaže policajac koji podnosi izveštaj o hapšenju, „Ali smo onda primetili da osobe u haljinama nisu žene, već muškarci“. Polovina uhapšenih bila je u ženskoj odeći, a među njima su se našli i pripadnici vladajuće klase. Njihova imena su kasnije obrisana iz izveštaja.

Film Dance of the 41 prati ovaj događaj, a u centru je istinita priča o Ignaciu de la Torreu (Alfonso Herrera), zetu tadašnjeg meksičkog predsednika Porfiria Díaza. O „poslednjem drag“ balu i sudbini onih koji su uhapšeni se dugo ništa nije znalo – prošlost jede svoju kvir decu. To naravno nije prvi put da su brisani tagovi drugačijih, kako u meksičkoj, tako i u svetskoj istoriji.

Frida Kahlo i pesnikinja Juana Inéz de la Cruz se na primer smatraju važnim figurama meksičke prošlosti, ali se o njihovoj homoseksualnosti sve do skoro nije znalo – predstavljane su isključivo kao heteroseksualne. Istorija se još uvek smatra svetinjom koja se ne preispituje, a to posebno šteti kvir mladima koji se tek razvijaju, jer se homoseksualnost i dalje opisuje kao nešto novo.

Priče o 42 uhapšena muškarca se tokom istorije pojavljivala samo u neukusnim šalama na račun homoseksualaca. Iako se o slučaju nije znalo ništa, već je po tonu kojim su se vicevi pričali znalo da se radi o nečemu što bi trebalo da uvredi. U tom homofobičnom bezdanu se izgubila i priča o Ignaciu De La Torreu, budući da su istorijske figure obavezno heteroseksualne. S pojavom internet pretraživača, kvir građani su dobili priliku da ovu, te mnoge druge nepravde, čuju i isprave.

Budući da je rođen u imućnoj porodici proizvođača šećera, De La Torre je dobio solidno obrazovanje. Pohađao je privatne škole u Meksiku i Sjedinjenim Američkim Državama, pa je već sa petnaest godina preuzeo porodični posao i vodio ga iznenađujuće dobro. Novac mu je omogućio da živi slobodnije od onih koji ga nisu imali, pa mu se uprkos ljubavi prema muškarcima, gledalo kroz prste.

Kad se oženio ćerkom predsednika Díaza, sve je krenulo po zlu. Već je u sceni u kojoj Amada Díaz pokušava da otkopča venčanicu jasno da ih ne čeka bračni život ispunjen ljubavlju. Zatvorena između zidova vile, Amada u početku izgleda kao žrtva neobičnih okolnosti. Dok Ignacio s posla ide pravo na orgije, ona do duboko u noć sedi i čeka. U želji da bude „normalna“ polako gubi sebe, što je razumljivo – „normalnost“ je i danas jedna od najvećih ljudskih potreba.

Situacija se dodatno pogoršava kada u priču uđe mladi advokat Evaristo Rivas (Emiliano Zurita), koji ubrzo postaje Ignaciev ljubavnik. Kuća mladog para počinje da liči na tamnicu. Situacije u bračnoj postelji postavljene su nasuprot scenama grupnog seksa, te ljubavnim prizorima između Torrea i Rivasa. Posebno je zanimljiv odnos reditelja prema ovim scenama, budući da se seks između muškaraca i dalje nerado prikazuje. Ovde je vrlo važan za priču, jer nam je u trenutku kada odnos iz grubosti pređe u nežnost, jasno da se između Torrea i Evariste dešava nešto više od uobičajenih aktivnosti za članove tajnog društva.

„Ne možeš tako da se ponašaš“, kaže predsednik društva Evaristi kada primeti da je ljubomoran, „Kao da ste muž i žena! Nikad ništa dobro od toga nije ispalo!“. U ovoj rečenici je sadržana sva suština „četiri zida“, koja živi i dan danas – ukoliko se ponašaš tako da ne ugrožavaš lepo raspoloženje heteroseksualne većine, možeš da postojiš u njihovoj blizini. Javnost znači opasnost, bilo zbog toga što je homoseksualnost kriminalizovana, ili zbog toga što se na istopolnu ljubav gleda s visine, a neoprezno ponašanje je često početak tragedije.

Upravo je ljubav ta koja Torrea i Evaristu, ali i sve ostale članove društva, izlaže opasnosti. Dok se na tajne radnje gledalo kroz prste, nežnost se nije tolerisala. Da bi se ljubavi stalo na put neophodno je da se pošalje poruka, a najefektnija je uvek ona u kojoj se neko izvrgava ruglu. Homoseksualnost je značila gubitak svega – posla, porodice, ugleda, pa i života.

Hapšenje je došlo kao sledeća faza, a scena u kojoj muškarce u haljinama izvode na gradske ulice, pred razjarenu rulju, prilično podseća na neke modernije – na razbijene Parade ponosa u Poljskoj, Rusiji, pa i u Beogradu, na krvava lica koja ostaju pošto horde homofoba prođu kroz zastave duginih boja.

Ignacio de la Torre je „pošteđen“. Vraća se kući obučen u zelenu haljinu, prolazi pored Amade, odlazi u sobu i spušta se na kolena. Iznad njegove glave je slika na kojoj je Sveti Sebastijan – hrišćanski svetac i mučenik, ubijen tokom Dioklecijanovog progona hrišćana u 3. veku. Kasnije je postao jedan od omiljenih motiva hrišćanske umetnosti, da bi posle otišao još dalje, i uzdigao se do ikone pop umetnosti. Danas je on kvir mučenik, a strele koje mu probadaju telo simbol su penetracije, ali i stradanja homoseksualaca kroz istoriju.

Amada u poslednjim scenama sazreva u potpunog negativca, a razgovor koji supružnici vode za doručkom simbol je za sve porodične razgovore u kojima su homoseksualci tretirani kao osobe bez osećanja. Bračni par je, tvrdi istorija, i nakon obroka ostao da živi pod istim krovom, a Ignacia su kasnije dovodili u vezu sa revolucionarem Emilianom Zapatom. Ali, to je već neka druga priča…