Sa druge strane reke svetli grad

Uvek ćemo imati Lisabon... i Bratislavu

Alfama je moja sudbina – Da mi je samo da odem u Lisabon i čujem „Lisboa, menina e moca“ bila je jedna od onih želja čije se ostvarenje ne očekuje, oko koje se ne trudi, već se želi sentimentalno i retko, u posebnim trenucima. Možda se baš zato 28. aprila davne 2011. i ostvarila; u lisabonskoj četvrti Alfama, poznatoj po tome da čuva tradiciju i starinsku ušuškanost, u ne-tako-popularnom fado klubu za koji saznate samo ako vas lokalci upute. Dok su se nizali poznati i nepoznati fado standardi, a lokalni izvođači za nas nekoliko nastupali kao pred hiljadama, shvatila sam – Alfama je moja Skadarlija. Samo što nema dizanja ruku, vikanja i podvriskivanja, ili pak laganog damskog klaćenja... Nema ni tuge ni meraka, samo unutrašnjih oluja i gubljenja do konačne implozije. Nakon koje nije problem ni naručiti „Lisboa, menina e moca“. I dobiti je „na uvce“, za fajront. Jedan instrument, jedan glas, neretko i a capella, uz vino kuće, za drvenim stolom, među uspomenama na zidovima koje ne pričaju nikakvu priču, ne mame turiste, ne predstavljaju se lepšim nego što jesu.

Čitav Lisabon je takav. Poput našeg mačka Felixa - zna da je lep i da mu se dive, ali niti je rasan niti bi išao na izložbe, sve i da može da bira. Lisabon živi svoj život kao grad sam sebi dovoljan. Tu ne srećete turiste na svakom koraku, niti dobijate poseban tretman ako ste turista. Tako se i brže osetite domaćim, iako ste tu tek nedelju dana. Ni čuveni tramvaj 28, ni za noćni život spreman Bairro Alto, ni Chiado, Baixa, Belem, nijedan kutak tog grada nije pretenciozan, nakinđuren ili pak naružen do neprepoznatljivosti. Sve je (nebeogradski) opušteno, smireno, ležerno. Niko vas ne vuče za rukav da uđete baš u njegov restoran, da kupite njegov proizvod, ne morate ništa. Lisabon je tu, sam za sebe, prirodan i neopterećen. Svojevrsni grad-muzej, jer je sve, od mermernih trotoara, azulejo pločica koje krase čak i podvožnjake, preko reke koja liči na more, do arhitekture i lokalne kuhinje dovoljno autentično i replika mu se ne može naći nigde.

Lisabon krase čuvene male strme ulice koje pak vode na ogromne prostrane trgove, sa kojih pogled puca slobodno, toliko da gde god da stanete, gradu možete da se divite. Ako je od ikoga trebalo da naučimo lekciju o suživotu načičkanih, gusto naseljenih četvrti i s druge strane širokih bulevara, drvoreda, parkova i trgova, trebalo je to da naučimo od Portugalaca. Sada je već jasno da nemamo šanse jer osnovnu lekciju – Kako ne biti megaloman, naročito kad vas je to koštalo u prošlosti – nismo, niti ćemo ikad naučiti. Portugalci jesu, ne bez muke. Imali su čitav svet, ostao im je Lisabon i Portugal u današnjim granicama. Sasvim dovoljno za sreću.

Istanbul, grad mačaka – Premda se čini da Lisabon i Istanbul imaju neke sličnosti, one se završavaju na strmim i uskim živopisnim uličicama. Sve ostalo je drugačije – atmosfera, tempo, odnos prema sebi i drugima. Istanbul želi da se svidi, da vas začara, nahrani i napoji najbolje što može. Dok vas ne provoza po Bosforu, ne pokaže i evropsku i azijsku stranu i pošteno ne umori, neće stati. Tamo će vas rado i sa zadovoljstvom vući za rukav da sve probate i kupite, ali to vam neće smetati. Uprkos tome što za sopstvenu ljubav prema neradu optužujemo 500 godina pod Turcima, u Istanbulu se vidi da nikakvu radnu etiku nismo nasledili od njih, a bogami ni besprekoran odnos prema higijeni. O kuhinji da ne govorim.

Istanbul sam, bar prema tuđim iskustvima, posetila u pravo vreme, 2008. Tada je bio jeftiniji od Beograda, odnosno jednak njemu u najgorem slučaju, taksijem se moglo svuda bez razmišljanja o bankrotu, ručak i kafa na Sultanahmetu nisu bili papreni, a ono što se zadržalo su – mačke. Uvek, svuda i na svakom koraku – u baštama restorana, na obali, u prolazu, ispred zgrada, u izlozima prodavnica. I baš kako i dolikuje, svi treba da ih hrane i niko ne sme da ih dira.

Pravda za Bratislavu – Kao što estradna umetnica Danijela Terzić kaže: „I Bili Ajdol, al' ipak Madona“, tako i ja kažem: „I Prag i Beč, al' ipak Bratislava!“ Da se razumemo, Prag obožavam, Budimpeštu i Beč poštujem, mada ne ljubim previše, ali što se srednjoevropskog ugođaja tiče, Bratislava je sve. Ne pulsira u ritmu naših naroda i narodnosti kao Beč, niti želi da bude metropola; nije depresivna kao Budimpešta, a taman je dovoljno usporena; lepa, popularna i fotogenična kao Prag nije, ali je svoja i nepretenciozna. Ako vam dosadi ili vam se ne svidi, jako je blizu svih pomenutih prestonica.

Bratislava tako ima najbolju turističku strategiju – tu odsedaju svi oni koji bi u Beč, a noćenje tamo im je skupo, strateški je dobro pozicionirana i nema nikakav problem s tim ako vam se ne dopadne. Izvolite, tu su vam i Beč i Budimšešta i Prag, široko vam polje, birajte, baš nas briga, nismo vas ni zvali da dođete. I onda vas osvoji. Toliko da, ako ste poput mene i moje drugarice saputnice, tražite turističke aranžmane koji vam dozvoljavaju da više vremena provedete u Bratislavi nego u Beču. Nijedna turistička agencija ne organizuje posete isključivo Bratislavi i Slovačkoj, već Bratislavu pozicionira kao usputnu stanicu ili nužno, jeftinije prenoćište. Iako, osim drugarice saputnice, još nisam upoznala osobu koja obožava Bratislavu, a ponajmanje onu kojoj je Bratislava bolja od Beča, ipak odgovorno tvrdim – Bratislava je predivna i potcenjena. I zaslužuje sopstveni turistički aranžman bez Beča!

Kafu popijte u jednom od tri Greentree cafea, ili u Cafeu L'Aura, ako volite retro-stilski ugođaj. Ručajte u Pulitzeru, i obavezno se slikajte ispred prozora-izloga restorana, dok vam se pogled gubi u svetloj budućnosti. Šetajte svuda, a naročito po centru – pešačkoj zoni u kojoj nema saobraćaja, dok iza svakog ugla nenametljivo vrebaju kafići, male radnje (med i sve u vezi s njim nađite ovde), misteriozne stepenice, starinska vrata i naizgled napuštene crkve i zgrade. Bratislava ima i tvrđavu i dvorac, most sa pilonom po meri čoveka i restoranom na vrhu, predivne zgrade filharmonije i pozorišta i toliko nerazvkanog blaga. Pravda za Bratislavu!

Madridski san – Moja kratkotrajna, iznenadna i neplanirana poseta Madridu rezultirala je ljubavlju na prvi pogled. Doslovno. U tom gradu našla sam se slučajno, neopterećena očekivanjima i budućim utiscima. Nakon što je autobus koji nas je vozio ka Lisabonu (da, autobus) omašio obilaznicu, usred noći završili smo u Madridu. Bela skulptura, fontana, kitnjaste zgrade i ornamenti na sve strane prolazili su mi pred očima, tek otvorenim. „Budi se, vidi što je ovo lepo, hej, prolazimo kroz nešto mnogo lepo“, govorim drugarici sa susednog sedišta.

„Pošto vidim da se polako svi budite, da vam kažem da sada prolazimo kroz Madrid. To nije bilo u planu, ali je jedini put koji znam“, rekao je vodič. „Tri ujutro je i grad je potpuno prazan, možemo načas da se parkiramo ovde, da malo uživate u Madridu.“

Ne sećam se ni gde smo tačno bili (verovatno trg Cibeles), niti šta je dalje vodič pričao, samo znam da sam se okretala kao da sam se zaista našla u zemlji čuda i to me osećanje nije napustilo ni dok smo prolazili kroz madridska predgrađa. Sve je bilo divno, savršeno, na mestu, po meri. Ne znam da li je to grad za svakoga, kako se čini turistima, kako ću ga doživeti kad ga posetim ponovo i planirano, ali tih pola sata bilo je magično.

Sandra Dančetović

Ono što su drugi napustili

„Ono što putovanjima daje vrednost jeste strah“, pisao je Albert Camus, „Jer strah lomi svaku unutrašnju strukturu koju imamo. Tako građanin više ne može da vara, da se krije iza sati provedenih u kancelariji (a protiv tih sati tako glasno negodujemo, iako nas dobro štite od bola koji dolazi iz usamljenosti). Putovanja nemilosrdno ruše takva skloništa. Daleko od „svojih“ ljudi, i svog jezika, lišen svih pomagala i maski, čovek bez smetnje ponire u samu svoju suštinu. Tako se vraća do samog temelja svakog ljudskog bića, svake misli“.

Putovanja su, dakle, ili bi tako trebalo da bude, više od turističkih atrakcija i lokalne kuhinje, ona su povratak na izvor onoga što nije nužno lepo, a procenat lepote zavisi od života koji smo živeli do trenutka dok nas ne ostave same u „tuđoj“ zemlji. Na takvim putovanjima obično se sreću ljudi, osim ako putnik ne odluči drugačije, a u tim susretima postoji još jedna sloboda – „Volim da srećem ljude koje zatim nikada više neću videti. Niko ne može biti dosadan kad ste s njim samo jednom u životu. Zanimljivo je pogađati kakva je to vrsta ljudi i porediti ga s drugim njemu sličnim koje ste ranije upoznali. Jer većina ljudi se svrstava u mali broj tipova, te se možete zabavljati prepoznajući već viđene crte i osobine. Kao što će vam neki pejzaž biti poznat jer ste ga već upoznali na slikama nekog slikara, tako ćete naići i na likove koje ste već upoznali obrađene u književnosti“, pisao je WilliamSomersetMaugham još početkom XX veka.

Ali kakva je korist od napuštenih, takozvanih gradova duhova? I šta je sa putnicima čije su omiljene destinacije baš takve?

Sebe sam počeo da svrstavam u baš ovakve putnike, iako još uvek nisam postao jedan od njih. U vihoru pandemije, dok se svet menja pred našim očima, a sloboda polako prelazi u do sada nepoznati format, mnogo je onih koji maštaju o moru, te putovanjima koja su se jednom već dogodila. Neki drugi, pak, maštaju o onima koja bi se tek mogla dogoditi, a među njima sam i ja, te se i dalje ne odričem postapokaliptičnih fantazija i horor scenarija, a uprkos tome što mi blizina neke stvarne propasti sveta ni malo ne prija.

U tim sanjalačkim epizodama posebno mesto su zauzele tri lokacije, tri napuštene strane sveta na kojima su ostali tek tragovi onih koji su tu jednom živeli. Do tih gradova duhova nema autobuskih linija, do njih ne lete avioni, a putevi su, tvrde oni koji su njima prošli, prilično loši. To ipak ne bi trebalo da nas spreči u tome da o njima maštamo, kao o potencijalnim lokacijama za hodočašća, o mestima na kojima bismo, neometani od drugih, uronili baš u onu suštinu o kojoj piše Camus.

Prvo na listi je selo na dalekom severu Rusije – Kaškaranca (Кашкаранцы), lokacija koja nije potpuno napuštena, ali je dovoljno udaljena od svega poznatog. Na fotografijama mogu da se vide kućice od dasaka, „ulice“ zarasle u travu koja je gusta poput mahovine. Stanovnika je malo, budući da su meštani otišli da se gomilaju po gradovima. Na tri i više hiljada kilometara od Srbije tako se nalazi selo okruženo netaknutom prirodom, kuće koje gledaju na Belo more, u kojima ljudi žive kao pre nekoliko decenija. Odatle se može još dublje na sever, do granice sa Finskom, dalje kroz Kolsko poluostrvo, kroz oblasti iznad severnog polarnog kruga. Kroz tajge kojima caruje bor, od kojeg su sagrađene sve kuće, može da se stigne do sela Kuzomen, gde se borove šume u početku mešaju sa pustinjskim peskom, a onda prestaje rastinje i pesak se meša sa snegovima. Po peščari šetaju konji, koje je tu doveo čovek, iz centralnog Sibira, a koji su vremenom postali divlji. Pravi sever, kako kažu, ipak može da se iskusi tek kada se skrene sa glavnih puteva, u pustare i šume, tamo gde odlazi onaj čovek koji ne traži ništa drugo osim sebe.

Drugo na spisku je japansko ostrvo Hashima, koje zovu i Gunkanjima, što u prevodu znači Ratno ostrvo. Nalazi se na samo petnaest kilometara od centra grada Nagasaki, a u pitanju je napušteno naselje u kojem je nekada živelo oko pet hiljada stanovnika. Ostrvo je bilo jedan od centara za iskopavanje uglja od 1887. do 1974. godine, a kada su se rudnici zatvorili građani su svoje domove napustili u rekordnom roku. Bio je to najgušće naseljeni grad u Japanu, a onda su svi otišli.Iza njih su ostale betonske višespratnice, koje danas svedoče o tome da priroda u odsustvu čoveka guta sve, i buja neometana napretkom čovečanstva.

Treća, i najbliža lokacija, je ostrvo Ada Kaleh, koju zovu i dunavskom Atlantidom. Nalazi se na tri kilometra od grada Orșova u Rumuniji, i nekada je služilo kao rečna luka za krijumčare. Većinu stanovništva činili su Turci, a ostrvo se prvi put spominje 1430. godine, u izveštaju u kojem stoji da na njemu živi 216 stanovnika. Igralo je važnu ulogu u ratu između Habzburške monarhije i Otomanskog carstva, a zbog svoje strateške pozicije, pa su vojnici Habzburške monarhije 1689. tu podigli i tvrđavu. Ostrvo je u otomanske ruke prešlo 1739. godine, nakon što je između Austrije i Turske zaključen Beogradski mir.  Kada je 1964. godine počela izgradnja brane na granici Rumunije i Srbije neke zgrade sa ostrva su premeštene na ostrvo Simian, a Ada Kaleh je potopljena. Oni koji tuda prolaze tvrde da, kada je voda dovoljno bistra, još uvek mogu da se vide potopljene građevine.

Opustelih lokacija je mnogo, a život je, kažu, prekratak. Celo je ljudsko kraljevstvo baš na ovom svetu, na ovoj planeti, i uprkos tome što postoje mape, putokazi i putopisi, trebalo bi je obilaziti po sopstvenoj želji, putovati – makar i na pusta ostrva. Velika hrabrost je gledati u ono što su drugi napustili. 

Milan Živanović