Razgovor sa časopisom "Mlada fronta"
Bohumil Hrabal

Photo: wikimedia.org

Sa objavljivanjem svake knjige smršam po pet kilograma

Kakav vam je životni stil?

Uvek sam bio obuzet onim što radim, događajem čiji sam očiti svedok. Međutim, odmah posle toga se ohladim i posmatram one slike koje su me minule, i izvlačim samo one grožđice i bademe koji imaju nadtekst i podtekst, i tako ih sa sobom nosim u glavi sve dok ne počnu precizno da se redaju u rečenice koje beležim pisaćom mašinom. Kada bi me posmatrao psihoanalitičar, označio bi me kao depresivnog manijaka, jer volim da se smejem kako bih se odmah posle toga uozbiljio, kao da sam pogođen ne svakom sveć jedino i samo onom mojom stvarnošću koja se odigravala u meni i tamo napolju, van mene. Takav sam, međutim, bio i kao dečak, a to, opet, znači da sam to dobio sa genima…

Ko je po vama pozitivni heroj?

Pozitivna junačina je bilo koja ljudska egzistencija, heroj je dete koje uči da korača, heroj je dečak koji prvi put odlazi u školu, heroj je mladić koji je postao muškarac, a na kraju je pozitivni heroj svako ko se zaljubio i oženio. Najveći heroj je, međutim, svakako čovek koji odlazi na posao i živi ritmom običnog čoveka. Da bi neko postao heroj, ne mora obavezno da bude učesnik rata, ili da leti sa kosmonautima; on ne mora ni da napiše knjigu, ali ispunjavati zadatke kao radni čovek i suprug, otac i prijatelj, to je po mome pravo herojstvo…

Koje je doba vaših poseta?

Posete mi uvek dolaze u nevreme. Uvek mi u glavi razbacaju onaj moj nameštaj i ja posle toga celog dana moram sve da sređujem onako kako je to ranije bilo. Najgore je kada mi neko kaže da će me, možda, posetiti u petak. Tada sam već u četvrtak nervozan, od petka rano izjutra izlazim i čekam i tako se nekoliko puta desilo da poseta dođe tek uveče, ili ne dođe uopšte i ja sam nesrećan. Najviše volim posete koje dođu nenajavljene. U početku uopšte nisam prijatan, nekako sam kao ukočen, ali potom se otopim i sasvim sam pristojan družbenik. Nešto sasvim drugo su moje predvečernje posete krčmama. Navikao sam da radim samo i jedino od jutra do podneva, u samoj stvari nisam napisao ni jednu jedinu knjigu u večernjim satima. Poseti pivnice se radujem kao malo dete, volim ispijanje piva povezano sa govorom, pivo nekako daje mislima ubrzanje, pojavljuju se dogodovštine i ideje odavno negde zaturene, čak se uz pivo dogodovštine i izmišljaju. Trudim se da u takvim posetama pivnicama ostanem tri-četiri sata, volim kada kući stignem negde posle deset uveče. Ponekad odlazim u pivnicu odmah popodne, sedim tamo sam i izmišljam dogodovštine koje sam izjutra i pre podne počeo da pišem, takvu posetu jako volim, to je odista divno kada govorim sam sa sobom, slobodno pijuckam pivo i potpuno sam negde na drugom mestu, ne smeta mi govor, to je ta velika bučna samoća…

Susrećete li negde strica Pepina?

Njega ne. Stric Pepin je postojao samo jedan, bio je neponovljiv, umeo je da govori na sve moguće teme. Voleli su ga i pesnici i slikari i slušali su ga i stalno su mu se divili…

Šta mislite o češkom humoru?

Iako sam rođen i u školu išao barem jednu godinu u Brnu, ipak dajem prednost praškom crnom humoru, čiji je predstavnik Jaroslav Hašek. To je humor zbog koga su Hašeka pretukli u češkom selu, to je čak humor koji ne podnose Moravljani koji, slikovito rečeno, za prašku lakrdiju nemaju razumevanja i koji bi zbog nje mogli i da ubiju. Danas međutim, kada je došlo do izjednačavanja seoskog i velegradskog folklora, praška ironija nailazi na razumevanje i u Moravskoj. Ja sada taj svoj humor nazivam zabavnim štivom.

Pored Jaroslava Hašeka moj stric Pepin bio je taj koji je svojim gegovima uspevao više od četrdeset godina da zabavlja ne samo našu porodicu, već i ćelo mestašce kroz koje je prolazio kada se vraćao sa posla, kada je svakoga dana posećivao sve krčme u kojima je postojala ženska posluga. Mislim da je stričev humor bio odista svetski…

A inspiracija?

U nju verujem. Međutim, onda dolazi uvek upravo onda kada me neko poseti ili kada sam istina sam, ali sam zato daleko od pisaće mašine. Ko me poznaje, taj se odista čudi, kada ja to uspevam da pišem? Moja žena me je videla da pišem za ovih dvadesetak godina braka jedva desetak puta. Kada me moja žena posmatra, ona mi blokira ne samo mišljenje, već i pisaću mašinu. I zato večeram stojeći, i zato neprekidno šetkam. Sada sam naučio: ako ništa drugo a ono da zapišem olovkom odlomke rečenica koje mi padnu na pamet u trenucima inspiracije. Nisam u stanju da pišem redovno i razumno. To nešto mora u meni tako da uskipi, te ideje moraju početi da klokoću, kao kada nešto vri u loncu! A onda sedim i lupam po pisaćoj mašini sve dok inspiracija, to jest viđenje slika i veština da se ono prenosi u prste i tipke pisaće mašine, sve do trenutka kad inspiracija prestane da teče, ventili se zatvore i sa pisanjem je gotovo. Često se pribojavam da li će me inspiracija posetiti, a ako već i hoće, da li će to biti kada sam u blizini pisaće mašine, jer ja jednostavno nisam u stanju da pišem drugačije nego u šrajbmašinu…

A kako stoje stvari sa preklapanjem?

Preklapalo je svaki čovek koga je, isto tako, posetila inspiracija i koji izgovara rečenice za koje razumni ljudi kažu da su nerazumne, koji čini sve ono što pristojni ljudi ne čine, preklapanje je, znači, napor da se čine zabranjene stvari i sve ono što je u vezi sa praškom ironijom i homorom. Za mene je preklapanje pokušaj da se tekst napiše drugačije nego što sam ga pisao dotle, to je veliko iskušenje da se pišu rečenice koje su formalno i sadržajno nekonvencionalne, eksperimentisati i zakoračiti na tanak led. Preklapanje je, isto tako, i deo mog životnog stila, ali je to, isto tako, i odgovornost potpisati se ispod takvog preklapanja, čak je to, isto tako, i dobrim delom drskost doneti takav tekst u redakciju. Vrhunac preklapanja je, međutim, objavljena knjiga. Uvek sam imao utisak, pre nego što će mi izići knjiga, da ću umreti. Ja, međutim, ne umirem i tako to mučenje od preklapanja moram ispiti sve do dna. Peče me uvek savest da nisam u svojoj knjizi nekoga uvredio, da nisam rekao nešto što ne bi smelo da se kaže. Sa objavljivanjem svake knjige smršam po pet kilograma. Ali – i to je suština preklapanja…

Koliko dugo, po vama, traje prijateljstvo?

Pravi prijatelji se na kraju uvek razilaze. Prijateljstvo je od toga časa, međutim, još dublje, dalje lete kroz vazduh ideje koje obojicu spajaju, čak prijatelj, sa kojim smo se razišli, počinje da se pojavljuje češće nego ranije, dalje takav prijatelj daje savete, i nadalje se ta dvojica nalaze jedan uz drugoga mnogo češće nego ikada ranije. To je nešto kao sa ljubavlju. Dovoljna je loše shvaćena reč, gest, postupak, i svako kreće drugim putem, a da pri tome jedno drugo ne napuštaju. Dante se razišao od svoje lepotice Beatriče zbog jednog pogrešnog pogleda, ali je ona ostala sa njim i nadalje, čak ga je pratila kroz Božansku komediju i to ne samo kroz raj i pakao, već i kroz čistilište… To je ona prava ljubav i prijateljstvo koji traju zanavek…

Koju od svojih knjiga najviše volite?

One koje se bojim. To je uvek ona koju sam upravo dovršio. Sada se bojim Harlekinovih miliona, ponovo ih nudim redakciji sa šašavom nadom da ću, pre nego što knjiga bude objavljena, umreti. Ali, kakve sam sreće, ponovo ću smršati pet kilograma i ponovo ću morati da kusam ono što sam nadrobio. Uostalom, zar je to važno! To je suština umetnosti…

Dostojevski kaže: Samo sa razumom, ljudi ne bi daleko dospeli…

Kao čovek pomalo nerazuman, divim se svemu što donosi razum, obožavam informacije i Izbor iz svetske štampe; čak sam, ovako pomalo nerazuman, bio, odista, izuzetan otpravnik vozova, i onih dvadeset godina što sam odlazio na posao, divio sam se svemu onome što donosi ljudski razum. Pa i moj romantični stric Pepin, koji je živeo svim tim blesastim ranim Čaplinovim groteskama, sa oduševljenjem se divio Edisonovim pronalascima i njegovom razumnom mozgu tako da je i od Edisona načinio komičara. Sve ono, međutim, što donosi razum najednom stiče nekakvo iskričenje i vrcanje, odjednom se u čoveku pojavljuje ono što ovde još nije postojalo, to je nešto što Platon naziva »plođenje u lepom«, Lajbnic »melanholija večite izgradnje«, Lao-ce »umeti neumeti, to je ono najviše«, Sokrat »znam da ništa ne znam«, Nikola Kuzanus »docta ingnorantia«. Voleo sam zaposlenje u kome sam imao vremena da snivam, gde sam mogao da dopustim da me posećuju ideje koje su predstavljale pavlaku; bivao sam i još sam uvek počašćen prenagljenim sintetskim ocenama koje su se na mene obrušavale pune četiri godine, koliko sam radio u Kladnu i tovario tone železne rudače u vagonete, tone mangana i hroma i svih tih divnih dodataka, to je bilo rintanje one moje smene koja je postavljala ogromne zahteve rukama… uz taj rad sa lopatom, mogao sam, međutim, neprekidno da sanjarim, da živim u egzistencijalnom raspoloženju, da se zagledam u oblake što promiču i rasplačem se od sreće što u tako divnoj stvari učestvujem, što mi sve iracionalno teče kroz glavu. Uvek sam znao i sada znam da je sve prvo moralo u mene da stupi kroz veoma brzo i razumno oko, kao osnovna informacija. I zato, igrajući na razum, mogu veoma često da budem izuzetno nerazuman…

Šta biste rekli mladim ljudima i onima koji počinju da pišu?

Sve ono što sam im rekao u prethodnim pitanjima. Jer je ovo prevashodno razgovor sa Mladom frontom. Dodao bih samo da svaki mladi čovek mora da pronađe svoje brvno po kome može da korača samo i jedino on. Svaki mlad čovek je genijalan, svaki od njih je opkoljen čvrstim staklenim zvonom neznanja, ono što je najlepše na svakom mladom čoveku jeste ona određena odbojna samosvest da na svetu nije sam, da kraj njega postoje i oni drugi, da spada u ljudsko društvo, ali ne u svako, već u ono koje se bori za bolji svet i po onu cenu da je mlad čovek na svetu jedini koji čuva suštinu i lik te svoje predivne ideje…

Kakvo biste pitanje postavili sami sebi i kako biste na njega odgovorili?

U šta verujem? Verujem da ljudi neće biti tako nerazumni i da se neće upustiti u rat, verujem da je najveće merilo svih doba i sadašnjosti samo i jedino mir, ne svaki mir, već mir koji je pun konfliktnih situacija koje se mogu rešiti; verujem da se sve ono ratoborno u čoveku može rešiti na račun svemira; verujem da je čovek odvajkada kosmotvoran i zato i naša budućnost jeste nebo… Međutim, za tako nešto treba posedovati ljudski razum…

*Preveo s češkog Milan Čolić

Oceni 5