Sa šarenih strana: Od Hupera do Tarzana

Godine su prošle pune muka

Inspirisani tekstom Bojana Mušćeta o smrti novina i časopisa, prisetili smo se i štampe koja je obeležila naše detinjstvo i ranu mladost. Lično nisam previše izgubila nestankom mojih omiljenih časopisa, budući da je skoro sve što sam kao mala čitala bilo umnogome diskutabilno, odnosno, da se ne lažemo, naginjalo je totalnom trešu.

Skloni smo nostalgiji za prošlim vremenima, i kad situacija nije vanredna. Vidim da iz ove perspektive mnogima i neka 2010. deluje bajkovito, sećaju je se sa setom, pitaju se šta nam se to desilo... O devedesetima, tokom kojih sam ja odrastala, da ne govorim. Svedoci smo popularnog slogana „Volim '90-e“ za žurke na kojima se čuju Funky G, Dr Iggy (Igi?), Ella B... Sve je to legitimno. Za ovog Rajka nema kapa, odnosno žurka na kojoj može čuti Oasis, ali to je, očigledno, samo moj problem. Nećemo o žurkama u ovom teškom trenutku. Sve i da se organizuju po mom ukusu, parola „Volim '90-e“ jednako bi bila užasna. Kad se setim novina i časopisa koje sam čitala – takođe.

Jedina svetla novinska tačka mog odrastanja bile su „Dečje novine“ iz '80-ih koje sam nasledila od brata. Tu su bili stripovi o Mirku i Slavku, poučne priče o drugarstvu i jednakosti, pesmice naših pionira, posteri tadašnjih zvezda SFRJ. Preko veze u svetle primere mogu da dodam i kragujevačke učeničke časopise poput „Dečjih iskri“ (koje bih kupovala samo kad objave neki moj uradak) i „Naše Javnosti“ (izlazile lokalno, samo u mojoj OŠ Svetozar Marković jer se njegov list zvao „Javnost“; isto tako je bio socijalista, a socijalisti '90-ih nisu videli nikakvu razliku između sebe i njega... Shvatate li na koliko je nivoa to bilo problematično?!).

Časopis koji sam pasionirano čitala i najduže kupovala bio je Huper. Tu je moglo da se nađe sve o aktuelnim svetskim zvezdama (od popa, britpopa, do rocka), prevodili su se intervjui iz inostranih medija, pisalo o dodeli MTV nagrada, a Dejana Pataković bi ih neretko i posećivala, te donosila samu ekskluzivu na stranice malog tinejdžerskog časopisa. Jednim delom Huper je bio kao neka verzija štampanog Trećeg kanala (3K). Drugim delom je bio sve ostalo. Bilo je tu i rubrika koje su pokrivale život i rad domaćih zvezda, prekopotrebnih tekstova stranih hitova (samo smo tu mogli da nađemo LIRIKS), smešnih i nebuloznih izjava javnih ličnosti i čuvene rubrike obavijene večitim velom tajne – „Sindi – U fazonu jedne tinejdžerke“.

Nadrndana Sindi pljuvala je sve živo i neživo, naročito domaću estradu, a posebno sve što bi se pojavilo na televiziji Pink, kasnije i na BK. Svaku glupu izjavu, emisiju, postupak Sindi bi opazila i secirala u svojoj kolumni. Ništa nije promaklo njenom oku i oštrom peru. Pitala sam se stiže li Sindi da uradi domaći pored sveg tog vremena provedenog uz TV, ali brzo mi je sinulo (vidite kako sam bistra) da Sindi nikako ne može biti tinejdžerka. Kolumna je samo U FAZONU jedne tinejdžerke. Što nam je više Sindi stavljala do znanja da nikada nećemo saznati ko je ona, to je mene ta dilema sve više kopkala. Shvatila sam da to nema ko drugi da bude do Dejan Pataković, tada glavni i odgovorni urednik Hupera. Sindina kolumna bila je zapravo svojevrsni uvodnik i zgodan način obračuna sa TV i ostalim estradnim pošastima bez, recimo, odlaska na sud. Demantujte me ako grešim. Ne znam ni da li ima još neko ko je razmišljao o stvarnom Sindinom identitetu, ali ja sam ovo nekad morala da kažem.

Kad bi se Huper rasprodao, kao zamenu sam čitala Teen. To je bio pravi tinejdžerski časopis o problemima, dilemama i blamantnim pismima mladih čitatelja, ali ipak namenjen nešto starijem uzrastu. A i, budimo iskreni, stvarno je bio veliki treš. Ne i najveći. Prvo i počasno mesto pripada časopisu To si ti, koji se prodavao po školama. Po školama, ljudi moji! Bar u mojoj jeste. I svi smo imali obavezu da ga kupimo. Od nastavnice srpskog. Volim '90-e!

Kako sam tada bila u višim razredima, te uveliko prevazišla sva tinejdžerska glasila (čak i od Hupera počela da se otuđujem), nije mi padalo na pamet da kupujem časopis gori i od Teena. Uostalom, šta je s mojim pravima i slobodama da odlučujem da li ću i šta kupiti?! Jasno je da su usledile debate s nastavnicom da bi na kraju bio postignut truli kompromis koji je podrazumevao to da nije svako od nas u obavezi da kupuje časopis, već svaka klupa?! Tako smo drug iz klupe na srpskom i ja delili troškove blamaže zvane „To si ti“. Jedini članak kojeg se sećam odatle bio je onaj o transcendentalnoj meditaciji (opet - ?!) koju sam želela da probam. Sreća da sam tu nameru podelila sa roditeljima, pa su je osujetili rekavši da ne bi trebalo da probam ništa što predlaže sumnjivi časopis koji ionako ne želim da kupujem. U svakom slučaju, godine su prošle pune muka.

Bili su tu i nezaobilazni ženski časopisi. Čitala sam ih kad mi vreme nije, ali sam se zato spasla čitanja kad im vreme jeste, pošto znamo da su ti časopisi sve samo ne na strani žene. Ali, zvaćemo ih ženski jer su se tako predstavljali. Upoznala sam se sa Vivom (magazin o zdravlju), Vitom (nešto kasnija hrvatska inačica Vive; kad su počeli da je uvoze krajem '90-ih, mogli smo da osetimo luksuz pravog masnog papira iz susedstva), Anom, Bazarom, Praktičnom ženom. Verujem na reč i u priče svih onih koji govore da su ti časopisi zaista bili dobri i imali neku vrednost pre '90-ih. Ja se samo sećam jednog broja Praktične žene iz '93. ili '94. koji je pokrivao Cecinu svadbu na skoro osam strana (ne želim da guglam kad je bila Cecina svadba). Naslov: „Živim u snu iz kojeg ne želim da se probudim“. Prelepo. Broj sam sačuvala jer je imao tabelu za tačno određivanje podznaka. Osim što tabela nije bila tačna i mašila je za jedan znak. Volim '90-e!

Ranih dvehiljaditih upoznala sam se i sa sadržajem Cosmopolitana i rekla – ne, hvala – pomirivši se sa sudbinom da nikad neću biti AAA. I nikad nisam zažalila. Onda su došle sve moguće Lise, Cice i Blic žene kao još gori treš od ženskih časopisa '90-ih. S gnušanjem sam ih odbijala skupa s Cosmopolitanom. Viva je mila majka! Vita još više. Zašto je kod Hrvata sve lepše i drugi aksiomi.

Onda je došao internet i spasio nas štampane bede. Naravno da ne. Svaki treš na njemu je postao još veći, ali su zato tu i brojne mogućnosti koje nudi svima koji su voljni da odu dalje od prostog klika. Na kraju krajeva, suština je u sadržaju, forma se prilagođava vremenu. I uvek je lepša kod Hrvata.

Sandra Dančetović

Tarzan, idealan muškarac

Sprat kuće u kojoj smo živeli dok sam odrastao bio je nenaseljen veći deo godine, sve dok se baka u jesen ne bi vratila sa svog imanja na kojem je provodila leta. Vraćala bi se kad obere jabuke, obično u septembru, a po njenom povratku bi dvorište bilo ispunjeno belim džakovima u kojima se nalazilo voće. Čvrsto sam verovao da se vraća sa nekog tajnog ostrva na kojem je pronašla sakriveno blago, pa se umorna vratila da povrati snagu i spremi se za novu avanturu.

Tako bi u jesen zaposedala svoje utvrđenje – sobu na pomenutom spratu, koja je najveći deo godine bila zaključana. Sobu je, kako je kasnije pričala, izabrala zato što je još u detinjstvu sebi obećala da će jednog dana živeti „na čardaku“, što je i uspela u toj kući koju je sama finansirala.

I druge sobe su imale svoje ključeve, pa se u jednoj čuvalo ono sakupljeno voće, i hladili se kolači u vreme slavlja, bezbedni od radoznalih prstiju koji su jedva čekali da utonu u toplu unutrašnjost slatkog testa. Ono što je bilo najzanimljivije bila je treća soba – mesto na koje su odlazile knjige, stripovi i igračke, a kako bi se sačuvali od nerazumnih dečjih ruku. Problem je bio u tome što su baš u tom periodu bile najzanimljivije stvari na svetu, a ta soba neki daleki svet koji se morao osvojiti po svaku cenu.

Ne sećam se koliko mi je vremena bilo potrebno da odgonetnem misteriju ključa, i shvatim da se nalazi u džepu ljubičastog kaputa u kojem je majka čuvala sve ono što je htela da zaboravimo – bombone koje bi uspela da spasi od naše proždrljivosti, druge slatkiše, cigarete, i, naravno, ključeve od tajnih riznica.

Trenutak kada sam uspeo da otključam teška drvena vrata i danas smatram jednim od najsrećnijih momenata u životu. Srce je lupalo kao neki doboš iz džungle, a bilo mi je potrebno nekoliko dana da se usudim da uzmem u ruke neku od dragocenosti koje su se tu čuvale. Bilo je tu svega – starih knjiga, časopisa, kaubojskih šešira i opasača, šahovskih figura, novogodišnjih ukrasa, gumenih jednoroga i plastičnih kengura, zabavnika, takozvanih „šnitova“ koji su izgledali kao mape, a u stvari su bili skup linija po kojima se šio neki komad odeće.

Pored velikog izlaza na terasu nalazila se stara fotelja presvučena tamno-crvenim somotom, sa drvenim držačima, a pored nje velika lampa sa abažurom koji je uvek bio pokriven prašinom. Pored fotelje nalazilo se ono od čega mi se od prvog trenutaka zaustavljao dah – gomila stripova sa šarenim naslovnim stranama, na kojima se nalazio glavni junak obučen samo u gaćice i sopstvenu kožu. Kostim je bio oskudan, a pokreti raskošno ulovljeni u crtežu, što mi je izazivalo neko nejasno uzbuđenje. U vrhu svakog broja velikim slovima pisalo je Tarzan.

I dok se priča jedva sećam, jednu naslovni stranu sam dobro upamtio – na žutoj podlozi ležao je tigar sa izrazom nemoći na mačkastom licu, dok se iznad njega nalazio veliki muškarac, nacrtan tako da je posmatraču jasno da pesnicama udara u grudi. Pokušavao bih da imitiram te pokrete, a kako bih stvorio zvučne efekte koji bi upotpunili doživljaj. Glava junaka koji je pobedio tigra bila je zabačena unazad, a savršena crna kosa padala je ka potiljku. Telo je bilo namešteno tako da se ocrtavao svaki mišić, a žute gaćice su se savršeno slagale sa bojom poražene zveri. Tarzan je u jednoj ruci držao nož, ali krvi nije bilo, tako da sam pored uzbuđenja osećao i olakšanje što je tigar i dalje živ. Upravo će to kasnije postati i moja privatna definicija za idealnog muškarca – onaj koji može da savlada kada je to potrebno, ali ne i da povredi.

Kasnije sam saznao da je u pitanju strip serijal koji je izlazio osamdesetih godina prošlog veka, a koji počinje pričom o dečaku Džonu Grejstoku čiji su usvojitelji majmuni iz guste džungle. Priča o Grejstoku počela je još 1912. godine, a 1918. se pojavio i prvi film. Prvi stripovi sa Tarzanom u glavnoj ulozi pojavili su se 1929, a auor je bio Harold Foster.

Početkom 1982. strip se pojavio i u Jugoslaviji, i izlazio je sve do kraja 1990, kada se ugasio zajedno sa zemljom koju je do tog trenutka okupirao. Kada sam napustio kuću u kojoj sam odrastao stripovi su ostali, pa mi je njihova sudbina do danas nepoznata. Nadam se da su pronašli skrovište u kojem čekaju neki novi život na koji će nepovratno uticati. 

Milan Živanović