Portreti: Džekson Polok (1912–1956)
Džekson Polok

Photo: Jackson Pollock

Sagledati raspad naše kulture

U periodu kulturne dezintegracije – kakvoj prisustvujemo danas na Zapadu – teško je proceniti darovitost pojedinog umetnika. Neki umetnici su očito nadareniji od drugih umetnika, a ljudi koji su dobro upućeni u datu materiju morali bi biti u stanju da naprave razliku između više i manje nadarenih. Većina savremenih kritičkih radova isključivo se bavi uspostavljanjem te distinkcije; u celini gledano, kritičar danas povlađuje umetnikovim namerama (sve dok ove ne dolaze u koliziju s njegovim pozivom) i usredsređuje se na nagonski osećaj koji ovaj sledi, ili ne uspeva da sledi, pri njihovom realizovanju. No, time ne dobijamo odgovor na glavno pitanje: u kojoj meri je darovit slikar oslobođen obaveze da nadiđe ili da preispita dekadenciju sopstvenog kulturnog okruženja?

Možda je naša opsednutost genijalnošću, za razliku od puke darovitosti, instinktivni pokušaj da se taj problem reši, jer genije je, već po definiciji, čovek koji je na ovaj ili onaj način nadišao situaciju u kojoj se zatekao. Za samog umetnika taj problem često zna da bude sudbonosan; mislim da je on progonio ljude poput Dilana Tomasa i Džona Mintona. Možda je progonio i Džeksona Poloka, pa se time delimično može objasniti zbog čega je poslednjih godina života praktično prestao da slika.

Polok je bio izuzetno darovit. Možda će neki time biti iznenađeni. Videli smo posledice Polokovih danas čuvenih inovacija – hiljade tašističkih i akcionističkih platana grubo i proizvoljno prekrivenih i „napadnutih“ bojom. Čuli smo i legendu o Polokovom načinu rada: platno na podu, boja koja se po njemu izliva ili razbacuje iz konzervi; delirijum umetnikovog puta u nepoznato i tako dalje. Pročitali smo nadobudne hvalospeve o novoj vrsti slikarstva čiji je on začetnik. Stoga smo iznenađeni kada čujemo da je on zapravo bio izuzetno prefinjen, osećajan i „divan“ zanatlija, koji je imao više zajedničkih crta sa umetnikom poput Berdslija, nego s nekim gnevnim ikonoborcem.

Njegova najbolja platna su veliki formati. Čovek stoji pred njima i oni mu ispunjavaju čitavo vidno polje: veliki zidovi srebrnih, ružičastih, zlatnih i bledoplavih maglina viđenih kroz gustu pređu brzih tamnih ili svetlih linija. Tačno je da te slike ne poseduju kompoziciju u renesansnom značenju tog pojma; nemaju središte ka kojem pogled može putovati i od kojeg se može udaljavati. Zamišljene su kao neprekinute površinske šare koje su savršeno objedinjene, bez ijednog ponovljenog motiva. Pa opet, njihove boje, konzistentnost gesta i uravnoteženost nijansi svedoče o izvornoj umetnikovoj da-rovitosti. Isti kvaliteti nam govore da je Poloku njegov metod rada, u okvirima zadatih ciljeva, dopuštao istu onakvu kontrolu kakvu je, recimo, impresionistički metod dopuštao impresionistima.

Polok je, dakle, bio neuobičajeno darovit i njegove slike gode osobama istančanog ukusa. Kada bi se od njih izradili dezeni za tkanine ili tapete, godile bi i osobama manje istančanog ukusa. (Samo osoba istančanog ukusa može uživati u jednom kvalitetu, izdvojenom iz uobičajenog konteksta, na kojem se insistira radi njega samog – u ovom slučaju, kvalitetu apstraktne dekoracije.) Ali možemo li se time zadovoljiti?

To je nemoguće. Delom zato što je Polokov uticaj, kao ličnosti koja znači mnogo više od toga, danas odveć nesporan da bi se mogao zanemariti, a delom zato što se njegove slike takođe moraju sagledati – a verovatno je i trebalo da budu sagledane – kao ideje. Kakva je njihova sadržina, njihovo značenje? Kustos jednog poznatog muzeja, kojeg sam sreo u galeriji, rekao je: „Tako su smislene.“ Naravno, to je samo primer kako se značenje opisnih prideva danas glupavo izvrće, jer se svako služi usvojenim rečnikom kako mu se prohte. Te slike su bile besmislene. Ali bitan je način kojim su takve bile.

Zamislite čoveka kojeg su od rođenja odgajali u nekoj beloj ćeliji, tako da nikada nije video ništa drugo osim rasta sopstvenog tela. A onda zamislite da su mu odjednom dali neke štapiće i konzerve s čistim bojama. Da je taj čovek raspolagao urođenim osećajem za sklad i harmoniju boja, mislim da bi njima prekrio zidove svoje ćelije onako kao što je Polok slikao svoja platna. Nastojao bi da iskaže svoje misli i osećanja u vezi s rastom, vremenom, energijom i smrću, ali bi mu nedostajao rečnik viđenih ili zapamćenih slika kojima bi ih iskazao. Imao bi na raspolaganju samo gestove koje bi otkrivao nanoseći mrlje boja po belim zidovima. Ti gestovi bi mogli biti strastveni i mahniti, ali u njima ne bismo videli ništa drugo do žalostan prizor neke gluvoneme osobe koja se upinje da progovori.

Mislim da se Polok u gotovo istoj meri izolovao od sveta. Njegova platna podsećaju na slike oslikane po unutrašnjim zidovima uma. A privlačnost koju njegovo delo ima, naročito za druge slikare, govori o istom. Njegovo delo se svodi na poziv: Zaboravi sve, raskini veze, zauzmi mesto u svojoj beloj ćeliji, i – kao najveći paradoks – otkrij ono univerzalno u samom sebi, jer u svetu koji sâm nastanjuješ možeš biti sve!

Večiti problem zapadnog umetnika jeste otkrivanje umetničkih tema pomoću kojih će uspostaviti kontakt sa svojom publikom. (A pod temom ne mislim na motiv kao takav, već na razvojno značenje otkriveno u nekom motivu.) Na Poloka su isprva uticali Meksikanci i Pikaso. Stilski je pozajmljivao od njih i nalazio uporište u njihovoj energiji, ali ma koliko pokušavao nije mogao preuzeti njihove teme, jer su one naprosto bile nespojive s njegovim pogledima na vlastito društveno i kulturno okruženje. Najzad je, u očajanju, za temu odabrao nemogućnost nalaženja teme. Iako je mogao da govori, ponašao se kao nema osoba. (Po tome je malo podsećao na Džemsa Dina.) Iako je bio slobodna i društvena osoba, osudio je sebe na samoću i zatočeništvo u beloj ćeliji. Budući da je još posedovao sećanja i nebrojene asocijacije na spoljni svet, nastojao je da ih se reši. I pošto se otarasio svega čega je mogao, pokušao je da očuva jedino svest o tome šta se dešava pri činu slikanja.

Da nije bio nadaren, sve to ne bismo shvatili; umesto toga, njegovo delo bismo naprosto otpisali kao neuko, lažno i irelevantno. No, kako stvari stoje, darovitost Džeksona Poloka je njegova dela učinila relevantnim. Njihovim posredstvom možemo sagledati raspad naše kulture, jer, naravno, ono što sam opisao nije bila neka njegova svesna i proračunata taktika; bila je to posledica činjenice da je verovao i hranio se svim zajedničkim iluzijama o stvarima kao što su uloga pojedinca u društvu, suština istorije ili uloga morala.

Možda smo tu došli do nečega što je blizu odgovora na moje prvobitno pitanje. Ako neki nadareni umetnik nije u stanju da gleda ili razmišlja izvan okvira dekadentne kulture kojoj pripada, ako je situacija kao u našem slučaju zaoštrena do krajnosti, onda će njegova nadarenost na negativan, ali neuobičajeno snažan način razotkriti prirodu i obim te dekadencije. Njegova nadarenost će, drugim rečima, razotkriti kako je i sama bila protraćena.

Oceni 5