Sagorevanje straha

Kod kuće je, kao i uvek, bilo vrlo toplo; centralno grejanje tutnjalo je kao da se plašimo promrzlina, a često smo, uprkos visokom spratu i nezaklonjenosti drugim zgradama, i danju navlačili zavese, tako da je u prostoriju prodirala samo blaga naznaka rozikaste svetlosti. Tu smo klimu stvorili gotovo nesvesno, baš kao što ljudi u krizi menjaju svoje okruženje: jadnici sede smrznuti u sumraku ne paleći svetla, a ugroženi, poput Artura i mene, žude za rumenilom i bezbednošću.

Polusenka nam je pomogla da se sakrijemo jedan od drugog. Čim se Arturovim povratkom nametnula nova situacija, mora da nas je obojicu u podjednakoj meri uplašila činjenica da se ne slažemo. Opterećeni tom novom teskobom, pribojavali smo se da ćemo jedan drugog iznervirati ili ugušiti. On je mnogo ležao ili sedeo u fotelji; kupao se dugo i često. Veoma mlad i zabrinut, izgleda da se pribojavao moje srdžbe, a u njegovim gestovima prema meni ogledala se nervozna obzirnost; ja bih otišao u trpezariju da čitam, a on bi došao sa šoljom čaja i dodirnuo me po ruci. Da nisam bio tako žestoko i požudno zaljubljen u njega, ti dani bili bi sasvim nepodnošljivi. Ipak, povremeno sam osećao gađenje – i na njega i na sopstvenu prijemčivost. Seks je postao gotovo sredstvo za čišćenje, kao da posle sati i sati inertnosti i izvrdavanja želimo da sagorimo svoje neiskazane strahove u žestokoj, nemoj delatnosti. U seksu je ležalo opravdanje za njegov boravak u mom prostoru, potvrda da nismo tek dva obična neznanca fatalnom greškom uhvaćena u klopku.

*Iz romana "Bazenska biblioteka", Laguna 2005.