Salata od svežih otrovnih šampinjona

***

Kažem jednom našem članu MDS, koga sam do tada smatrao upućenim u gljive, da smo našli u prirodi tzv. gradski šampinjon Agaricus bisporus.

– Otkuda on u prirodi, zar to nije uzgajana vrsta?

– Pa kako misliš to, misliš da su naučnici soj zamesili u laboratoriji, a ne odabrali iz prirode? – pitam iznenađen njegovim poimanjem kultivisanih vrsta.

***

Oni koji vole gljive spremni su na sve žrtve. Tako naš ne baš mlađahni Panta (panter) za vreme ekspedicije MDS na Tisi, gde smo uzimali uzorke gljiva na osnovu kojih ćemo dokazivati zagađenje te reke i njene okoline izlivanjem otrovnog jalovišta u Rumuniji, početkom maja nag pliva do jedne poplavljene vrbe, nag se vere uz vrbu da dohvati Laetiporus sulphureus. Videvši tu scenu, pozvao sam koleginici M. Davidović da fotoaparatom ovekoveči tu neverovatnu gljivarsku požrtvovanost. U povratku, u autobusu, neki su predlagali da fotografiju našeg pantera objavimo na naslovnoj strani časopisa Svet gljiva, s tim što ćemo zamaskirati gljivu kao nešto stidno, a dati celu figuru u naturalnom izdanju.

***

Baka s kojom živimo (majka moje supruge) prilično je bolesna pa dok smo mi na poslu, a deca u školi, nju čuva jedna Ruskinja koja je udata za našeg čoveka. Kad god se spremim da idem u gljive, mene Valja pita: – Hoćeš li u pićurke?

I naš član MDS, Panta, oženjen je Ruskinjom. Pitam ga: – Panto, kaže li ti žena hoćeš li u pečurke ili u pićurke? – Panta se trže, nasmeja i reče: – Otkud znaš? Ja joj kažem: „Bre, ženo, ne kaže se u pićurke već u pečurke.“

***

Bio sam bolestan pa su kasnog leta 1996. godine svratili kod mene iz šume prijatelji sa ulovom gljiva. Sa njima je bio i prijatelj mog prijatelja, koji je pod nadzorom iskusnih berača brao jestive biserke. Ali kao što se zna, u šumi često popusti koncentracija, pa su zbog toga prijatelji došli kod mene da ipak prokontrolišem ulov prijatelja mog prijatelja. Kada sam počeo da razgrćem biserke po stolu, ne sumnjajući da ću naći išta loše, odjednom mi se u ruci našla otrovna panterovka. Svi su se začudili uljezu osim gosta, koji zapravo ni dalje nije bio svestan ni šta je brao, ni u čemu je pogrešio, a ni kakva mu je od te gljive opasnost pretila.

***

Mrkulje, šarulje... njih petnaestak, pa dva–tri plećata vola zeljonje i, najzad, dva bika galonje, nabijenih vratova i otomboljenih mošnica istrčavaju u ludom stampedu iz šume ali ne ovim pomenutim već obrnutim redosledom, zapravo onako kako u životu najčešće biva kada se beži – najsnažniji prvi a za njima slabiji, i trče pravo prema meni. Ja sam zatečen. Ne stižem ni da se pomerim s mesta a oni već pristižu. Ja se u tom trenutku nalazim skoro na vrhu brda, na čistini ispod dalekovoda, između Ciganskog dola i Vlakišta. Zatečen sam strašnim prizorom, ali srećom, u rukama mi je metalni, gljivarski štap kojim počinjem da vitlam i da se branim.

– I! Iii! – vičem koliko imam snage i štapom teram goveda od sebe, usmeravajući ih niz strminu koja na pojedinim mestima dostiže i 45 stepeni nagiba. U isto vreme uskačem u obližnji klekov žbun ne obazirući se na to što me iglice bodu i grane grebu po celom telu. Osećam kako gubim snagu i glas. Jedva se držim na nogama. Primećujem da mi se od straha svaka dlaka na telu uspravila. Goveda u trku zamiču niz padinu.

Ne, scena koju sam opisao nije san a liči na ružan san. Bio je to moj susret sa krdom goveda koje je bežeći od mečke tražilo spas od čoveka (čitaj mene). Ali, ruku na srce, šta bih ja tu mogao da uradim. Da se mečka pojavila, vikao bih, halakao „hu–ha, hu–ha“ (kako viču u mom kraju kada teraju mečku sa njiva zasejanih ovsom ili pri susretu u šumi) i ništa više. Da je  izašla iz šume na čistinu, moguće je da više ne bih imao snage ni da kriknem to spasonosno hu–ha, hu–ha!

***

Onaj koji se možda najviše divio mojim zapisima štampanim u Svetu gljiva, više nije među nama. Iznenada je umro. A siromah, dok je bio živ, stalno je na našim sastancima MDS–a, kada neko ispriča neki nesporazum s ljudima, gljivama ili nešto drugo, pa i on sam takođe, ponavljao:

– Možda će gospodin Hadžić ovo zabeležiti i uneti u Gljivarsku beležnicu.

I eto, otišao je tamo gde ćemo i svi mi, a ja želim da pomenem Petra Novakovića i da sačuvam uspomenu na njega.

***

Početkom zime našli smo u šumi ispod lišća jednog braonkastog glodara nalik mišu u stanju hibernacije – sklupčanog kao loptica. Rep mu je bio čvrsto savijen preko stomaka, glave i prebačen preko leđa. Samo su se videle crvenkaste, prozeble šapice. Vratili smo ga na njegovo mesto. Ali, činilo mi se da ga nismo dobro ušuškali pa sam ceo dan brinuo. Predveče sam se javio Željku da iskažem svoju zabrinutost. "Ne bojte se, ja sam stavio preko njega i lišća i zemlje. Mario je bio stavio samo lišće", utešio me je gljivarski prijatelj.

***

Kaže mi poznanik, producent sa Televizije Beograd: – Ja sam iz okoline Gornjeg Milanovca i majka me je u detinjstvu naučila da razlikujem tri vrste pečuraka: vrganje, lisičarke i bele, i njih mogu zatvorenih očiju da berem a da ne pogrešim. Ali reci mi da li je istina da su one pečurke što imaju žipon na drvcetu otrovne? – i da bi mi bolje objasnio šta pod tim podrazumeva, uzdiže kažiprst leve ruke a prstima desne proba oko kažiprsta da „nacrta“ suknjicu.

– Nije istina – odgovaram mu. – Složena je to priča. Evo, recimo, i šampinjone koje kupuješ na pijaci i oni su sa „žiponom na drvcetu“ pa su jestivi.

– A je li tako?!

***

Pre nekoliko godina, u vreme kada sam bio u Rožajama, doneo mi je brat jednu veliku puharu koju je pokupio sa kolovoza. Neko ju je postavio nasred ceste na putu Andrijevica – Plav, verovatno ne znajući šta sa njom da radi, a želeći da skrene pažnju vozačima i putnicima na njenu veličinu. Gljivu smo izmerili. Bila je teška 3.350 g, obima 110 cm. Zamolio sam brata matematičara da mi izračuna kvadraturu njenog kruga.

***

Posle ko zna koliko časova “očigledne nastave” na sastancima MDS o otrovnom šampinjonu, redovni pratilac naših sastanaka B. priča mi: – Gospodine Hadžiću, mnogo sam se obrukao. Brao sam pečurke ispod Kosmaja i pozvao sam prijatelje na večeru. Spremio sam salatu od svežih šampinjona. Gosti su uživali. Salata je bila predivna. Ubrzo, po odlasku kući, javili su mi se prijatelji telefonom: “Je li bre, šta nam ti uradi sa tvojim pečurkama? Boli nas stomak i povraćamo.”

– Gospodine Hadžiću, izgleda da sam umesto jestivih ubrao otrovne šampinjone. Ne smem od bruke više ni da se sretnem sa prijateljima.

***

Razgovaram sa mladim mikologom. Razmenjujemo gljivarska iskustva.

– Da li si našao nekada Polyporus squamosus? – pitam.

– Da, našao sam jednom.

– Jesi li primetio kako miriše na brašno?

– Ne, nisam – reče, pa se zamisli. Brzo sam shvatio da možda mladi mikolog, pravo gradsko dete, i ne zna kako miriše brašno, jer u protivnom, ili mu ne radi čulo mirisa, ili ja grešim u određivanju mirisa škripavca, pa ga priupitah:

– A znaš li ti kako brašno miriše?

– Pa, pravo da vam kažem, ne. Nisam ga nikada mirisao – priznade i otkloni moju dilemu.

(Nastaviće se)