Sam svoj bič i uteha

Aleksandar Tišma (Horgoš, 1924) objavio je, skoro bi se reklo: nažalost - autobiografiju. Dalo se već i ranije, od prilike do prilike, naći u novinama i časopisima čitave pregršti njegovih izjava na sopstveni račun, koje su ga, kao građanina, prikazivale u veoma tamnom obasjanju. A kako se ovaj naš književnik, negde sedamdesetih godina i posle, lepo proslavio kao pripovedač, romansijer i veliki poznavalac ljudske psihologije, naročito u vremenima ratnog haosa (roman Upotreba čoveka, 1976), veoma su neobični njegovi pokušaji samopovređivanja, moralnog samosrozavanja i samoopanjkavanja koji, začudo, prate njegov rastući književni ugled.

Elem, čitaoci će se svakako morati suočiti sa životopisom ovog pisca koji, idući sebi, nosi bič da bi se bičevao, ali na neki čudan način i samoutešio. On će, naravno, ostati naš miljenik iako je otvoreno izjavio da ne voli Novi Sad (a svojim knjigama ga je proslavio).

Aleksandar Tišma, izgleda, smišljeno se samootuđuje, o tome govori već i naslov knjige, koji priziva utisak inostranosti, da ne kažem onostranosti. Onostranost kao da lebdi nad svim prizorima iz života našeg pisca, kao da se sve sagledava iz dubine vremena, nekog drugog vremena u kojem se njegova prošlost izmiče u nepostojanje, u propast.

Nacionalno i verski mešovitog porekla (ta, nismo li to svi?) Aleksandar Tišma se već kao dečko suočio sa osećanjem dvojnosti i stekao (zauvek) neopisivo i nepodnošljivo gađenje prema svakoj nacionalnoj i verskoj isključivosti. Bio je i ostao anacionalno biće i jedino je, svim srcem, od kada zna za sebe, želeo da postane književnik, umetnik.

Stekavši rani uvid o nepripadanju (kafkijansko osećanje boravka izvan Zamka) on je, po sopstvenom kazivanju, spoznao da se njegovo biće oblikovalo u izuzetno sebično, egocentrično, samo na sebe usredsređeno i sobom obuzeto biće.

Kada je već tako, nikog neće čuditi što ova knjiga izaziva prilično neraspoloženje kad u njoj pročitamo kako naš junak, za vreme fašističke okupacije, jurca (a beše adolescent) za lakim telesnim uživancijama sa plaćenim ženama po periferijskim budžacima, a malo kasnije i na velegradskim džadama Budimpešte. A tako je i na mestima kad opisuje kako se vešto dovijao da izbegne odlazak na front (u izvesnu pogibiju) te se zgodno smešta u nekakav vojni štab kao ovejani lezilebović.

I sve tako i tome slično, nižu se prizori iz života Aleksandra Tišme, životnom stazom jednog račundžije, spadala i konformiste, o čemu piše filistarski ledeno i ravnodušno, bičujući sam sebe na literarno upečatljiv ali ljudski neprihvatljiv i nesimpatičan način.

Niko, verujem, kada pročita šta je Aleksandar Tišma rekao o samom sebi kao običnom građaninu, ne bi voleo da ga ima za druga. On jeste u ovoj knjizi markantan junak, ali ne i naš junak.

U tom osećanju antipatije za junaka knjige Sečaj se večkrat na Vali naslućuje se nešto veoma značajno, što nam može pomoći u razumevanju i te antipatije i junakovih postupaka. Ljudska stvorenja prosto nanjuše kad je čovek jadan i usamljen pa će, shodno tome, svima biti jasno: Aleksandar Tišma je mnogo ljubio, ali nije saznao šta je ljubav. I njega su ljubili, ali ga nisu voleli. Mentalna i emotivna pustoš prekriva tegobne dane njegovog ljudskog vremena pa nam je sada jasnije i o čemu neprestano, po svemu sudeći, govore njegove pripovetke, romani, putopisi i ostali zapisi i razmatranja. Opisujući ljudske mane, naš pisac beše duboko svestan i svojih ljudskih slaboština pa se, pišući neprekidno, samobičevao i nalazio u tome lepu utehu. Kao i mi, uostalom.

Život tog junaka beše niz čudnih, da ne kažem pogrešnih odluka i opredeljenja. Mrzeo je komuniste i komunizam, a pristao je da uđe u Komunističku partiju (očigledno iz oportunizma), obukavši belo odelo. Odatle je bio najuren, a i sam se složio s izvesnom "karakteristikom" koja ga je pratila da je karijerista i nepouzdan. Nije voleo svoju zemlju, ali se potrudio da udobno živi, služio čak kao vredni promotor komunističkog režima u čuvenoj partijskoj novini Borba, sve se pravdajući da zna kako se radi o lažima, ali je to sve za njega opravdano visokim ciljem koji je sebi postavio - da bude pisac, umetnik. A na umetnost je gledao iz ugla srednjoškolke, ona je za njega lepa. Po sopstvenom priznanju, nije voleo "teoretska štiva", tragao je za sebi sličnim vrdalamama, bio pakosni posmatrač borbe jednih komunista protiv drugih za vreme Rezolucije Informbiroa. Ali, uredno je vodio računa o sigurnosti porodice, roditelja i druge rodbine, onih do kojih mu je bilo stalo, koje je voleo.

Na koncu, ovaj napaćeni zatočenik "gvozdene zavese" dočepao se voljenog Zapada, velikih evropskih i belosvetskih metropola, dosanjao svoje umetničke i erotske snove, napisao mnoge značajne knjige i bio, to nam je jasno kad završimo sa čitanjem ove knjige, čedo svoga vremena.

Meni se, uz svu zahvalnost da sam upoznao Aleksandra Tišmu onako kako je on želeo, čini da je on ipak čovek 19. veka, mastodont epohe koje se danas jedva sećamo.
Knjiga je pisana 1991. godine, pred nailazak planiranog besmisla, razaranja i bestijalnog satiranja ljudi diljem prostora koji beše naša domovina i ja verujem da je Aleksandar Tišma želeo da nam kaže ono što smatra da se o njemu mora reći, da ne dopusti nečijoj ruci da vršlja po njegovom životu. Ali, sigurno je mnogo toga i sakrio, što se da naslutiti kada iza ovih surovih i samooptužujućih kazivanja, na kraju knjige, otkrijemo da je njen junak bio samo sin jedne majke i da mu u životu nije bilo lako.

2000.

*Tekst objavljen u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama”, Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)