Uspomene iz izolacije
Topcider5

Photo: Milan Živanović/XXZ

Sami na straži

Termin „cabin fever“, u slobodnom prevodu „groznica zatvorenog prostora“, služio je da se opiše rastrojenost mornara koji su mnogo vremena provodili na otvorenom moru, ili prvih doseljenika na američki kontinent, koji su vreme, a posebno zimi, provodili u svojim kolibama.

Sličnu takvu groznicu sam prvi put osetio na straži u kasarni na Topčideru, budući da sam sedam dana proveo oko napuštenih magacina koje smo, u to sam bio siguran, čuvali od duhova prošlog vremena. Zima je bila oštra, kao što su zime to umele da budu pre deset godina, a prostori u koje sam mogao da se sklonim izgledali su kao scenografija za neki postapokliptični film. Putanja je uvek bila ista, a objekti su vrlo lako mogli da budu i u bilo kojoj vukojebini, budući da je Beograd bio daleko, toliko da sam postao prilično siguran da sam ga izmislio. Bez telefona, kompjutera ili bilo čega drugog što bi moglo da skrene pažnju, ostajao sam prepušten sopstvenim mislima, što je uvod u sve valjane horor filmove, na čelu sa Isijavanjem dobrog Stenlija Kjubrika.

Vrlo brzo sam izgubio pojam o proticanju vremena, pa mi se ponekad činilo da sam celi smenu prespavao na nogama, dok bih već u sledećem trenutku bio potpuno siguran da su me zaboravili, i da već danima hodam u krug oko ruševina, i čuvam vakuum nečije izmišljotine. Sedam dana je vrlo lako moglo da bude i sedam godina.

Jedne noći, vrlo hladne i jezivo tihe, učinilo mi se da na par desetina metara od stražarske kućice vidim priliku duge bele kose. Iako sam u različitim životnim situacijama uspevao da ostanem razuman, ili da bar dobro odglumim, ta utvara me je potpuno paralisala. Posmatrao sam je ubeđen da se sprema da potrči ka meni, jer takva situacija mi je u tom trenutku izgledala kao nešto potpuno verovatno. Nakon nekoliko beskonačnih minuta krenuo sam joj u susret, jer je od strašne utvare jedino strašnija neizvesnost, da bih na njenom mestu pronašao zakržljalo stablo, obraslo bršljanom i pokriveno snegom.

Upravo me na tu utvaru podsećaju vlasti koje viču na svoje građane, te građani koji od nevidljivog neprijatelja beže sa bocama ulja i vrećama brašna u naručju. Od neproverenih informacija i paničnih poruka stvorila se nepodnošljiva buka, i stvarnost koja se zasniva na pretpostavkama onih koji u pretpostavljanju nikada nisu bilo dobri.

Pojam o vremenu sam izgubio baš kao onomad na straži, zatrpan poslom, ali ne i platom, okružen medijima koji tvrde da svet posle ovoga neće biti isti, kao da je do sada bio činjenica koja stoji u mestu, opasana zidinama nepromenljivosti. Jedino što znam je ćemo iz ovoga izaći drugačiji, kao posle neke zimske straže na koju su nas poslali nepripremljene i neiskusne, toliko nespremne da nismo znali da mraz traži slojevito oblačenje.

Oceni 5