Četvrt veka od masovnog ubistva civila na sarajevskoj pijaci Markale
Rasrr 01 S

Photo: www.radiosarajevo.ba

Sami su se sebi dogodili

Ako pitaš gdje sam sada/ne idem iz ovog grada/sve je moje ovdje ostalo

Ako pitaš kako mi je/da ti roknu samo dvije/sve bi ti se samo kazalo/nikome se ne ponovilo

 

Sećanja ne blede, a ratno ludilo godinama već dobija nove pojavne oblike; raspomamila se ta nesputana mašta, ona bi u isto vreme “da smo vas više”, ali, nekako, kad bi moglo, da ne ispadnemo krivci nego žrtve. Malo ambivalentno. Zločinci i njihovi poremećeni sledbenici nastavljaju da se neljudski rugaju žrtvama i tragediji njihovih bližnjih, nevinost se provlači kroz srbijanske rovove, kasarne, tenkove, lobanje, tamo odakle nije izlazila, čak ni kada je Evropi priredila prvi genocid posle Drugog svetskog rata. Opasno zaraženi bolesnik ne priznaje svoje zdravstveno stanje i ugrožava sve oko sebe, proizvodeći opasno poljuljani I nestabilni kolektivitet liderom; medicina nema odgovor, ostaje bezrazložno žaljenje, ako ima spremnih i na to. Nikad se dobro ne završi.

Dan sjećanja na sve poginule građane Sarajeva u periodu od 1992. do 1995. godine 5. februar obeležen je sećanjem na 68 građanki i građana Sarajeva koji su ubijeni granatom koja je odaslata sa srpskog položaja. Dokazano i presuđeno, da načas obogatimo faktografiju. Od masakra na Markalama prošlo je tačno četvrt veka, a Sarajlije su na mestu zločina konstatovale kako je svake godine sve manje ljudi koji dolaze na to mesto da odaju počast poginulima, učenjem Fatihe ili nekim drugim ritualom. I, kako kaže vremešna Sarajka Kadrija Hrgić, ”za kratko vrijeme neće nikoga biti, sve je tužnije zato što zaboravljamo, kvarimo se kao ljudi”.

Falsifikatori i saučesnici

Ostali okupljeni na Markalama, ponajpre učesnici rata, uvereni su da će prkos i ponos sačuvati sećanje na žrtve, ali i na počinitelje zločina.

Na zajedničkoj komemorativnoj sednici Skupštine Kantona Sarajevo, Gradskog veća Sarajeva i opštinskih veća s područja Kantona Sarajevo kantonalni premijer Edin Forto kazao je kako je 5. februar dan svih žrtava Opsade.

"Ovo je način na koji se sjećamo svih žrtava opkoljenog Sarajeva. Naravno, ne može ni na koji način nadoknaditi gubitak porodicama žrtava. Osnovna poruka je da “moramo stalno obrazovati nove generacije da znaju šta se to tačno desilo", rekao je premijer.

Govorio je i Bogić Bogićević, bivši član Predsedništva SFRJ,naglasivši da se sednica organizuje kako bi se odala počast svim žrtvama grada Sarajeva u periodu agresije 1992-1995, kada je beogradski režim, na čelu sa Miloševićem ispisivao najsramnije stranice svoje historije”.

“I sada, kada se zločin falsifikuje, osporava, poriče, biti ravnodušan na sve to značilo bi učiniti nas saučesnicima zločina. Istina je neumoljiva i neopoziva, a njeno omalovažavanje je uvreda za naše kolektivno sjećanje. Oni u čije ime su počinjeni zločini, oni koji bi trebali da dožive katarzu koje nema, morali bi da znaju da se ponos naroda ne može graditi na laži”, naglasio je Bogićević.

Nevini kao artiljerci

Znao je to nacionalni književnik, predvodnik i pripadnik, još kada je ispisao traktat o laži u Deobama: "Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.” Ne treba uzimati sve zdravo za gotovo (proveriti šta ovo znači), valja, međutim, imati u vidu konstataciju das u Srbi s obe strane Drine namakli 17 tumačenja vlastite nevinosti u slučaju masakra počinjenog na Markalama, sve do lutki iz izloga koje su Bošnjaci povadili kao ilustraciju srpske krivice. To je, na stranu sva sujeverja i prisilne neuroze, moralo nekako da se vrati.

No, idemo otpočetka, smeštamo radnju u toplu sobu jedne mnogima poznate beogradske kuće, pucketa ognjište u radijatoru, sam među knjigama Dobrica Ćosić sluša radio. Kad ču vesti o Markalama, ne beše mu, svedočiće, nimalo prijatno. No prijatelji i saborci bejahu blizu da daju objašnjenje i utehu: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’ tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’ ( Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012.) Beograd, 2012.).

Veliki književnik i obični čir

To je zvanično srpska strana rata koju kreira trust poremećenih mozgova, u čije se šminkanje uključuju nikad vitalniji rukovaoci lansirnih rampi, javnog servisa i roto fašističkih ispljuvaka. 

Marko Vešović ima svoj pristup slušanju radija i prijatelja na Senjaku: “Gore, na nebesima, Savaot je, da skrati ubistvenu čamu, jer  vječnost je odvratno dosadna, jednom samom sebi rekao: Načiniću sušto oličenje srpskoga bezobrazluka, baš da vidim šta će ispasti. Tako je dobijen Dobrica Ćosić. Taj bezobrazluk više me ne nervira, čak me i ne čudi, jer od 1992. godine naovamo Svijet ugađa Srbima kao čiru na dupetu.” Jest ekspozicija, a ima i emocija: “Ali zbog rečenice: ‘Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle’, bio bih u stanju da tog neviđenog licemjera zadavim vlastitim rukama, čak i da se time ponosim kao svojim skromnim prilogom uljepšavanju ovoga nakaznog svijeta. Pa ko je kriv za naše troipogodišnje mučeništvo,  otac te jebo u sred srijede prkna, ako ne  ti, Đogo, Tolimir, Ekmečić, Prco Mali, Ratko Mladić, majci vam ga spotapiknem.” (Marko Vešović, E-novine).

A konzumenti? Nemaju mnogo ljudskosti, na konstataciju o Markalama, kazaće spasonosni propagandnu istinu o Račku, da svi, a pogotovu muslimani, tj. Bošnjaci i Albanci, ubijaju svoje da bi optužili Srbe. I u toj se morbidnoj propagandi rodila ideja da se recept iskoristi. Slučaj Panda nije zatvoren, dvojica uniformisanih najamnika države Srbije ubila su 14. decembra 1998. šestoricu mladića srpske nacionalnosti. Okrivljeni su Albanci, profuncionisala je malo bolesnija propaganda, opelo je održao patrijarh, sve je bilo pripremljeno za etničko čišćenje Kosova. Ubice nisu predate zakonu.

Vratilo se, Srbi su se već dogodili sebi samima.

Oceni 5