Pisma iz tuđine, Život na ledu
Htlr 02 S

Photo: Banksy, The Banality of the Banality of Evil, 2013.

Samo da ne naljutimo gospodina Hitlera

Pisma iz tuđine

8. maja 1940. Čem­ber­len, tvo­rac „min­hen­skog mira u no­vom veku“ i naj­go­ri pred­sed­nik u nje­mu, sreo se u bri­tan­skom pa­rla­men­tu sa svo­jim Vo­ter­luom. Is­hod gla­san­ja o po­ve­ren­ju is­prav­no je shva­tio kao nogu u tur i pod­neo ostav­ku, ustu­pa­juči me­sto gla­so­vi­tom „rat­nom hu­š­kaču“ Čerčilu.

Isti­ni za vol­ju, kako se Bri­ta­nija za rat pri­pre­mi­la, u čemu on sno­si krun­sku kri­vi­cu, za­ce­lo i nije bilo vla­de koja bi ga u pr­voj go­di­ni uspešnije vo­di­la. (Ili su En­gle­zi i rat­ne pri­pre­me shva­tali kao „uz­ne­mi­ra­van­je g. Hi­tle­ra“ ili ih nisu sma­tra­li­ važnim za n­je­go­vo ­do­bi­jan­je, jer ­su i nas 1941. u su­kob s Nemačkom gu­ra­li, prem­da­ su zna­li da smo za su­kob sprem­ni još man­je nego oni.)

Čem­be­rle­nov pad nije to­li­ko po­sle­di­ca pri­rod­nih bri­tan­skih rat­nih po­ra­za ko­li­ko po­ra­za ne­pri­rod­ne po­li­ti­ke ­smi­ri­va­nja g. Hi­tle­ra ­pre ­no ­što ­je ­su­ko­b i­zbio. Sta­lo ­se­ na ­lo­gičko sta­no­viš­te da onaj ko je na­vi­kao da ne­ko­ga ne ljuti ne može s njim rav­no­prav­no vo­je­vati, jer rat pod­ra­zu­me­va vređan­je ­su­par­ni­ka tamo gde ga naj­više boli.

Nas, međutim, ne za­ni­ma Čem­ber­len nego bri­tan­ska štam­pa. Razgnjev­ljen „ne­pa­tri­ot­skim“ držan­jem na­rod­nih po­slani­ka koji su ga oborili, lord Kim­sli, vla­snik ugled­nih li­sto­va „San­dej Tajms“ i „Dej­li Skeč“ 8. maja1940. piše pa­lom pre­mi­je­ru pi­smo uko­me žali: „što ne ras­po­la­že si­lom da te ne­po­kor­ne ele­men­te ne­ko­li­ko dana pod­vrg­ne ger­man­skoj di­sci­pl­i­ni koja je ba­rem efi­ka­sna i ro­dol­ju­bi­va“.

Bio je to opro­š­taj­ni pean Čem­ber­le­nu po­kor­nih na­jam­ni­ka bri­tan­ske štam­pe, ko­ja­ se u pred­rat­nim go­di­na­ma, sle­deći pa­ci­fi­ka­tor­sku stra­te­gi­ju vla­de, s usam­lje­nim iz­u­zetkom „Jorkšajr Po­sta“, na sve­ načine ­tru­di­la­ da ­ne­ nal­ju­ti g. Hi­tle­ra. Čuve­na sa slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti, bri­tan­ska je štam­pa po­sta­la ne­zva­nič­no zvanični biro za in­for­ma­cije pred­sed­ni­štva bri­tan­ske vla­de.

Bri­tan­ci su konstant­no ob­man­ji­va­ni u pogledu rat­ne opa­sno­sti i stvar­nih na­me­ra g. Hi­tle­ra ko­jeg nije tre­ba­lo lju­ti­ti samo zato što je sam sebe umeo na­l­ju­ti­ti kad god je hteo i kad god mu je tre­ba­lo.

Žive­li su u mra­ku, u kome ih je držala slo­bod­na štam­pa. Pro­bu­di­le su ih bom­be, ne isti­ne Sed­me sile, ko­jih da je za vre­me­na bilo možda ni oružje, Prva sila sve­ta, ne bi mo­ra­la pro­go­vo­ri­ti.

Su­mor­na sećanja na 1939. ni­sam upri­ličio zbog En­gle­za. Ne­mam pra­va da im pre­ba­cu­jem krat­ko­vi­dost. Par­tij­ski očevi i oci današnjih ko­mu­ni­sta, takođe su se jed­no vre­me utr­ki­va­li u udva­ra­nju Nemačkoj i smi­ri­van­ju g. Hi­tle­ra.

Uza­man. G. Hi­tler se nije smi­rio. G. Hi­tler se nije smi­ri­o ­jer se nije hte­o­ smi­riti. Hte­o ­je Leben­sra­um. Sa­mo ­su ga ­te­ri­to­ri­je­ smi­ri­va­le.

I do­k je En­gle­ska mo­gla da ih daje, jer tuđe behu, pa joj nije pa­da­lo te­š­ko kao Au­stri­ji ili Češ­koj, čije su bile, sve je te­klo glat­ko. I za naše ko­mu­ni­ste sve je išlo glat­ko do­k je En­gle­ska­ sa­ma ot­plaćiva­la svo­ju po­ve­snu in­do­len­ci­ju.

Čim je na­pad­nu­ta So­vjet­ska Uni­ja, nji­ho­va du­hov­na do­mo­vi­na, ume­sto da se i dal­je tru­de da g. Hi­de­ra ne Iju­te, nal­jutiše se sami. Tako smo, ume­sto pi­to­me dan­ske oku­pa­ci­je, do­bi­li kr­vav srp­ski građan­ski rat.

Prin­cip smi­ri­van­ja smo prak­ti­ko­va­li to­li­ko puta u spol­jnoj po­li­ti­ci ko­li­ko ­smo ­ga ­pu­ta ­i­zbe­ga­va­li ­u ­do­maćoj. Iz­ na­še ­mi­rol­ju­bi­vo­sti je­di­no ­su bile isključene eg­zo­tične ­ti­ra­ni­je, pa ni one uvek, i za­pad­ne de­mo­kra­ti­je, čak i kad nam od pomoći behu.

Na po­slu nije sta­ra ra­to­bor­no­st već sta­ra ide­o­lo­gi­ja. Pošto smo se, po­sle 1948., do­vol­jno na­gr­di­li So­vje­ta - a i vice ver­sa - tr­pa­li smo u za­tvor one koji su to s mno­go man­je žesti­ne tek imi­ti­ra­li. l opet da se So­vje­ti ne nal­ju­te.

Ni­smo hte­li sr­di­ti ni g. Ga­da­fi­ja, ni g. Idi Ami­na, ni g. Ha­i­la Se­la­si­ja, ni g. Bo­ka­su, ni g. Čaušeskua. Ovog po­sled­njeg ni­smo hte­li ner­vi­ra­ti, iako je ra­sel­ja­van­jem iz­da­š­no ner­vi­rao naše sa­ple­me­ni­ke u Ru­mu­ni­ji, a iz Đer­da­pa uzi­mao više vode nego što mu pri­pa­da i time ner­vi­rao nas. To mi je ne­ka­ko i ja­sno.

Ni­smo hte­li da nam se kaže kako smo pri­stra­sni, jer su nam ru­mun­ski Srbi bli­ski, pa bi to bilo očevid­no strančar­stvo. Nije mi, međutim, ja­sno zašto smo se us­te­za­li da ljutimo g. Bo­ka­sa koji nije jeo naše nego vla­sti­te su­građane i gde nas za osob­nu za­in­te­re­so­va­nost niko nije mo­gao optužiti.

Sad, eto, nećemo da ner­vi­ra­mo g. Ho­me­i­ni­ja. Raz­u­meo bih okle­van­je da je g. Ruždi naš pi­sac. Nije, na sreću. Slo­bod­ni smo ga bez moral­nog ri­zi­ka u od­bra­nu uze­ti, kao što smo uvek čini­li kad su u pi­tan­ju dru­gi: tuđa slo­bo­da, tuđa prav­da, tuđa te­ri­to­ri­ja, tuđ in­te­res, tuđ na­rod.

Is­tro­še­ni na tuđim ne­vol­ja­ma, po­ma­lo smo za­ka­sni­li u raz­u­me­van­ju sop­stve­nih. Isu­vi­še smo dugo pla­kali nad tuđim gro­bo­vi­ma da bi nam ne­što suza osta­lo za naše.

Da ne nal­ju­ti­mo g. Ho­me­i­ni­ja, nismo odložili po­se­tu nje­go­vog pred­sed­ni­ka vla­de, kao što su učinili Au­stri­jan­ci, mada bi kod njih s domaćinom imao o čemu da ćaska. Ako ni o čemu dru­gom, a ono o kra­pin­skoj ba­li­sti­ci.

Da ne nal­ju­ti­mo g. Hom­e­ini­ja, ni­smo iz­be­gli kon­feren­ci­ju za štam­pu i tako mu one­mo­gućili da kaže: „Crna stre­la smrti je oda­pe­ta i leti pre­ma srcu bo­go­hul­nog ko­pi­le­ta Ruždi­ja“ i domaće in­di­janske rat­ne igre una­pređuje s naše te­ri­to­ri­je, sto­jeći no­ga­ma na na­šem držav­nom obra­zu.

I, naj­zad, da ne ljuti­mo g. Ruždija, oštećujući mu sa­mo­po­š­to­van­je, koje se stiče samo u pot­pu­noj usam­lje­nosti, mi ga ne uzi­ma­mo u za­š­ti­tu.

Je­di­no se ni­smo li­bi­li da pri­med­ba­ma ­na ovaj di­plo­mat­ski pro­ma­šaj lju­ti­mo svog mi­ni­stra spol­jnih po­slo­va, dru­ga Lončara. To možemo. Naša je­ kost.

Možemo, ali ne uspe­va­mo.

Dnevnik, 1971. godina

Posle 1933. i Hitlerovog preuzimanja kancelarstva Reicha, započeto je s procesom „A“, metodičnog, rigoroznog saobražavanja i prilagođavanja nemačkog života nacionalsocijalističkom modelu. (Izraz „Gleichschaltung“ znači, zapravo, „izravnavanje, ujednačavanje, jednoobrazovanje“.

Cilj je bio, na industrijskoj traci ideološke i propagandne mašinerije Stranke, čije je gorivo bila skladna mešavina fanatizacije i policijskog terora, vere i straha,, a po logičnoj šemi, po kojoj su A i B jednaki među sobom, ako su oba jednaka sa D, proizvesti novu felu građana, nepoznatu haotičnom i nestabilnom iskustvu demokratije, fele, čija bi krunska vrsnost – ono što je u klasičnih Grka slavna Arete – bila dobromisleća jednoobraznost ili jednoobrazna dobromislenost, kako u pogledima na svet, tako i u ponašanju u tom svetu.)

Na svim područjima javnog delovanja zavedena je stroga cenzura i ustanovljen razgranat aparat državne i partijske kontrole, koji se starao da se ovaj proces formiranja „idealnog građanina“, kome su još od biblijskih proroka i Platona mislitelji posvećivali pretežan deo vremena, u nastojanju da logičkim idejama na temu bar malo uravnoteže uticaj života, što je od nas, s prilično razloga, činilo rđave građane; koji se, dakle, brinuo da se „Gleichschaltung“ što manje remeti i obstruira rđavomislećim, neprijateljskim, razornim idejama preživelog građanskog društva.
Budući nadčovek, zaštićen od opterećenja slobodne volje i zbunjujuće, ponižavajuće uloge Buridanovog magarca pred izborom, imao je najpre da ojača u hranljivom hilusu ideološke čistote i isključivosti, kao u placenti potpuno da se oformi, pa tek onda izloži iskušenjima, kritike.

(U međuvremenu će ga vojna industrija snabdeti izvesnom količinom teškog naoružanja, u svakom slučaju dovoljnom da se suprotstavi i onoj najtežoj.) Imajući u vidu da tekući, svakodnevni, mirnodopski građanski život, celom kožom izložen i vidljivom i ultravioletnom zračenju nacionalsocijalističke ideologije i praksisa, pruža, ako ne dublje, svakako šire, raznovrsnije, komotnije polje za literarnu nameru – ispitivanje rađanja i razvoja totalitarne svesti kroz intelektualni otpor njenim ispoljavanjima – nego što ga daje jedno izvanredno, kulminativno, u uslovima takozvane građanske civilizacije, ipak neprirodno stanje kao što je rat, pa sad u njemu još i tako specijalizovana struka kao što je policija, možda bi umesnije bilo da profesor Konrad Rutkowski bude istoričar, bude intelektualac, vaspitan na najboljim tradicijama evropske filosofije, bude sve što mislim da jeste, ali ne i policajac u nemačkom ratu, nego cenzor u nemačkom miru.

Dnevnik, 1976. godina.

Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive. Slušao sam preko Radio Londona mladog istoričara, koji je, kao radnu hipotezu, doduše, između drugih „dosadnijih i banalnijih“, izneo mogućnost da je Adolf Hitler preduzeo istrebljenje Jevreja „za njihovo sopstveno dobro“.

Dobro, u biblijskom smislu potopa koji otrežnjuje. Hiler je, naime, potajni obožavatelj Jevreja, možda i procentualni Semit, shvatio da taj učmali narod, na poslednjem stepeniku utapanja u druge etnike, pred konačnim gubitkom identiteta, samo uistini velika i opšta, takorekuć kosmička nevolja, može sačuvati, regenerisati, pa možda i ponovo u Obećanu zemlju vratiti.

Lek je, priznao je mladi istoričar, svakako bio nešto prejak, ali to nije krivica pronalazača, odnosno Hitlera, nego onih koji su ga neumešno administrirali. Govornik se nije upuštao u mogućnost da neko daleko pokoljenje učmalih Jevreja, lečenih u Auschwitzu i Buhenvaldu, lišeno naše uskogrudosti, stavi Hitlera u isti red s Mojsijem i proglasi inspiratorom i vođom drugog izlaska, ali je ta mogućnost sablasno lebdela eterom, pre nego što sam odustao da radio izgazim, nego sam ga samo isključio ...

Poznavaoci naših nacionalnih vrlina i mana tvrde da smo na strani snalažljiviji nego kod kuće. Znameniti neradnik sa Čubure, kad su mu dosadila prebacivanja radnog naroda, otputovao je u Hanover, i sad živi tamo kao prosperitetni trgovac, mada se još uvek ne zna – od čega.

Zatvorski abonent u Šapcu, drži u Minhenu uglednu Agenciju za nekretnine, čiju prirodu nisam sasvim uspeo da shvatim. K. D. je u Beogradu stanovao preko puta mene, u jednom od svetlarnika s najekskluzivnijim pogledom na kante za đubre, u Londonu se kod njega penjete liftom, kojim upravlja jedan istočnoevropski admiral.

Najslabijeg đaka svog razreda – ako sebe izuzmem – sreo sam u avionu, kako puši „Havanu“, pije „Glenfiddich“ (Pure Malt Whisky), i s jednim holandskim fabrikantom trikotaže, uz naglasak i manir člana konzervativnog „Monday Club“-a, a u svetlosti dolarskih kolebanja, raspravlja o svetskoj monetarnoj reformi...

Da pribrojim ovim nacionalnim snalažljivostima i sebe. U Beogradu sam bio neko ko se, s vremena na vreme, na ovaj ili onaj način, primećuje. U Londonu me niko nikad ni na koji način ne primećuje. Zar to nije izvestan uspeh?...

Oceni 5