Retro recenzije: Sećanje na EKV
Rokolo 08 B

Albumi koji se ne zaboravljaju: EKV

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Samo par tekstova za nas

Live '88 (Global Music)
Koncerti u Novom Sadu i zagrebačkom Kulušiću 1988. godine stigli su na disk misterijom koju nimalo ne razrešava znak distributera (Global Music); odnosno, količina nelegalnog/piratskog EKV-materijala poslednjih godina sasvim prirodno nagoni na sumnju, čak i kad je u pitanju profesionalno urađen disk (informativan booklet, ali bez imena izdavača...), za nekoliko klasa bolji od već poznatih bugarsko-srpskih izdanja koja igraju na sigurnu kartu: Milan Mladenović je mrtav i nikom nije stalo do EKV-arhiva. Greška: postoje oni koji su spremni da EKV-nasleđe legalno i legitimno predstave ovdašnjoj publici (o tome, uskoro), a valja se nadati da su to makar ljudi iz kompanije Global Music, koji su svoj ugled založili iza – hajde da otkrijem – savršene live kolekcije čiji emocionalni naboj nadmašuje sve ono što se obično vezuje za EKV. Live '88 – sa svojih 14 pesama – nije samo Tek Još Jedan Koncert, već dokument vremena koji su Beograđani predstavili Zagrečanima, prethodno ugodivši Novosađanima; makar iz te (ondašnje) republičko-pokrajinske zbrke, bilo je jasno da su EKV fenomen za sebe, neka vrsta urbane (YU) transmisije kojoj je dozvoljeno da bude patetična, drska, melodramatična, ali tragična u svojoj biti, doslovna mračna u Milanovom glasu i klavijaturama za kojima je sedela Magi, perfektno inspirisana valjda najboljom ritam sekcijom srpskog rock'n'rolla (Firči/bubnjevi - Bojan/bas).

Sve to, a i nešto više, zabeleženo je na albumu Live '88 koji svojim tamnim zvučnim bojama, nonšalantnom depresijom i tek lakim nagoveštajem tragedije – bolje od mnogih dokumenata svedoči da je rock'n'roll 1988. znao šta radi; Milan u najboljoj formi, zlokobno raspoložen, potpomognut mističnim Magi-akordima, svoje je tekstove pretvarao u Himne/Opomene, EKV su zvučali kao Joy Division-senka (proverite: Ti si sav moj bol), bilo je u svemu neke latentne tragedije koju mnogi zbog cupkanja u ritmu za... nisu ni primećivali; slušam iznova i iznova i iznova – EKV su umeli da budu pokretači, inicijatori, umeli su da ponesu Zagrepčane snagom Beograđana koji su to naučili od Sarajlija, Live '88 je ključni dokaz teze da Sve Nije Moralo Da Bude Ovako, jer je u pitanju potpuno vanvremenska muzika (check it out: Sedam dana) koja ove noći 26. aprila 1997. (u četiri ujutru) ima još veći uticaj nego devet (glupih) godina ranije.

Šta god stajalo iza ovog albuma (pirati, lova, pohlepa, nostalgija), nikom ništa ne zameram; Live '88 je najbolji retro-aktuel koji smo na ovim prostorima sreli poslednjih godina; nije u pitanju sentimentalnost, nikako; nije u pitanju puko poštovanje mrtvih, daleko bilo – Milan je, bar, za života, umeo da bude ciničan glede takvih referenci; u pitanju je, da se razumemo, Samo Koncert iz neke davne, možda i nepostojeće 1988. kad nismo imali pojma ko će i kako preživeti. Ili, rečnikom antiratnih aktivista: da li je vredelo preživeti? Nemam pojma. Znam samo da je Live '88 možda najbolje sećanje na Milana i na sve nas Koji Se Nismo Mirili. Milana više nema; ostaje ovaj disk da nas nahrani snagom, rečima, stavom koji glasi – sve nije bilo samo muzika. Live '88 to potvrđuje, nenasilno, uzgredno, sofisticirano i mudro. Za Dead '97 - više nego dovoljno..
(X-Zabava, maj 1997)

Ljubav (EKV Records)
Tri i po godine nakon smrti Milana Mladenovića, dobili smo, konačno – originalni (dakle, ne piratski: čitaj – bugarski) disk jednog od najboljih albuma iz Enciklopedije nečega što se iz političke inercije zvalo YU-rock; danas, kad Milana više nema, kad nema ni sintagme YU-rock, koja je umrla davno pre njega, u ovom retro-osvrtu album Ljubav ima mnogo veći značaj nego što nam se ikad činilo. Naprosto, reč je o ploči koja svoja Vanvremenska Svojstva plasira na nivou najdirektnije emocije – kroz veličanstvenu seriju briljantnih pesama (Ljubav, Voda), čiju sentimentalnu persiflažu osećate očajem oseta i skoro besmislenom utopijom za vremenima kad je krik „Ti si moj brat” mogao da ima smisla.

Valjda tek sad, toliko mnogo godina kasnije, album Ljubav primer je borbe Pojedinca protiv Sistema; u svakom od stihova lako je prepoznati ne samo površinski nivo ljubavnih zagonetki, nego tragediju koja se iza brda valja i koju niko ne može zaustaviti, najmanje sablasnim zvukom gitare i glasom iz kojeg progovara Opomena.

Album Ljubav sav je u Opomenama; to je neka vrsta rock-proviđenja, vrlo često opsesivno tragičnog, katastrofičnog, mračnog, utopljenog u frustracije opšteg i posebnog; to jeste ploča generacije koja ništa nije razumela – generacije koja je lakonski prihvatila Opštenarodno Ludilo i učestvovala u njemu, ali, istovremeno i album koji je – daleko pre svih – imao Viziju onoga što nam se danas dešava. I sam naslov ploče Ljubav bio je (možda) poslednji Milanov pokušaj da zaustavi Zlo: nažalost, ne samo da u tome nije uspeo nego je u čitavom procesu masovnog rastakanja svih moralnih vrednosti i sam izgubio život.

Posle toliko godina, album Ljubav (ovde s dragocenim bonus pesmama snimljenim na koncertima u Novom Sadu i Beogradu) više je od ploče ili dokumenta; ovo je Iskaz čoveka koji je znao šta će nam se desiti, ovo je muzika koja ubija raspoloženjem, ovo je mrak na putu ka tami, ovo je kraj Ljubavi kao takve, ovo je, konačno, jedan od najboljih albuma ikad snimljenih na Balkanu, aktuelan danas kao i nekad, morbidno istinit kao uvek, živa slika i prilika Ludila kojim smo tek danas okruženi. Veličanstvena ploča...
(X-Zabava, mart 1998)

Kao nada, kao govor, kao more... (PGP RTS)
Čim je (napokon) dobila CD-tehnologiju, Produkcija ploča RTB započela je sa štancovanjem u najbolnijem smislu te srpske reči; prvo smo dobili nekoliko nesuvislih „koktel” kompilacija pervertirano-ekstremnih izvođača (u blaženom rasponu od Familije do Partibrejkersa) a onda su ispod presa počeli da izlaze CD komadi čiji je jedini cilj da se zadovolje gladni RTS kapaciteti – razume se, bez ikakve logike, ali sukladni najnovijem životu pod večito spoljnim zidom ničim zasluženih i nepravednih sankcija. Recimo: kompilacija EKV – smućkana od materijala nad kojim PGP ima legitimna autorska prava; moglo bi se, ali samo teoretski, pomisliti kako je ovo savršena prilika da se napravi spektakularna The Best Of kolekcija, nešto što bi učinilo da PGP RTS ne bude leglo mentalne zaraze za larve virusa tipa Fen-X ili Galija, ali – avaj! Čim optimista od kupca pogleda omot – kristalno mu je jasno da je reč o In Memoriam kešu: dozvoliti da Nešto što se definiše kao „urednik dizajna” (Zdenka Morina – možda rođaka na Bubu?) stvori „booklet” kreiran po roštiljskim standardima bugarske piratske industrije iz prvog kvartala 1993. godine (a sve posvećeno, ironije li, Milanu Mladenoviću!) znači odvesti čitav Projekat u septičku jamu i utopiti se u mirišljave sastojke po strogim ukusima tradicionalne SPS folk-kulture.

Ukratko, Milan & Comp. ovu kolekciju nisu zaslužili; objaviti ovakav disk (gde sadržaj, samo relativno, nije sporan: pesme Zemlja, Pored mene, Ljubav, Iznad grada, Krug, Idemo, Dum-dum, Glad, Anestezija, Par godina za nas... ukupno 17 pesama = 73:27 minuta muzike), bez ikakve propratne/dodatne informacije, bez podatka o pesmama ili makar o članovima grupe, bez ikakvog poštovanja prema nečemu što je ime EKV predstavljalo, a sa snimcima čiji tehnički kvalitet baš ne uliva poverenje (kao da nije reč o master-originalima), u klasičnom PGP-RTS (srednjem opsegu) gde ni basovi ni histerični visoki tonovi ne liče na sebe, izobličeni u svoju uniformnu RTS–jednakost za Sve Gluve Folk Ljude Ovog Sveta... objaviti, dakle, takvu Pompezno Državnu ko-vas-jebe-ploču znači ponovo sahraniti Milana Mladenovića u ime RTS Profiterstva evidentiranog ovim potcenjivačkim kompakt-diskom za kompaniju koja pojma nema o čemu se tu, u stvari, radi... i kojoj su sve mušterije iste: zvali se oni Dragana Sa Dve Zvezdice ili Milan Mladenović.
(X-Zabava, april/maj 1998)

Samo Par Godina Za Nas (EKV Records)
Drugi CD u reissues-seriji EKV izdanja etikete EKV Records govori ono što se već moglo naslutiti: da je reč o diskografskoj kući koja savršeno zna šta radi – i koja to radi na apsolutno svetski način. Opremljen kao što se očekuje kad je EKV u pitanju, ovaj CD svojim raskošnim i inteligentnim bookletom postavlja standarde o kojima PGP RTS može samo da sanja; ne samo da imamo priliku da dobijemo sve informacije (ko, gde, šta, kako) povodom albuma Samo par godina za nas – nego, već po gostoljubivoj tradiciji EKV Records, uz studijski LP dobijamo bonus od šest pesama (Iznad grada, Srce, Par godina za nas, Nisam mislio na to, Ona i on i on i ja, Sinhro - uživo sa Avala festa 1990. godine), čime je utisak kompletiran do poslednjeg udarnog detalja. Naročito kad na red dođe album koji je (možda) početkom 1989. izgledao kao Frustrirana Lična Depresija, da bi se – logično – ispostavilo kako je Mladenović bio mnogo sofisticiraniji nego što se mnogima činilo u tako benignoj beogradskoj sredini osetljivoj na Uspeh; hoću da kažem da ploča Samo par godina za nas, posle svih ovih tragičnih sezona, ima ne samo kolekcionarsku vrednost (jebeš kolekcionare!) već – pre svega, duhovni alibi za svoje postojanje, raison d'etre Personalne Hermetike koja se marta/aprila 1998. raspomamljuje u tisuće cvetova Višeznačnosti, kroz pesme Iznad grada, Krug, Amerika, Ona mi je rekla ili Srce.

Posebno Krug (iz strogo privatnih razloga): slušati nakon toliko godina kako Milan u nekoliko refrena s frapantnom preciznošću opisuje Vaš Lični Život („Ovaj krug sam smislio, ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam razbio, u vetar rasuo... Vetar misli, vetar zna sve što znamo ti i ja, on me voli, on me nosi, on me razbija... Kao da sam umoran i kao da sam star, kao da je dosadno i suviše da znam... Ovaj krug sam skupio i opet sklopio, on me voli, on me nosi, on mi oprašta...”) spooky je iskustvo u Krugu Zvezdare, naročito kad, posle svega, čujem kako Todorović razbija bubnjeve, kako Margita oblikuje Emociju i nežnim, gotovo anđeoskim keyboard-pasažima atmosferu pretvara u košmarnu pop-sliku, kako Pečar tuče po basu i, razume se, kako Milan peva – kao niko pre i posle njega, kao da je Krug pitanje života ili smrti, ljubav ili totalni fade-out, hrabrost ili kukavičluk, poslednja šansa da se, konačno, život skrene u pravi smer, tamo gde sve počinje & završava, od njenog glasa, pogleda, pokreta, napisane i neizgovorene reči, tvrdoglavosti, osmeha koji se ne može sakriti u jednom od beogradskih taksija, negde oko ponoći, po kišnim ulicama obasjanim jevtinim ćiriličnim neonskim reklamama – taman toliko mentalnih odbljesaka da se noć pretvori u Njen Obris & Milanov glas & Kosmičku Poruku da i te kako vredi stvoriti sopstveni Krug izvan kojeg ništa, really, ne postoji.

Naravno, to nije sve: Milan je imao retki talenat da lično pretvori u javno a javno u univerzalno, iz čega čitav album Samo par godina za nas izgleda kao nepotkupljivo remek-delo, eventualno i nažalost neshvaćeno u vreme kad se pojavilo; danas, gotovo deceniju kasnije – ovo je ploča koja je snagom pesama i snagom poruke izdržala test vremena, dovoljno drska da nas dirne tamo gde smo najosetljiviji, modernija od mnogih dela devedesetih godina, otmena u svojoj sofisticiranosti, brutalna u feelingu, direktna u logici, muzički besprekorna, dovoljno intrigantna da me obuzima celinom i delovima, da mi daje hrabrosti da izdržim i nastavim i nadam se – ovo je, ukratko, album koji objedinjuje Prošlost & Budućnost na način da je i Sadašnjost zadovoljena, što se, koliko me pamćenje služi, ne dešava previše često. Iz čega, razume se, proizilazi samo jedna ocena...*****
(X-Zabava, april/maj 1998)

Dum Dum (EKV Records)
Treći u reissue-seriji EKV izdanja, album Dum dum (originalno objavljen 1991) iznova insistira na iščitavanju poruka koje su pre sedam godina imale svoj život u ondašnjem mirnodopskom političko-ekonomskom okolišu; danas, toliko godina kasnije, Mladenovićeve poruke o „spaljenim selima”, „krvavoj vodi”, „čistoj vatri” i tvrdnji da je „kocka bačena”, izgledaju kao neprijatno proročanstvo glede svega onoga što nam se poslednjih sezona dešavalo; povrh svega – muzika s ove ploče, s razlogom histerična, na trenutke besprekorno aritmična i anti-pop usmerena (Siguran, Idemo, Zabranjujem), sva u sanjivim, (pred)ratnim zastrašujućim akordima i hermetičkim refrenima, naravno da se nije mogla dopasti potrošačima koji su 1991. poslednji put imali priliku da osete ukus Pravog Života.

Možda je zato Dum dum u ono vreme bila ploča van svih trendova, suviše ozbiljna i mračna da se s njom slušalac uhvati u koštac, irealno stvorena da zatalasa i upozori... ali, sad znamo, niko nije bio tu da sluša i obrati pažnju. Milan Mladenović, tad razapet između realnog osećanja da se država raspada i da nije vreme za intimne ispovesti, okrenuo se očajničkim vizijama (Glad), utopistički verujući da se sve ono što je već video u pesmama - neće dogoditi. Ali, dogodilo se: još gore, strašnije i mučnije nego što je Milan (i svako od nas) mogao da pretpostavi. Zato je ponovno slušanje albuma Dum dum neka vrsta naknadne psihoanalize, putovanja u mrak, tamo gde je Milan opominjao da ćemo završiti (preslušati demo verziju pesme Glad)... o čemu ćete se na najpakleniji način uveriti kroz live verziju numere Idemo.

Kombinovan s osam bonus snimaka, ovaj reissue album mnogo je više od pukog reizdanja; ovo je završni deo EKV istorije, u vreme kad je rat već počeo, kad su sve maske pale i kad se znalo šta sledi – sankcije, izbeglice, inflacija, bekstvo u inostranstvo, smrt i oproštaj. Ovaj se album ne može ocenjivati; njega valja ponovo proživeti – pesmu po pesmu, iznova i opet – kao Upozorenje i Proročanstvo aktuelno i danas, pred novim ratovima, spaljenim selima, krvavim vatrama i srušenim mostovima. Dum dum, de facto, nije ploča već istorijsko svedočanstvo. Testament. Opomena za budućnost. Autentični dokument života koji je ubijen. Definitivno. Amin.
(X-Zabava, septembar/oktobar 1998)

Oceni 5