Samo pečurke i zdrav život

Saradnja tandema Nicole Kidman – David E. Kelley ovaplotila je još jednu seriju o bogatim, privilegovanim belcima. S tom frazom koja je već postala deo folklora nemam nikakav problem, ali imam sa njenim televizijskim uprizorenjima. Big Little Lies je bila neverovatan i zaslužen uspeh, dok ponavljanje slične matrice nije uspelo u The Undoing, a ni u Nine Perfect Strangers. Moram priznati da mi je potonja bila interesantnija, iako mi se iz ove perspektive čini da je The Undoing bolja serija. Objašnjenje nemam. Nije u misteriji sve, ali u ovakvim pričama, nažalost, jeste, pa se možda zato čini da je The Undoing kvalitetnija. Ne znam kako mi je Nine Perfect Stangers, suštinski bez istinske misterije i šokantnih otkrića, bila zanimljivija, ali to je činjenica. Kao što je činjenica da obe stoje na klimavim nogama i igraju na jeftinu kartu uzbuđenja i iznenađenja. Istina je i da se obe lako i lepo gledaju, ali da ne uspevaju u naumu.

Ono što drži Nine Perfect Strangers na okupu jesu glumačke izvedbe. I to ne nužno ona Nicole Kidman, već sve ostale. Pritom ne uvažavam sve one deplasirane tvrdnje o Nicolinom botoksu, već to što ona ovde i nema bogznašta da igra, a i kad igra, to čini uz pomoć ruskog akcenta koji ama baš ničemu ne služi osim da iritira. Uz to je i neujednačen, pa stvara dodatnu zbrku, ali recimo da je Nicole bila sasvim solidna Masha – vlasnica luksuznog wellness kompleksa, čija se filozofija kreće od Gwyneth Paltrow i njene kompanije Goop do pesme Mood Ring Lorde, kada bismo je shvatili doslovno.

Svi oni koji rade za Mashu i koji dolaze kod nje da potraže pomoć neuporedivo su zanimljiviji. Najpre, tu su Melissa McCarthy i Bobby Cannavale, i pojedinačno i zajedno urnebesni. Njihova hemija je nedostižna i samo scene s njima su dovoljne za uživanje, pa čak i glasni smeh. Potom je tu porodica Marconi (Michael Shannon, Asher Keddie, Grace Van Patten) – roditelji i ćerka koji pokušavaju da se nose sa traumom tragično preminulog sina i brata. Svako od njih ima svoju muku i odbrambeni mehanizam, ali način na koji Shannon igra čoveka koji potiskuje probleme i postepeno polako puca, zaista je fenomenalan. Luke Evans kao istraživački novinar na zadatku, te generalno sarkastičan i neprijatan tip, uvek je prijatan za gledanje, a Regina Hall kao, blago rečeno, psihički nestabilna Carmel je apsolutno genijalna. Još dvoje „potpunih neznanaca“ dolaze iz trenutno aktuelne sfere Instagrama – Samara Weaving kao influenserka Jessica, opsednuta fizičkim izgledom i isto toliko nesigurna, i njen muž Ben (Melvin Gregg), dobitnik na lutriji – ne životnoj nego bukvalnoj. Tu je i troje radnika u centru – Yao (Manny Jacinto, poznatiji kao Jason iz The Good Place – u obe naizgled slične uloge potpuno drugačiji i sjajan), Delilah (Tiffany Boone) i Glory (Zoe Terakes).

Sve uslove za nezaboravnu avanturu imamo, likovi su u dovoljnoj meri i otkačeni i oštećeni, odigrani odlično i tu se priča, uglavnom, završava. Sve vredno divljenja sadržano je u glumačkim minijaturama, kratkim verbalnim razmenama, sukobima i pomirenjima. Prostora za značajan razvoj likova, paradoksalno, nema, iako se u šest od osam epizoda ne dešava gotovo ništa. Nema ni supstance, nema velikih otkrića i skrivenih leševa, uprkos tome što u jednoj sceni likovi sami sebi kopaju grob, a sve zarad Duhovne Vežbe.

Osim jedne nesrećne koze, niko ne strada smrtno. Nicole Kidman ne igra ni vođu sekte, ni ubicu, nikakvog ultimativnog zlikovca, kao što nas najpre navode da pomislimo. Nije, međutim, njena Masha ni anđeo – jezivo je manipulativna i proračunata, vođena sebičnim ciljem, ali rešena da usput još nekom pomogne. Ona je, recimo, Ana Bučević na halucinogenim pečurkama.

„I nije važno je li droga ili joga, samo je bitno čemu dođeš putem toga“, rekao bi Dino Šaran, a Masha bi to sve spojila u mish-mash smoothie, mikrodozirala halucinogeni materijal i tako tretirala zavisnost, traume, bes, anksioznost i depresiju svojih cenjenih gostiju, uskraćujući im pritom neke strašne stvari poput hrane ili kafe. Oni će, isprva šokirani, ubrzo moliti da ih Masha još malo drogira ne bi li se suočili sa svojim problemima, jer je, izgleda, to jedini put (samo)spoznaje.

Ne znam da li je ovakva poruka potrebna čovečanstvu koje je inače stalno na nečemu, koje bez neke supstance, ilegalne ili ne, teško podnosi samo postojanje; ima li ikakvog smisla glorifikovati mikrodoziranje kao što bi to radio svaki prosečni vikend-narkoman; ima li smisla da pišem o poruci serije kao da me plaća severnokorejski režim... Ali, možda to nisam ja, to je moja trauma zbog Pejzaža u magli.

Stoga, uživajmo u ovoj bizarnoj seriji, ali ne očekujmo previše, recimo ne drogama, ne kopajmo sami sebi grob i pomoć tražimo isključivo kod stručnjaka, a ne priučenih gurua mikrodoziranih plemenitim namerama.

I ostavimo koze na miru.