Samo za diskretne

Prvi deo čitajte ovde

IV

Kiša je padala svu noć. Nije voleo kad pada. Ujutru bi ostajao kod kuće dok se blato ne osuši.

„Kolja!“, čulo se iz susedne prostorije, „Jesi li pio vode?“

„Jesam“, odgovorio je.

„Moraš da piješ dovoljno, bar tri litre. Čuvaj zdravlje“.

„Hoću“.

Navukao je zavese da bi bolje video ekran računara. „Gubitak ličnog ja uvećao je nužnost prilagođavanja, jer je njegova posledica duboka sumnja u identitet“, pisalo je u lekciji pod naslovom Obmana o individualnosti. „Ko sam ja?“, pomislio je.

Pogled je s rečenice premestio na fotografiju uokvirenu drvenim ramom. Dečak od pet godina pokušava da zaustavi žutu fudbalsku loptu, dok desnom rukom drži obod crvenog kačketa. Sećao se kako je na tim predmetima voleo jedino boje. Od kačketa se nije odvajao. Verovao je da će mu ta kapa pomoći da postane kao drugi. Ne raste se od mleka, mislio je, već od sputavanja želja.

Zatvorio je dokument s lekcijom iz pedagoške psihologije. Na ekranu se ukazala stranica koju je obično gasio čim bi pomislio da se majka zaputila k njegovoj sobi. Sweet_fantasy, loveyouloveme, Boy89, boy87, Opcinjen, bottom404, Error, catchme, napaljen, samozestoko, Zastarije. Prizori bezglavih muškaraca ređali su se na plavoj površini. Stvarno, pomislio je, ko sam koj' kurac?

Pažnju mu je privukla fotografija torza oko kojeg se zatezala bela kecelja. Mesar, pisalo je ispod. Kliknuo je na profil i preleteo preko tabele s podacima o visini, težini i omiljenoj hrani. Na samom kraju stajalo je „samo za diskretne“.

Obično bi nakon toga zatvorio profil, ali mu se pogled vraćao na belu kecelju. „Hej“, napisao je u poruci. Mašina se iznenada ugasila. Gurnuo je tastaturu negodujući i iz stolice se premestio na krevet. Uključio je aplikaciju na telefonu. Nije bilo odgovora. Spustio je telefon pored sebe i dohvatio jastuk, stavio ga između nogu i pritisnuo butinama.

Kad se probudio, u sobi su se tek nazirali obrisi predmeta. Sklopio je oči. Telefon je zapištao. „Lep si“, pisalo je na ekranu. Uključio je lampu i stao ispred ogledala. Lep sam, složio se.

Ima to nešto u meni, mislio je. Voleo je da posmatra svoje lice. Maštao je kako gleda u sebe kao neko drugi, u usne i oči koje ne znaju da ih neko odmerava. To bi bilo nešto – uloviti sopstveno lice iz zasede. Videti onako kako ga drugi vide. A gledali su ga. Najčešće bi te poglede lovio u poslednjem trenutku. Oni smeliji bi piljili u njega, kao da se takmiče u izdržljivosti. Od toga ga je peckalo u stomaku.

„Lep si“, opet je pročitao poruku. „Zna…“ počeo je da kuca, ali je to obrisao i napisao „Hvala“. Voleo bi da je sve počelo kao slučajan susret, na primer u tramvaju. Prvo bi ga gledao, a onda bi se polako provukao između ostalih putnika i stao iza njega. Kada bi vozilo skretalo ne bi se trudio da kontroliše svoje telo, zbog čega bi se sudarali sve dok pokreti ne bi dobili sopstveni ritam. Izašli bi na istoj stanici, on bi mu zatražio cigaretu. To se nikada ne događa. Srešće se u podnožju stare tvrđave, na nekoj klupi u pustom parku, u haustoru. Posle nekog vremena će ga pozvati i u svoj stan. Reći će mu da je lep, a kad sve prođe izgovaraće se kako rano ustaje.

Iz majčine sobe dopirao je glas sa TV prijemnika. „Telo devojčice nestale u nesreći izvučeno je iz reke. Do saobraćajne nesreće došlo je kasno sinoć, kada je vozilo sletelo s kolovoza. Otac je izvukao sina iz vode i vratio se po ćerku, ali je njegova potraga bila bezuspešna jer je vozilo potonulo“.

„Kolja“, povikala je majka iz sobe.

Nevoljno je došao do vrata i ostao ispred.

„Kolja, je l’ čuješ?“, pitala je. Čuo je da plače.

Ništa joj nije odgovorio.

„Je l’ čuješ, Kolja? Tako sam i ja tebe izvlačila… a kad sam se vratila…“, i tu joj se glas prekinuo.

Telefon je ponovo zapištao. „Hoćeš da se vidimo?“, pisalo je na ekranu.

Gurnuo je ruku u džep i kada se uverio da ima dovoljno novca za taksi napisao je „Kad?“

„Za tri sata, kod tvrđave“, odgovorio je Mesar.

Bio je spreman da tu završi razgovor, a onda se oglasio telefon. „A posle možemo kod mene“.

(Nastaviće se)