Samoća

Samoća poput kiše stiže.

S mora i daljnjih ravnica se diže

u susret večeru, i sve je bliže

nebesima, gde lebdi odvajkada.

I tek s nebesa na gradove pada.

Pada u sate polumračne, kada

ulica svaka k jutru se okreće,

kad tela koja tražila su dugo,

odvajaju se, jer ništa naći neće:

kad ljudi koji mrze jedno drugo

moraju skupa da spavaju noću:

tad rečne struje odnose samoću…