Samosažaljiva psiha masovnog ubice

Od svih ratnih zločinaca i masovnih ubica koje sam susreo tokom 40 godina izveštavanja iz ratnih zona, Ratko Mladić je najjeziviji.

Donošenje presude vraća sećanja koja teško može da izbriše i okoreli ratni reporter. Dečji grobovi, među kojima se ističe onaj sa urezanom fudbalskom loptom u nadgrobni spomenik, grob desetogodišnjeg dečaka kojeg je ubila granata u Sarajevu. Igrao se s prijateljima kod olupine automobila kada ih je pogodila granata. Upoznao sam mu oca i sestru.

Sećam se i dečaka kojeg je, samo nekoliko metara udaljenog od mene, u ruku pogodio srpski snajperista. Odvezao sam ga u obližnju bolnicu u svom izrešetanom automobilu. Preživeo je, a ja sam toliko bio usredsređen na njega i njegovo stanje da sam izneverio svoju reportersku dužnost i zaboravio da to snimim. Sećam se da sam snimao Džoan Baez kako peva pesme o miru devojci u kolicima, paralizovanoj zbog snajperskog metka koji ju je pogodio u kičmu dok je sedela na terasi.

Bilo je ubistava na sve tri strane – video sam mrtve žene i decu srpske i hrvatske nacionalnosti. Gledao sam scene masakra u sukobima u Libanu, Rumuniji, Gazi...

Ali, Mladić se razlikuje od ostalih ratnih zločinaca koje sam upoznao po potpunom izostanku emocija ili empatije. Video sam to po njegovim hladnim, bezizražajnim plavim očima i opsesiji viktimizacijom. On je arhetipski psihopata, osim što su neke psihopate, pretpostavljam, ponekad zabavne.

Na primer, Idi Amin, koji je ubio na hiljade ljudi u Ugandi, imao je nekog smisla za humor. Rukujući sa mnom, mladim BBC-jevim reporterom srednjeg rasta i bivšim bokserskim šampionom teške kategorije, rekao mi je nakon intervjua u Kampali 1978: „Vidim da su ljudi u Velikoj Britaniji sve manji i manji, a sve dlakaviji i dlakaviji!“ Samo par minuta pre toga pitao me je: „Zar se ne plašite da razgovarate sa osvajačem britanske imperije?“ Plašio sam se.

Vratimo se Mladiću. Poslednji put sam se susreo s njim licem u lice na vrhu planine koju su on i njegovi vojnici zauzeli od Bošnjaka, kršeći tako navodno primirje. Sa izrazom trijumfa na svom širokom okruglom licu, predao je planinu u blizini Sarajeva britanskim mirovnim snagama ironično nazvanim United Nations Protection Force (Unprofor).

Pored dve žičare, na skijaškoj stazi koja se koristila 1984. na Zimskim olipijskim igrama, završila se ta bizarna ceremonija koju su Srbi organizovali. Nakon što nam je Mladić dao davno obećani intervju, tvrdeći da će uskoro osvojiti čitavo Sarajevo, krenuo je ka vojnom helikopteru u blizini.

„Mislio sam da su sve tri strane potpisale sporazum sa Ujedinjenim nacijama koji zabranjuje korišćenje bilo kakvih vazduhoplovnih sredstava u ovom ratu“, rekao sam mu.

Zurio je u mene tim bezizražajnim plavim očima grčeći vilicu: „Komandant oružanih snaga bosanskih Srba ne ide na magarcu!“ Za nekoliko sekundi je već bio u vazduhu.

Teško je mogao da sakrije prezir prema međunarodnim zvaničnicima čiji je posao bio da spreče da rat postane još gori. Na primer, namerno je pogrešno izgovarao ime glavnog izaslanika Evropske unije. Bivšeg britanskog ministra inostranih poslova Dejvida Ovena zvao je „Ovan“.

Insistirao je na tome da svakog posetioca povede na put do svog rodnog sela u Bosni. Tako je bilo i sa komandantima britanskog Unprofora. Pokazao bi im mesta gde su, kako je rekao, Handžar divizije u Drugom svetskom ratu ubile sto jednog člana njegove familije.

Da, rat u Bosni bio je duboko ličan, na više načina. Mladić je služio u JNA toliko dugo da je poznavao mnoge komandante na suprotnoj strani, među bosanskim Muslimanima i Hrvatima. Javljao im se čak i radio vezom - svi nekadašnji jugoslovenski voki-toki uređaji imali su istu frekvenciju – i pitao bi ih za zdravlje, žene i decu, a onda im rekao: „Za deset minuta ćemo vas razbiti, pocepaćemo vas“, ili nešto tome slično.

Njegov odnos sa političkim liderom bosanskih Srba, psihijatrom Radovanom Karadžićem, bio je na neki način napet. Jednom sam ih pitao, dok su stajali jedan pored drugog, ko od koga prima naređenja. „Ja sam odgovoran njemu“, rekao je Mladić, „ali sam glavni u komandovanju u borbi“. Karadžić je odavao utisak nekoga kome je ratovanje neukusno. Jednom sam ga čuo kako viče na grupu pijanih srpskih vojnika dok su pevali ratne pesme i pucali iz oklopnog vozila dok su se približavali njegovom štabu na Palama.

Karadžić je bio opsednut Otomanskim carstvom, za koje je mislio da se vraća, i psovao je Amerikance zato što su podržavali Muslimane. Jednom je insistirao da pođe s nama helikopterom da vidimo ono što je on nazivao masakrom nad srpskim selima koji su počinili muslimanski borci. Kada smo sleteli, videli smo 28 tela srpskih odraslih, vojnosposobnih muškaraca postavljenih na gradskom trgu u Vlasenici.

Karadžić se okrenuo ka kameri i rekao: „Ako se ovo nastavi, mislim da u Bosni neće ostati mnogo Muslimana.“ Bio je to svojevrsni predznak etničkog čišćenja, koje je postalo mračno obeležje ovog rata.

Rat se zvanično završio u novembru 1995, sa preko 100.000 mrtvih. Suđenje za organizovanje rata u Bosni bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću počelo je 2002. godine. Glavni dželat, međutim, bio je još na slobodi.

Proveo sam mesec dana u Beogradu dok je Mladić bio u bekstvu, sa reporterskim zadatkom da pronađem begunca kojeg su skrivale vojska i država Srbija.

Na kraju, fokusirao  sam se na dvospratnu vilu u predgrađu Beograda, ubeđen da se u kući skriva ozloglašeni ratni zločinac. Jedna žena mi je rekla da često viđa Mladića kako se šeta parkom u blizini kasarne, sa svojim slatkim psom. Mnoštvo naoružanih čuvara blokiralo je glavni ulaz vile. „Ovo je diplomatsko vlasništvo“, reko je jedan od njih na dobrom engleskom. Rekli su mi da sledeći put neću biti te sreće da me tek tako puste da odem.

Ubrzo nakon moje posete, opet je nestao, verovatno i dalje pod zaštitom dela srpske vojske, i dalje smatran za heroja. Uhvaćen je i isporučen Hagu tek onda kada je nova srpska vlada odlučila da je on međunarodna odgovornost. I Karadžić (inače osuđen na 40 godina zatvora prošle godine) i Mladić će sada gotovo sigurno ostatak života provesti u zatvoru.

Nema sumnje da Mladić, kao i milioni Srba, na presudu gleda kao na još jedan primer međunarodne zavere protiv njegovog namučenog naroda. Zapravo, smrtonosna je njegova samosažaljiva psiha masovnog ubice, iako, nažalost, nije nimalo jedinstvena.

*Tekst „I met Ratko Mladic and helped bring him down. This is how it feels to see him finally jailed for war crimes“ objavio je britanski „Independent“.