Film "Perfect Days" (2023)
Savršeni dani film

Photo: FAF promo

Savršeni dani, nesavršen život

Nakon što se na Festivalu autorskog filma tražila ne karta, već projekcija (tačnije – projekcije) više, Savršeni dani ušli su i u zvaničnu bioskopsku distribuciju.

Novi film Wima Wendersa mnogima je izneverio očekivanja. Oni koji su očekivali direktnu ironiju, nisu je našli; oni koji su doslovno shvatili i naslov i vodeći soundtrack (Perfect Day Loua Reeda), ipak su izašli iz sale s ponekom suzom u oku ili gorko-slatkim osećajem. Ono što sve najave i sinopsisi ističu kada je reč o ovom filmu, nije se pokazalo kao sasvim tačno.

„Čini se da je Hirajama potpuno zadovoljan svojim jednostavnim životom čistača toaleta u Tokiju. Izvan svoje veoma strukturirane svakodnevne rutine, uživa u strasti prema muzici i knjigama. Niz neočekivanih susreta postepeno otkriva sve više o njegovoj prošlosti. Film predstavlja jedno dirljivo, poetsko razmatranje o pronalaženju lepote u svakodnevnom svetu oko nas“, stoji u jednom od opisa koji je možda najpribližniji konačnom utisku, bar mom jeste. Ključ je u onom „čini se“. Kako film odmiče, nismo ubeđeni ni u Hirayamino zadovoljstvo, niti u strast prema hobijima, a ne dobijamo dovoljno informacija ni o njegovoj prošlosti. Sve što je bitno i što bi nam otkrilo nešto više, nalazi se u neizgovorenom, nekomuniciranom, nepokazanom, negde između sna i jave, između ustaljenih rutina.

Jer, sve ono što vidimo, makar na početku, i jesu rutine koje Hirayama bespogovorno sledi. Ustaje u tačno određeno vreme, namešta improvizovani krevet, sprema se za posao, zaliva biljke, uzima kafu iz automata, vozi do posla... Svako ribanje toaleta detaljno nam je predstavljeno, a sreća je u tome što su u pitanju baš japanski toaleti. Deluju dovoljno čisto i pre samog čišćenja, arhitektonski su izuzetno zanimljivi, a i sam Wenders je jednom prilikom izjavio da je upravo sve i počelo od japanskog WC-a. Onda je usledilo logično pitanje – kakav je život osobe koja te toalete održava. Da li je zadovoljna svojim poslom, sobom? Da li je želela nešto drugačije?

Hirayamine rutine daju nam samo neke odgovore, no utoliko bolje. Ona „prazna“ mesta obojićemo sopstvenim značenjem, smislom, raspoloženjem pre svega. Hirayama ne traži previše od života i zadovoljan je onim što ima, što mu je dato. S druge strane, ne odstupa od svojih ustaljenih poteza – jedan njihov niz važi za radne dane, drugi za vikend – ne istražuje i ne prepušta se olako ničem novom. Štaviše, ne prija mu da izlazi iz kolotečine i stoički joj se opire. Ništa ga ne preplavljuje, kao da ga ništa ne dotiče i ne pogađa, ali ga i ne raduje.

Soundtrack ovog filma je soundrack njegovog života – stari dobri rock hitovi iz sedamdesetih – muzika njegove mladosti nakon koje nije otkrio ništa novo u čemu bi uživao; muzika koja je ipak položila test vremena, ništa opskurno i raritetno. Iste kasete, iste knjige, isti restorani, ista maršruta. Kada je najpre malo poremeti njegov mladi kolega koji baš i nije oduševljen poslom i mašta o svemu najboljem i najskupljem, deluje da Hirayami to smeta. No, pokazaće se vremenom, prijaće mu svako iskakanje iz rutine. Podjednako će ga sve to i poremetiti.

Kada mu u goste dođe sestričina koju dugo nije video, konačno se opušta i dopušta joj da mu malo istumba taj skromni, ali pažljivo sklopljen mikrosvet. Kontakt i povezivanje sa drugima su važni, ali tek onda kada je preko puta dobronamerna i otvorena osoba, i kada smo takvi i mi sami, postanu lekoviti. Ponovni susret sa sestričinom našem junaku daje mogućnost da uspostavi smislenije odnose i sa još nekim ljudima, da ih sasluša, razume, da bude spreman da čuje njihovu priču. A i da bude sasvim siguran u sopstveni odabir kada se opet susretne sa sestrom s kojom nije ni u kakvim odnosima. Ne otkriva nam se zašto, ali ga savršeno razumemo i na njegovoj smo strani.

Hirayama je navikao da bude nevidljiv. Čak i kada bi ga to moglo pogoditi (kao pri susretu sa jednom zabrinutom majkom koja ga uopšte ne konstatuje), spreman je na to jer je to ono što je očekivano, poznato, tu nema nikakvih iznenađenja.

Nekad nam je i to potrebno, rutine nam pomažu da se održimo onda kada nam kreativnost i improvizacija ne prijaju, a nekada nas guši i sputava. Ponekad su ljudi lekoviti, ponekad otrovni, kako kome i kako za koga. Bežanje u sopstveni svet zato može biti isceljujuće, a samim tim taj svet bi valjalo izgraditi na čvrstim temeljima i opremiti ga tako da nam prija kada je sve okolo u rasulu. Ponekad godi i kada izađemo odatle i prepustimo se iznenađenjima. Recepta nema, nema formule koja funkcioniše kod svakog jednako. Znamo da ništa nije savršeno i da baš taj niz malih nesavršenosti ume da čini savršenu celinu. Nikad se ne zna, sve je ambivalentno, satkano od protivrečnosti, baš kao i kraj.

Oceni 5