Savršeno nesavršenstvo i oda ljudskosti

Ova serija je pravo osveženje – duhovito, fenomenalno napisano, savršeno nesavršenstvo sprovedeno u delo. Retko nailazimo na dokumentarna ostvarenja koja pritom pripadaju i žanru komedije, pa je takav koncept ovde samo dodatni plus.

John Wilson snima svakodnevicu Njujorka, njegove ulice, prolaznike, (ne)obične stanovnike... Ume da primeti i uhvati svaki zanimljiv detalj, a potom ga bez greške uklopi u sopstveni narativ, uz obavezni humoristički punch. Doprinosi tome i njegov način pripovedanja, naizgled zbunjeni ispovedni ton i sposobnost da u svakoj situaciji nađe kako ono urnebesno smešno i bizarno, tako i ono ljudsko, emotivno i poučno. Rado razgovara sa svima, zna da sluša i ne osuđuje sagovornika, ali ima i neverovatan talenat da u svemu vidi i nešto začudno, kao i da u onome što je bizarno uoči duboku, čak i potresnu ljudsku priču. Naravno, uvek uz makar malo sarkazma, na njujorški način.

Pokušava tako John Wilson da razume i pronikne u suštinu čavrljanja (odnosno takozvanog small talka), skela koje su svuda po Njujorku i Americi uopšte, večnosti i prolaznosti koz priču o trajnosti nameštaja, ili pak koncepta pravde kroz priču o sportskim sudijama.

Serija je snimana neposredno pred proglašenje pandemije, pa imamo priliku da gledamo onaj užurbani, još netaknuti, pulsirajući život grada sve do poslednje epizode, kada i Njujork počinje polako da se zatvara. Shvatamo da se ljudi, gde god da žive, ponašaju i razmišljaju manje-više isto, naročito pri susretu sa nepoznatim i neočekivanim. Wilson nam kroz toplu priču o svojoj stanodavki, baki koja podseća na sve naše ovdašnje bake, govori o pažnji, zabrinutosti za zdravlje drugog ljudskog bića, zbunjenosti i seti.

Baka, koja želi da je John zove „mama“, daje sasvim jedinstvenu dimenziju seriji. Koliko su nama na ovom području takve figure jasne i poznate, toliko je njena pojava atipična za Njujork, bar onakav kakav znamo iz serija i filmova. „Mama“ ne samo da mu kuva, već mu i ručno čisti kantu za đubre da ne bi bacao pare na kese i insistira na tome da mu pere veš jer su, kako tvrdi, u javnim veš mašinama vaške. Dok zajedno gledaju kviz na TV-u, on mora da nosi sobne papuče kako se ne bi prehladio. Hranu mu donosi u jednoj od onih svima nama dobro poznatih metalnih činija, na kojoj kao da piše „Mataruška Banja“. Moju osnovanu sumnju da je „mama“ iz Jugoslavije potvrdio i John nakon što ga je neko na Instagramu pitao odakle je.

Tako nas ova serija, ispostavilo se – potpuno neplanirano, vodi kroz život pre i posle marta 2020, kada se sve promenilo. Snimci i priča iz onog perioda pre više podsećaju na Opstanak i ispitivanje nekog života koji nam više nije dovoljno poznat, dok nas epizoda iz perioda posle uvodi u neku novu eru, neistraženu i nepoznatu, pred kojoj stojimo zbunjeni i uplašeni. Upravo je to finale prve sezone (da, biće i druge i jedva čekam!) možda i najbolje TV svedočanstvo o našem opštem stanju na početku pandemije, dokument koji sumira sva naša pitanja, nadu i teskobu. Dokument koji možda o čovečanstvu govori bolje nego što ono zapravo jeste.