Ispovest samrtnika: Ipolit Terentjev
Dostojevski

Photo: levelvan.ru

Zašto se traži od mene da hvalim ono što me je progutalo?

Kolja me je docnije, kad sam sasvim došao k sebi, uveravao da uopšte nisam spavao, nego da sam celo to vreme s njim o Surikovu razgovarao. Ja sam u pojedinim trenucima bivao vanredno tužan i zbunjen, tako da i Kolja ode vrlo brižan i uznemiren. Kad ustadoh da za njim zaključam vrata, najednom se setih slike koju sam tog dana video kod Rogožina, u jednoj od najmračnijih sala u njegovoj kući, iznad vrata. On mi ju je sam pokazao, u prolazu. Stajao sam pred njom, mislim, pet minuta. U umetničkom pogledu ta slika nije imala ničeg lepog, ali je stvorila u meni neko čudno uzbuđenje.

Na toj slici bio je predstavljen Hristos, tek skinut sa krsta. Čini mi se da su svi slikari uobičajili da prikazuju Hrista i na krstu, i skinutog sa krsta, još neprestano sa prisenkom neobične lepote na licu. Oni se trude da mu tu lepotu sačuvaju čak i u njegovim najstrašnijim mukama. Na Rogožinovoj slici, pak, od lepote Hristove nema ni traga; to je u punom smislu reči leš čoveka koji je pretrpeo beskrajne muke još pre krsta, rane, mučenje, udarce od straže i udarce od naroda dok je nosio krst i kad je pod krstom pao, i, najzad, neiskazane muke na krstu, u toku čitavih šest časova (bar po mom računu, u najmanju ruku toliko). Istina, to je lice čoveka tek skinutog sa krsta, ono je sačuvalo u sebi vrlo mnogo života, toploga. Još ništa nije stiglo da se ukoči, tako da se na licu umrlog čita patnja koju on kao da još i sad oseća (to je umetnik vrlo dobro uhvatio); ali zato samo lice nimalo nije pošteđeno, tu je sama priroda, i zaista takav i mora biti leš čoveka, pa ma ko taj čovek bio, posle onolikih muka. Znam da je hrišćanska crkva utvrdila još prvih vekova da se Hristos na krstu nije mučio samo simbolički nego stvarno i da je, prema tome, njegovo telo na krstu potpuno bilo potčinjeno prirodnom zakonu. To lice na slici strašno je od udaraca izubijano, podnadulo, sa strašnim, otečenim i raskrvavljenim modricama... Oči su mu otvorene, zenice razroke; velike otvorene beonjače sijaju nekakvim samrtničkim, staklenim odbleskom.

Ali, čudnovato, kad se čovek zagleda u taj leš izmučenog čoveka, dolazi mu na pamet jedno naročito i zanimljivo pitanje: ako su doista takav leš — a on je neizostavno morao biti baš takav — videli svi njegovi učenici, njegovi glavni budući apostoli, i videle ga i žene koje su išle za njim i stajale kod krsta, i svi koji su verovali u njega, i obožavali ga: — na koji način su mogli poverovati, gledajući takav leš, da će taj mučenik vaskrsnuti? Tu čoveku i nehotice pada na pamet : ako je smrt tako strašna i ako su zakoni prirode tako jaki, onda kako je mogućno savladati ih? Kako da ih savladamo kad ih nije pobedio čak ni onaj koji je za svog života pobeđivao i prirodu, kome se ona potčinjavala, koji je uzviknuo: ,Talati Kumi' — a preminula devojka ustade, ,Lazare, izađi' — i izađe pokojnik?

Čoveku se, kad gleda tu sliku, priroda privida u obličju nekakvog ogromnog, neumoljivog i nemuštog zvera, ili tačnije, mnogo je tačnije rečeno iako je čudnovato — u obliku neke ogromne mašine najmodernije konstrukcije, koja je besmisleno zahvatila, razdruzgala i progutala potpuno i bezosećajno — veliko i dragoceno biće, takvo biće koje je samo za sebe vredelo koliko i cela priroda sa svim zakonima svojim, i koliko cela Zemlja, koja se, možda, i stvarala samo zato da bi se to biće pojavilo! Tom slikom kao da se izražava baš taj pojam, u tamnoj, bezobzirnoj i besmisleno večnoj sili, kojoj je sve potčinjeno, i koja vam se mimo volje nameće, te nas taj pojam i nehotice osvaja. Ti ljudi, koji su stalno boravili oko pokojnika, a od kojih na slici nema nijednoga, morali su osetiti strašnu tugu i pometenost one večeri koja je u jedan mah zdrobila sve njihove nade, pa skoro i verovanja. Oni su se morali razići u najgroznijem strahu, iako je svaki od njih nosio u sebi ogromnu misao, koja više nikada nije mogla iz njih biti iščupana. I da je sam učitelj mogao vide ti taj svoj lik uoči pogubljenja, da li bi se on onako sam popeo na krst i da li bi onako umro kao što jeste? Evo, to pitanje se i nehotice nameće čoveku kad posmatra onu sliku.

(…)

»Imao sam mali džepni pištolj; počeo sam da ga nosim još dok sam bio dečak, u onim smešnim godinama u kojima počinju da nam se dopadaju priče o dvobojima, o razbojničkim napadima, o tome kako će i mene neko izazvati na dvoboj i kako ću i ja viteški stajati pred pištoljem. Pre jedno mesec dana pogledao sam ga i pripremio. U futroli gde je stajao nađoše se dva metka, a u barutnom rogu beše baruta za jedno tri metka. Taj pištolj ništa ne vredi, trza u stranu i bije jedva na petnaest koraka. No, naravno, on će ipak razmrskati lobanju ako ga čovek pritisne uz samu slepoočnicu.

Odlučio sam da umrem u Pavlovsku, u ranu zoru, sišavši u park, da ne bih nikoga uznemiravao u letnjikovcu. Moje ,Objašnjenje' će policiji dovoljno celu stvar objasniti. Ljubitelji psihologije i oni kojima je to potrebno mogu zaključiti iz njega sve što im se bude svidelo. No ja ipak ne bih želeo da ovaj rukopis bude predmet javnosti. Kneza molim da jedan primerak ,Objašnjenja' zadrži kod sebe, a drugi da pošalje Aglaji Ivanovnoj Jepančinoj. Takva je moja volja. Svoj leš zaveštavam medicinskoj akademiji u naučne svrhe. Ja ne priznajem nikakve sudije nad sobom, i znam da sam izvan svake sudske vlasti. Sasvim nedavno me je veoma nasmejala ova pretpostavka: šta bi bilo kad bi meni najednom palo na pamet da nekoga ubijem, ili možda i deset ljudi odjednom, ili da učinim nešto najstrašnije, nešto što se smatra kao najstrašnije na svetu, u kakvom bi se škripcu našao sud sa mojim rokom od dvetri nedelje života i sa nemogućnošću mučenja i torture? Ja bih lepo umro u njihovoj bolnici u toploj sobi, pored pažljivog doktora, vrlo verovatno mnogo udobnije i prijatnije nego kod svoje kuće. Ne razumem zašto ljudima koji su u položaju kao i ja ne dolazi ista takva misao u glavu, makar samo šale radi? Uostalom, možda ta misao isto ovako i njima dolazi: veseljaka se i kod nas može naći dosta.

Ali iako suda nad sobom ne priznajem, ipak znam da će meni suditi kad već budem optuženik gluv i bezglasan. Neću da odem ne ostavivši odgovor — odgovor slobodan, a neiznuđen, i to ne zbog opravdanja — o, ne! Ja nemam od koga i nemam za šta da molim oproštaj, nego onako, zato što sam tako želim.

Tu, pre svega, ima jedna čudna misao: kome bi, u ime kog prava i iz kog razloga, palo na pamet da meni osporava moje pravo na te dve-tri nedelje moga roka? Šta tu sud ima posla? Kome je baš potrebno da ja budem ne samo osuđen nego i da poslušno izdržim taj rok osude? Zar je to zaista kome potrebno? Zbog morala? Mogao bih to da razumem kad bih u cvetu zdravlja i snage prekratio svoj život, koji bi mogao biti koristan mome bližnjem itd. — da bi me tada, dakle, moral još i mogao prekoreti, po staroj rutini, zbog toga što sam raspolagao svojim životom samovoljno, ili već šta on tu pronađe. Ali sad, sad, kada je meni već saopšten rok izvršenja presude? Kakvom je to moralu potreban osim vaše smrti još i onaj poslednji hropac s kojim ćete ispuniti i poslednju mrvicu, slušajući utehe kneza, koji će neizostavno u svojim hrišćanskim dokazivanjima doći do srećne misli da je, u stvari, i bolje što umirete. (Takvi hrišćani kao što je on uvek dolaze do te ideje: to im je najomiljenija tema.) I šta li se samo hoće s tim komičnim ,pavlovskim zelenilom'? Da mi zaslade poslednje trenutke života?

Zar oni ne shvataju da što se ja više zaboravim, što se više predam poslednjem prizraku života i ljubavi — kojim oni hoće da zaklone od mene moj Majerov zid i sve što je na njemu tako iskreno i prostodušno napisano — da će me time samo nesrećnijim učiniti? Šta će meni vaša priroda, vaš pavlovski park, vaša praskozorja i sunčevi zraci, vaše plavo nebo i vaša prezadovoljna lica, kad je ceo taj vaš pir, kome nema kraja, otpočeo time što je jedinog mene oglasio za suvišnog? Šta ja imam od sve te lepote kad sam svakog minuta, svakog sekunda primoran da znam da je, eto, čak i ona u svemu tom piru i horu učesnica, zna svoje mesto, voli ga i srećna je, a samo sam ja odgurnut, i jedino zbog svog kukavičluka nisam hteo da to dosad uvidim? O, ta ja vrlo dobro znam koliko bi i knez i svi oni voleli da me dovedu dotle da i ja, umesto svih ovih ,podmuklih i zlobnih' reči — pobuđen moralom, a i radi trijumfa vrline — zapevam čuvenu i klasičnu strofu od Milvoa:

O, puissent voir votre beaute sacree
Tant d’amis, sourds d mes adieux!
Qu'ih meurent pleins de jours, que leur mort soit pleuree,
Qu'un ami leur fermę les yeux!

Ali verujte, verujte, prostodušni ljudi, da se i u toj plemenitoj strofi, u tom akademskom blagoslovu, upućenom svetu u francuskim stihovima, nakupilo toliko pritajenog jeda, toliko nepomirljive, samozadovoljne mržnje izražene u stihovima, da je možda i sam pesnik naišao na lepak pa tu ozlojeđenost shvatio kao razdragane suze, i u tom uverenju i umro — bog da mu dušu prosti!

Ali znajte da postoji jedna krajnja granica sramote u svesti o sopstvenom ništavilu i nemoći, od koje čovek dalje već ne može ići, i posle koje počinje da i u samoj sramoti svojoj oseća neko ogromno uživanje... Naravno, smirenost je ogromna sila u tome smislu, ja to priznajem, premda i ne u onom smislu u kome religija smatra smirenost za snagu.

Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: ,Ja postojim!' i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega — a najzad i bez objašnjenja zbog čega — treba, dobro, neka — sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo? Zar će se tamo zbilja neko naći uvređen što neću da pričekam još dve nedelje? Ja u to ne verujem; a i mnogo bi tačnije bilo kad bi se pretpostavilo da je tu prosto zatrebao moj ništavni život, život atoma, radi popunjavanja neke opšte harmonije i celine, radi nekog plusa ili minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve nekoliko miliona bića, bez čije smrti ostali svet ne može opstati (mada moram da primetim da ova misao sama po sebi nije mnogo velikodušna). Ali neka! Slažem se s tim da se drukčije, to jest bez neprekidnog proždiranja, svet nikako ne bi mogao da uredi, pristajem da se složim i s tim da ja u celom tom uređenju ništa ne razumem; ali evo šta ja, zato, nasigurno znam: kad je meni već jednom dato da sam svestan da postojim, šta se mene onda tiče što je svet stvoren sa pogreškama i što on drukčije ne može da opstane? Ko će meni i zbog čega posle toga suditi? Recite šta hoćete, ali je sve to nemogućno i nepravično.

Međutim, ja i pored najbolje svoje želje nikad nisam mogao da zamislim da budućeg života i Proviđenja nema. Najverovatnije je da sve to postoji, samo mi ništa ne razumemo o tom budućem životu i njegovim zakonima. Ali kad je već tako teško i skoro sasvim nemogućno da se to razume, zar ja onda da odgovaram što nisam bio u stanju da shvatim ono što je nedostižno?

Istina, oni govore, a već, razume se, i knez zajedno s njima, da je baš poslušnost tu i potrebna, da se pokoravati treba bez pogovora, već zbog same smernosti, i da ću ja za nju neizostavno na onom svetu biti nagrađen. Mi i suviše ponižavamo Proviđenje pripisujući mu svoje pojmove, od jeda što nismo kadri da ga shvatimo. S druge strane, opet, kad mi njega ne možemo da shvatimo, onda je — to ponavljam — nezgodno i da odgovaramo za ono što čovek ne treba da shvata. Kad je tako, onda kako će mi tamo suditi zbog toga što nisam mogao da shvatim pravu volju i zakone Proviđenja? Ne, bolje će biti da ostavimo religiju.

A i dosta. Dok stignem do ovih redova, sigurno će već sunce izgrejati i ,na nebu zazvoniti', i razliće se ogromna, neizmerna snaga po svoj vasioni. Pa neka! Ja ću umreti gledajući pravo na izvor snage i života, i neću poželeti taj život! Da je do mene stajalo da li ću da dođem na Ovaj svet ili ne, sigurno ne bih pristao ni da postojim uz tako uvredljive uslove. Ali još imam vlast da svršim sa životom, premda dajem već izbrojane dane. Nije mi velika vlast, pa nije velika ni pobuna!

Poslednje objašnjenje: ja ne umirem ni u kom slučaju zato što nemam snage da izdržim još ove tri nedelje; o, snage bi se kod mene još našlo kad bih samo hteo, ja bih bio utešen već samom svesnošću o nanesenoj mi uvredi; ali ja nisam francuski pesnik, niti su mi potrebne takve utehe. Najzad, tu je nešto što me i sablažnjava: jer priroda je moju delatnost tim svojim rokom od tri nedelje toliko ograničila da je samoubistvo, možda, jedina stvar koju ja još mogu stići i da počnem i da svršim po sopstvenoj volji. E pa, ja možda i hoću da se koristim poslednjom mogućnošću da nešto činim? A protest je neki put još te kakav pothvat!« »Objašnjenje« beše završeno; Ipolit najzad stade...

*Odlomak iz romana "Idiot"

Oceni 5