Sećanje na debakl ljudskosti

Ovo je zemlja za nas/Ovo je zemlja za sve naše ljude/Ovo je kuća za nas/Ovo je kuća za svu našu decu (Milan Mladenović)

Najstrašniji zločini u Evropi posle Drugog svetskog rata dogodili su se u Bosni i Hercegovini. Po svemu sudeći, ova je rečenica bila tačna donedavno, do prvih dana rata ruske agresije na Ukrajinu.

Srbija je izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, logistički i materijalno podržala genocid u istočnoj Bosni. Presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, donetoj po tužbi BiH, smeštena je na civilizacijsko dno, prekršila je Konvenciju Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida „tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici“.

Najsnažniju podršku za svoja zlodela ruski zapovednik legija smrti i uništenja ima u Srbiji, u kojoj se, za inat elementarnoj ljudskosti i civilizovanom svetu, mahnita u slavu ubice dece i nemoćnih.

Zajednički imenitelj najvećim zločinima je - ko misli drugačije neka izgovara ružne reči u sebi - Srbija. U prvom je slučaju počinilac, u drugom podržavatelj, potencijalni saučesnik. U zajedničkom fašističkom poduhvatu sa sestrinskom armijom, uz milozvučne projektile Putinovih orgulja koje mogu imati i nuklearne bojeve glave.

Nakazne belege te simbolike i istinskog saučesništva nalazimo u pojavnim oblicima umetnosti, poput životinjskog carstva iz Altamire. Njegoševa ulica, Beograd, masna farba na zidu koja predstavlja zapovednika zlikovaca Ratka Mladića i, par stotina metara dalje, njegovog kolegu Vladimira Putina.

Preživeti aleju snajpera

Pravo vreme, pravi povod da se podsetimo na ubistava, patnje i stradanja građana Sarajeva, na tridesetogodišnjicu agresije Srbije koja je počela 6. aprila 1992. i trajala do 29. februara 1996. Na

 1.425 dana dana srednjevekovne opsade tokom koje su snage Vojske Republike Srpske ubile 11.541 stanovnika glavnog grada Bosne i Hercegovine. Poginulo je 1601 dete. Po presudi jednom od ubica grada, civila, dece, ljudi u redovima za humanitarnu pomoć i vodu Stanislavu Galiću (doživotni zatvor) “dokazi pokazuju van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namernog napada snaga Vojske RS”.

Pretresno veće je saslušalo svedočenje lokalnih svedoka koji su proživeli razne napade na njihove delove grada. Napadani su dok su bili na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici ili čistili gradske ulice. Deca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama. Napadi su uglavnom preduzimani danju. Nisu bili odgovor ni na kakve vojne pretnje. Napadači su u većini slučajeva mogli jasno videti da su se njihove žrtve bavile svakodnevnim civilnim aktivnostima. Topografija Sarajeva, s njegovim brdima i neboderima, omogućavala je pripadnicima VRS odličan vidik sa mesta sa kojih su gađali civile u gradu. Neke lokacije u Sarajevu postale su zloglasna mesta s kojih su gađali snajperisti. Na primjer, nekoliko svedoka je svjedočilo da je glavna ulica u gradu bila poznata kao "aleja snajpera". Premda su građani u neku ruku život prilagodili čestim napadima tako što su zatvarali škole, živeli noću, a danju se skrivali, minimalno se kretali Sarajevom i postavljali metalne kontejnere da bi se zaštitili od snajperske vatre, ipak nisu bili bezbedni. Uprkos tome su ih videli i gađali. Vrlo se malo moglo učiniti u pogledu stvarne zaštite od granatiranja.”

Nije bilo šanse

Malo više života, ali i stradanja, nalazimo u eseju sarajevske dramaturškinje i urednika Odjeka koji je izlazio i u vreme rata Nermine Kurspahić: "Dan koji počinje u Sarajevu jeste za svakog njegovog stanovnika neizvjestan. Da li ću preživjeti? Da li će jedna od hiljadu granata koje svakodnevno padaju po gradu pasti blizu mene? A to je dovoljno. Jedan mali djelić užarenog metala koji velikom brzinom pogađa živo meso, ono koje ubojica Mladić savjetuje svojim 'borcima' da pronalaze i gađaju, dovoljan je jedan da vas ubije ili osakati. Granata čiji zvižduk osluškujete dok vam prelazi preko glave završava i u stanovima onih koji, ako prežive, postaju beskućnici. Granata, čiji zvuk u svojim pomerenim igrama oponašaju i sarajevska djeca, izaziva požare u gradu u kojem je voda dragocjenost. Hodati po Sarajevu je igranje ruskog ruleta. I ne samo hodanje. Snajperski hici prašte po ulicama, ali ulaze i u stanove i tamo pronalaze svoje žrtve", piše Nermina Kurspahić. (“Sarajevski ratni pogledi”).  

Ka Sarajevu su iz Beograda išle i pozitivne vibracije, poruke Beograđanima da su sa Sarajlijama, da zahtevaju prekid rata. Grupa Živjeti u Sarajevu neumorno je slala pomoć građanima u opsadi, antiratni Beograd se pobunio, rokeri su marta 1992. (EKV i Električni orgazam) poslali poruku “Mir, brate, mir!”, svojevrsnu dezertersku himnu, a 31. maja je sto hiljada ljudi u beogradskoj Ulici maršala Tita razvilo crni flor u znak podrške Sarajevu. Usledio je koncert na Trgu Republike pod nazivom “Ne računajte na nas”.

Glasniji su bili zvanični intelektualci i bitange: “Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve”, izustio je Momo Kaportog maja 1992. Otac nacije poručio je neinformisanoj deci: “Neutralnost danas kada se protiv srpskog naroda vodi rat, smatram lažju i moralnim kukavičlukom. (...) u danima ustaškog rata protiv srpskog naroda u Hrvatskoj (...) ideološka i pacifistička retorika je besmislena (...) to je srpsko antisrpstvo“.(Dobrica Ćosić).

Otpad srpski koji neće da kolje

 “Najumnija srpska glava” (Matija Bećković) progovoriće o učesnicima mirovnog pokreta “Kako kaže prof. Radovan Samardžić, Srbi su uvek imali visok procenat otpada. Srbe koji nisu ni Srbi.“

Danas kada se i dalje komadić razumne i čovečne Srbije seća početka rata u Sarajevu, čujemo od predsednika Srbije, slavodobitnog Aleksandra Vučića: “Ono što je važno za zemlju je da je uticaj ukrajinske krize bio ogroman na rezultate izbora, i vidi se da se Srbija dramatično pomerila udesno...”

Dramatično jeste, ali je Srbija tamo gde je bila i dok su Arkan i njegovi klali u Bijeljini, u ime naroda i države, kad su snajperski hici usmrtili Suadu Dilberović i Olgu Sućić, a topovska granata  ljude koji su čekali hleb u Ulici Vase Miskina. Srbija je u Vukovaru i Dubrovniku, tamo odakle mentalno nije pokušala da se vrati u normalnost.

Petog aprila je dan početka opsade, a 8. aprila prva godišnjica smrti prvog komandanta odbrane Sarajeva generala Jove Divjaka. Čoveka koji se godinama zalagao za multinacionalno, društvo i građanske vrednosti. Filantrop, osnivač Udruženja “Obrazovanje gradi BiH“ koje je finansiralo školovanje više od dve stotina dece svih nacionalnosti koje žive u Sarajevu. Bio je nosilac je francuske Legije časti, Šestoaprilske nagrade Sarajeva i brojnih drugih bosanskohercegovačkih i  međunarodnih priznanja.

O ratu je retko javno govorio: “Znali smo od početka da su kompletno naoružanje i oprema jugoslovenske vojske dati napadačima, ostavljeni, kako u Hrvatskoj, tako i u BiH. Nismo imali teško naoružanje, ali - dolazimo i do problema komandovanja - nijedan od ljudi koji su vodili brigade nije imao iskustvo, ni na vežbama, ni na čemu sličnom. Jedan komandir voda bio je nastavnik muzike”, kazaće 2017. za XXZ.

Dok je komandovao odbranom grada obraćao se pismima predsedniku BiH Aliji Izetbegoviću, protestujući zbog zločina nad Srbima i zbog jačanja verske komponente jedinica Armije. Zbog toga je i napustio komandnu funkciju i stavio se na raspolaganje novom zapovedniku. Ostao je u srcima Sarajlija koje su ga pamtile i po tome što se pojavljivao tamo gde je bilo najteže, gde je stradalo najviše ljudi.

Tri decenije su prošle. Ostala su sećanja na neuspele pokušaje i debakl ljudskosti.