Sećanje na Markale

Sarajevo pamti masakre na pijaci Markale: danas su članovi porodica stradalih i brojni građani, kao i delegacije drugih bosanskohercegovačkih gradova, odali odali počast za 68 ubijenih sugrađana u prvom masakru koji se dogodio 5. februara 1994. Između 12:10 i 12:20 te subote je minobacački projektil kalibra 120 mm ispaljen sa srpskih položaja na području sela Mrkovići pao u prepunu tržnicu Markale, usmrtivši 68 građana i ranivši 144.

Okupljeni građani i deca sarajevskih osnovnih škola učili su Fatihu i zapalili sveće na mestu masakra. "Jako teško je ovdje bilo šta reći. Potrebno je i našu djecu dovoditi kako bi ih učili o ovome što se ovdje desilo", kazao je član Predjedništva Bosne i Hercegovine Željko Komšić.

Komemorativnu sednicu Skupštine Kantona Sarajevo u Narodnom pozorištu na kratko je prekinuo potreseni građanin Sarajeva koji je, tokom izlaganja predsedavajućeg Kantona Mirze Čelika, protestovao što se ubijeni građani nazivaju “stradalima”.

"Mi moramo znati ko nas je pobio, ko je pobio ove ljude. Nismo mi sami sebe pobili. Agresor nas je gađao granatama, naši građani se nisu sami granatirali", rekao je on.

Srbija se danas protiv istine o teškom, sumanutom ratnom zločinu bori gnusnim lažima i falsifikatima; zvanična verzija službenog Beograda je priča da su Bošnjaci pobili sami sebe, ne bi li optužili Srbe. Matrica koja će kasnije biti mnogo puta korišćena i ući u jezik svake režimske propagande kao “model Markale”, nešto dokazano netačno na štetu Srba. Odgovor na pitanje i konstataciju rezigniranog građanina Sarajeva o krivcima za masakr dao je delimično Haški tribunal, osudivši komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske generala Stanislava Galića koji je komandovao opsadom Sarajeva na doživotnu robiju. I za masakr na Markalama.

Dr Amina Šiljak - Jesenković pročitala je u Narodnom pozorištu odlomak iz svoje knjige koja govori o opsadi Sarajeva i žrtvama Markala:

"Ni dan danas neću shvatiti zašto je jedan Ahmed bio kriv tom agresoru koji ga je ubio. Nikada neću shvatiti zašto je ijedan ubijeni građanin Sarajeva bio kriv agresoru".

Ona je istakla i to da Sarajevo i Bosna i Hercegovina ne smeju zaboraviti žrtve Markala, jer su se nakon prvog masakra na tržnici desili Tuzlanska kapija, Srebrenica i brojna druga masovna ubistva civila.

I Srbi imaju pisca za odgovor: zabeležiće književnik-krivotvoritelj, onaj kome se najviše veruje u stvarima srpske nevinosti, dirnut kako samo on ume, u strepnji dubljoj od nade i teškoj nesreći: “Došli gladni mučenici da kupe neki krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle. Moram da proverim ovu užasavajuću vest. Zovem prijatelja Gojka Đoga da čujem njegovo mišljenje, jer je on prilično obavešten o zbivanjima u Bosni. ‘Ni govora o srpskom zločinu. Razgovarao sam sa Tolimirom. To je muslimanska nameštaljka, kao i ona pred pekarom, spremaju nam nešto opasno’. Zovem Milorada Ekmečića jer on svaki događaj tumači znanjem i istorijom: ‘To varvarstvo nikako ne može biti srpsko. To je džihadsko. Samo se u islamskom ‘svetom ratu’tako svirepo za Alaha ubijaju Alahovi vernici. To mi potvrđuje Nikola Koljević koga sam pozvao telefonom i on mi je rekao, čvrsto uveren, da je to muslimanski zločin. General Mladić i svi sarajevski komandanti tvrde da ne mogu da dobace do Markala. ‘To je Alijin i Silajdžićev uvod u nastavak ženevskih pregovora. Pred svaki pregovor oni serviraju poneki ‘srpski zločin’ i idu u Ženevu na pregovore kao ‘srpske žrtve’” ( Dobrica Ćosić, Bosanski rat, Službeni glasnik, Beograd, 2012).

Nije za utehu, ali, valja se podsetiti i na to da je i u Srbiji jedan književnik stihovima zabeležio istinu. "Od Markala od Račka /Jasno je i nema oblačka / Sumnje: oni sve čine da smeste / Narodu kadrom samo za viteške geste", zapisao je Miodrag Stanisavljević.