Godišnjica: Pismo Aleksandru Vuču
27 mart

Photo: Wikipedia

Sećaš li se 27. marta?

Oskar Davičo sa ćerkom JanomDragi Vučo, obećao si mi prostora za osvrt na januarski broj Mladosti. Pristao si da mi ga ostaviš jer sam te lepo molio. Ali sad, kad me dvaput dnevno podsećaš da ti još nisam predao rukopis, ne piše mi se osvrt. Ne volim da se “osvrćem” i pišem o napisanom. Pogotovo ne o prepisanom. A i to je u pitanju. Prelaka mi je duhovitost do koje bi se došlo realizovanjem svih “zicera” koji sa stranica Mladosti vape za karambolima, da ne kažem kalamburima. Prejevtino bi mi bilo udaranje kontraparafa na tekstove nameštene podsmehu na jeste. Neću. Jevtinoća je bolest, bezazlena na izgled, bolesnima prijatna, vrlo laka, ali skupa. Ostavljam je Mladosti. A ti, druže uredniče, imaš pravo i sva prava. Ljuti se na mene. Karakter mi je težak, kažu neukrotiv, krvoločan. Neće me zavesti ugledno mesto na poslednjoj strani Svedočanstava. Ni tvoje laskavo biglisanje na telefonu ne pali. Temperament mi je, kažu, već takav — na nepravdu uvek spreman, naročito kad su u pitanju žrtvice bez odbrane. Anđelčići nekakvi. Ne? Surov sam po prirodi i, što je najgore, moja je surovost stidljiva, osećajna. Ništa.

A moja dilema?

Odgurnuo sam dosadnu Mladost, izišao da šetam. Što da ih davim, pomislio sam, nisam fratar. Sem toga — proleće je.

Znaš Kalemegdan krajem marta: jorgovani, goli, crni, vreme sasvim pogodno da se zaborave pomoravske i kolubarske šljive o kojima nismo ostali obešeni, kako to nekako kaže Mladost. Opet? Neću. Ali uspomene nadolaze ipak i bride, plaveći unutrašnje poljane obrasle šikarom gorčina, tuge, klonulosti, poprskane na mahove cvrkutima, retkim džbunjem radosti, ali na sve strane izbrazdane radom, naporom, tegobama. Ne volim, druže uredniče, te meke, nagle, bezoblične dane kad čežnje ne mogu više, kad slutnje razočarano hlape, kad nade ginu ustupajući mesto prvim poričućim pupoljcima ostvarenja, prvim naglascima nepostojećeg lišća još u obećanjima, u mogućnostima, tim tako monstruoznim gukama, mesnatim kvržicama, lepljivim čvorugama, tim tako gladnim, nakaznim, nestrpljivim, a sluzavim hernijama tamo, na izukrštenim vrhovima granja u muklim grčevitim trudovima rađanja cveća.

Ne samo cveće, i književnost se vraća u mukama lica znojavog. Pitam se: nije li i januarski broj Mladostijedan od tih nezahvalnih, ružnih grčeva vraćanja? Pa šta onda? Ali ako je u pitanju vraćanje novog? A ako nije? Otkuda znam da nije? Znam. Gotovo svaku misao manifesta Naše nužnosti, i pročitao sam je već pre godinu, deset, dvadeset godina. Možda. Nezgodno. Ali mladi su, traže se. Na tuđim stranicama? Pa oni nisu u stanju da shvate ni ono što prepisuju. Neka. Još se porađaju, neoformljeni su još. Čemu onda egzibicija uzdužnog anatomskog preseka sopstvene neoformljenosti i štampanje vlastite nedoraslosti u tri hiljade primeraka? A ja? Nisam li i sam tako nedorastao, nestrpljiv, štampao TragoveČetiri straneAnatomiju?

Jedan nula. Eto, Vučo, ne mogu da iziđelm na kraj sa sobom.

Kalemegdan. Šta tražim tu? Valjda nisam odbacio Mladost da bih sad gledao te dahtave, nabrekle grane bez lišća? Nije istina. Izišao sam što mi se htelo da iziđem, po nalogu svoje slobodne anarhoidne volje kojoj se ne piše obećani osvrt. Zašto? Da se ne bih osvrnuo na sebe, osvrćući se na druge? Nema veze. Stid? Koješta! Stidljiva je moja urođena surovost, ne ja.

Rekao sam — Kalemegdan. Devojke promiču njišući se u kukovima, studenti rasejano uče, uče, uče, ispiti se primiču, deca se igraju na gomili žutog peska, deca ciče, deca trče mamicama koje nervozno izranjaju iz akvarelnih sanjarenja, deca jure mamicama da se istužakaju i isplaču, gimnazistkinje se kikoću, “nako”, bez razloga, i ja, gledajući tek probile iz zemlje blede vrhove vlati trave, mislim na starog Vekovića i pitam se šta bi on rekao o ovoproletnjem rodu devojaka.

Svejedno. Vraćam se kući. Na stolu Mladost. Neću, valjda, opet da podvlačim? Prva rečenica manifesta Naše nužnosti, u raskoraku s koricama crnim i belim, objavljuje da godina koja se otvara nije ni crna ni bela.
Što volim antiparolaške parole o umetnosti. Skoro kao beskraj u tabletama. Skoro isto koliko i taktički pravoverne umetničke teze, makar i nekomprimirane u parole. Postoji li to? Parolaštvo bez parola?

Što da ne postoji? Eto, Mladost, na primer. Protivna svemu što je antiprotivno tome. Mogućnost antiprotivnog protivnom, omogućava i anti-antiprotivno antiprotivnom. Sve je to tako literarno naški. Grmeti, sevati, a blagotvorne kiše niotkud. Nije li već tradicija da se po jedna poetska generacija svakog proleća na pošljunčenom startu književnog krosa s modernističkim preponama ubija vičući klasično pred svakim šljunkom: hop! hop! Uzalud, okrutne prepone ne preskaču ljude koji ih nisu preskočili.

Zašto je našima slađe alakati no skakati i lepše vikati no ripati. Ne razumem se u slađe i lepše. Znam samo da su mi doovde došli, doovde je preko glave, preko glave su mi došli teoretičari odavde-doovde dozvoljenog u igri literarnih piljaka, kao i teoretičari svedozvoljenog izuzev-odavde-dovde. Dozlogrdila mi je svaka ta kobojagi ozbiljna i kobojagi principijelna i kobojagi sintetična parakritika, koja se specijalizirala za krpljenje đonova koji nisu poderani, iz prostog razloga što nisu, što ih nema.

Aleksandar VučoO čemu ja to? O sintetičnoj krigici. Znači opet ne govorim o Mladosti. Ne. Baš o njoj govorim. O njenom manifestu? Da. Jer takvi manifesti spadaju u prvi red onoga što mi je doovde došlo, ta sintetična nazovikritika, to jest kritika tako apstraktna, zamumuljena, tako mislibojazna, a uštogljena, tako neprecizna i neobavezna, a pretenciozna, da se svaka rečenica u njoj može tumačiti ovako i onako, u stvari nikako. A ono što bi nam trebalo kao lebac — jeste analiza, konkretna analiza tekstova. Dosta mi je narogušenih načelnih stavova i kad ne znače stohiljadito ponavljanje već arhimandritskih i mandrilskih poznatih šlagera. Znamo da je poezija tendenciozna i znam kako to nije iako jeste. I znam i znamo da nismo za crno-belo, i znam i znamo da smo protiv maskiranog ždanovizma koji samo na rečima psuje crnobelizam, afirmišući ga u praksi, sve to znam i znamo i znam i znamo da smo za slobodu stvaranja i grešenja i uopšte, ali nažalost, sve to dobro i lepo preponovljeno prestaje da znači ono dobro i lepo koje znači. Govoreći mutno o tim jasnim stvarima, manifest Mladosti zauzima svoj stav i što se toga stava tiče, on je zauzet davno, ali od — drugih. To su pozicije opšte, anticrnobele, i da je samo to u pitanju, nikom ništa. Uzdahnuo bih i sklopio crno-bele korice. Još jedan parolaški prilog antiparolaštvu, pomislio bih, i još jedan čilagerskosveži dogmatski doprinos simulakrumu antidogmatizma. Šta se može. Nemamo Sent-Beva, Belinskog. Ni Skerlića. (Ah, moje klasično neobrazovanje!) Ali nemamo. Laku noć.

Januarski broj Mladosti najavljivan je dugo i gromko. Očekivao sam, pisaće o nečem aktuelnom, o Krležinom delu, analiziraće Andrića, ali ne. Ni živi, ni poluživi, čak ni mrtvi pisci ne smeju da interesuju mladiće. Samo tekstovi pogodni za preživanje bez navodnica. Velevažno i lelevažno izjavljujući da nešto hoće i da nešto neće, Mladost dogmatiše i bogmatiše sve u šesnaest šesnaestina. Uz pomoć poznatih poluistina. Dobro. A o sebi? Ništa. O svojim ličnim lirskim iskustvima? Ništa. O svojim autentičnim nemirima, problemima, rešenjima? Ništa. I kad kažem to ništa, ja mislim na stvarne muke, ne na one izmišljene; i mislim na stvarne nemuke generacije koja uređuje Mladost. One su drukčije od naših muka i nemuka, Vučo; sa dvadeset i pet godina mi smo, robijajući, uređivali listove bez tiraža. Dobro, i oni uređuju. Ali pišu manifeste kao da sišu drvce od lilihipa.

Jer deklaracije ne valja ponavljati kao predstave, postaće deklamacije i farse, ako je verovati Marksu u borbi protiv Luja Bonaparte i Radoju Domanoviću na muci s Kraljevićem Markom kad se po drugi put obreo među Srbima i ostalima. Malo je falilo da ga ne angažuju za cirkus. Kraljevića Marka. Bio je junak, kažu pesme.

“Herojstvo?” — pita se Mladost i odgovara: — “Ne možemo tako da označimo puteve kojima smo pošli, jer ne činimo ništa što je svesno i bilo kakvo odricanje od života radi njega samog.”

Proleće još nije. Hladno je. Koji je danas? Je li 26. ili 27. mart danas? Ili je već 28? Ne demagogišem, nije mi namera. Ali ako je danas 27. mart, setiću se našeg pomirenja na ulici tačno pre 11 godina. Setio sam se. Nismo ti i ja govorili dugo vremena. Godinu dana. Kako se svega sećam! Noćio sam kod brata i čim je svanulo, istrčao sam iz kuće i video onog radnika u ličkoj kapi. Išao je svečano sredinom još puste ulice i vukao za sobom trobojku od deset metara. Odjurio sam Marku Ristiću. Kod njega je spavao Vesa Masleša, koji od ovog jutra — govorilo se — neće više morati da se krije. Bili smo radosni. Naišao je i Milan Bogdanović, pričajući već anegdote o puču. Prvi elementi pučističke legende prethodili su času legendarnog čina. Prethodili su ljudima koji su, proteravši s ulica srpsko-klubaše, dali revolucionarni pečat tom danu. Bio je vedar. Ilegalci su javno govorili na trgovima grcavim od užarenih talasa. Oko podne se čulo da su pušteni zatvorenici sa Ade, iz Glavnjače. Sećam se zanosa, pesama, grljenja sa nepoznatima. Zar je bilo nepoznatih toga dana? Svi su se voleli, znali. U svakom si čoveku prepoznavao sebe. Koliko se ljudskih istina pronašlo tog buntovnog, slobodnog, jasnog, herojskog martovskog dana, kad se činilo da je prvi put sagledano sunce otvoreno nad glavama, shvaćena vedrina koja se disala, otkriven smisao krvi što je tekla kroz žile kao nikad dotle, tukući damarima, pored svoje stare bodlerovske budilničke kantilene: “Remembeг! Souviens-toi” i jednu drugu apsolutnije ritmovanu melodiju, sudbinskiju od prolaznosti martovske svetlosti: istinu o istorijskoj trajnosti tog trenutka.

Krv još nije tekla. U prolazu su povorke videle kako iz uličnih ogledala izlaze davni Zekini golaći u jevtinim tivar-odelima. I Car-Lazarovo odricanje od ovog carstva i optiranje za drugo javilo se realno, detamjanizovano i demistifikovano: sa zavojima preko čela manifestovali su pod transparentima nad gimnazijskim kapama i kačketima jučerašnji demonstranti.

Znalo se šta dolazi. Ali se okusilo voće saznanja, herojska radost: šestoaprilske bombe pale su deset dana pre nego što su pale, oko deset sati pre podne, kad su prvi komunisti počedi da skandiraju “Bolje grob nego rob”. Od te jučerašnjice do današnje, sutrašnje, jučerašnje akademije povodom crnog dana, ništa se tu nije izmenilo. Ni herojstvo. Čak i da usvojimo šturu i nešto tmurnu definiciju herojstva iz Mladosti. Ono jeste i odricanje; ali herojstvo je i stvaralačko davanje, ne samo ono što se poseduje i čega se čovek može odreći već onog čega ne možeš da se odrekneš: lepote čina. Isuviše dugo, isuviše stalno prinuđeni su tu ljudi da se prepoznaju u junaštvu, koje bi ih prevazilazilo kad ne bi bilo neizbežnost svakog kolena, uslov opstanka, klima u kojoj je jedino moguće održati se tu gde se stoji. Šta je jul 1941, šta oslobođenje Beograda, šta zvezda na trobojci koja se maja 1945. vijorila, velika od Bitolja do Trsta, šta svesno odricanje od mogućeg životnog standarda i mogućeg života radi nemogućeg, radi izgradnje, radi života?

S kojim bismo se čelom suprotstavljali Kominformu na političkom planu kad bismo na umetničkom klicali njegovim tragom putem u barbarsku bestragiju. Moral je istina. Budimo istiniti, dakle poetski

Znamo šta je stajao rat i šta staje ovaj mir. I možda je trebalo manje strpljivog i mudrog junaštva da se 1941. porekne otvoreni neprijatelj ustankom no 1948, kada se ustalo protiv neprijatelja koji se još izdavao za prijatelja i koji se kao prijatelj dobre volje razgranao široko pod suncem ove zemlje i pustio korenje duboko u srca ovih ljudi. Bitka protiv sopstvenih iluzija? Osloboditi ih se značilo je subjektivno odricati se sopstvenom svešću sopstvene svesti. Bilo je to gorče i lepše od svega dosad. To oslobođenje od sopstvene nerealnosti nagnalo je čitav jedan narod da u jednom trenutku oseti ne samo politički nego totalni hoгor vacui. Ali odolevajući praznini oko sebe, ponovo je sagledao sebe i poveo borbu za oslobođenje socijalizma od nečovečne krutosti u koju je hteo da ga okuje kukavičluk degenerisanog staljinizma.

Mislim da se samo rečju herojstvo može da označi put kojim se danas ide ovde povratku humanističke subjektivnosti socijalizma, njegovoj realnosti, njegovoj ofanzivnoj primamljivosti. Odricanje? Svakako. Međutim, Mladost tvrdi da ne može tako da nazove put kojim je pošla. Ali kako da je shvatimo ozbiljno? Njeni su urednici stupali i nastavljaju da gredu putem kojim tvrde da ne idu. Šta im je onda? Lažu li sebe, druge? I čemu? Ili prepisuju tekstove koji su slično govorili u vreme kad je tako govoriti bilo poetski nužno.

Niko tu ne traži da pisci pišu ono što je propisano i uokvireno zadatim temama. Bilo bi to smešno i tužno i nemoralno. S kojim bismo se čelom suprotstavljali Kominformu na političkom planu kad bismo na umetničkom klicali njegovim tragom putem u barbarsku bestragiju.

Moral je istina. Budimo istiniti, dakle poetski.

Je li poetska istina da je tu herojstvo uslov opstanka? Ko može to da porekne?

Složio bih se s Mladošću da će jednom doći “one mogućnosti koje se svuda spremaju” i da će se doputovati jednom do “vremena dostojnih”. Pod uslovom da uradimo sve što je nužno za to. A nužno je odreći se ponečeg, platiti kartu za to putovanje, jer niko nije tako naivan da veruje u mogućnosti mufte vozanja na toj liniji. Alles muss mаn bezahlen — tvrdio je i Ignacije Glembaj, bankar i bankrot. Alles muss mаn bezahlen ne samo kad su u pitanju kaprici baronice Castelli i ne samo njene tragične krivice nego i one komične pretpostavke prema kojima automat istorije sam od sebe izbacuje kiki-bombone budućnosti u skrštene ruke onih koji veruju u dostojna vremena, a tvrde da neće ničeg da se odreknu, pretendujući da su pisci, a ne klovnovi! Alles muss mаn bezahlen! ako ne novcem, nečim drugim, makar i komičnošću. I kad bi te Naše nužnosti bile mišljene isključivo poetski, transponovane na plan apsolutno zaštićen od prizemnih gravitacija, ni tad stihovi ne bi pečeni padali u otvorena usta, i tad bi pesnik koji bi hteo da dohvati divljeg goluba s grane vremena dostojnih, morao da se odrekne nečeg; makar poslovičnog vrapčića u ruci; inače nikad ne bi ni stihovi ni vremena dostojna života granuli.

Je li, dakle, istina da je herojstvo shvaćeno ovako ili onako uslov opstanka na kom god bilo planu? Je li put herojskog odricanja i davanja bio ovde jedino mogućan put i pre i posle i za vreme 1941? I jesu li ti ljudi i danas spremni da se odriču ne samo 22% nacionalnog dohotka nego i života, kojih su se tu mnogi takođe već odricali samo radi života? A život je i ono što traži od nas dezesperantni papin De Gasperi u svojim Pio XII deziderija, tražeći nam stopu zemlje na kojoj stojimo, mi sa svim našim senkama. I šta?

Ima i danas Miloša, i vukova, i torova, i trudova, i trotoara, a ima i junačke krvi najmlađih sinova koji skakućući pretpostavljaju — bar na rečima, bar danas — mekećuće i krekećuće pečenje, ono pečenje jarećeg neodricanja odricanju. Ima ih, kao što ih je i bilo, i tad kad su indigniranog Jakšića Đuru terali da ih šiba svojim jambatičnim stihovima; tada — 80 godina pre ovog manifesta Mladosti.

Bajato je to lamb-et-volk pečenje, mada nam se servira kao poslednji gaurisankarski vrh, sa čijeg se popokatepetlovskog popo-kata baca petlovski kvazipernat pogled na ovaj svezemaljski gau, na ovaj veliki jau največnijeg mal-du-siecle-a u ovom poluveku u kome polovni De Gasperi neće ni da sačeka da se spere krv sa senki preko sanki na kojima se lipsali gautralalajter duče već nasankao, istina ne u Trstu, već u Milanu (ne Milanu, ne okrenoviću i ne obrnoviću i ne Obrenoviću, već longobardskom Milanu, koji će svoj oprem! ponoviti ako ustreba i De Gasperiju).

Ali danas, posle jedanaest 27-martova, zar je zaista potrebno biti mlad da se ne bi videlo da su snovi mladih pesnika — naši snovi, — njihove želje — putevi kojima svi idemo, mi, ostarelih ali i mi još mladi. Ne istim korakom, ne jednako dugim korakom

Kao što vidiš, Vučo, trudim se da ozbiljno shvatim ono što su nužnosti Mladosti manifestno mislile da misle, iako smo nekad i ti i ja davali slično nebrucale izjave o svojoj ravnodušnosti za sve što nije bilo pretproleće naših privatno-brižnih razbibriga i bezbrižnih briga. Možda smo u ono vreme shvatili tako tragično sopstvenu izuzetnost zato što smo počinjali da mutno, ali vrlo intenzivno osećamo i mislimo i žudimo protiv, protiv svega što nas je okruživalo, svega što nismo mogli ni hteli da prihvatimo kao svoju stvarnost, ali i u gađenju nad onim svetom koji je tad za nas bio svet, mi smo ipak osuđivali samo neprihvatljivi svet. Od tog divljeg anarhičnog samoubilačkog (i toga se sećaš!) poricanja do svesne marksističke negacije moralo se proći poprilično puta, za koji se ne bi moglo reći da nije implicirao izvesno odricanje. Ali danas, posle jedanaest 27-martova, zar je zaista potrebno biti mlad da se ne bi videlo da su snovi mladih pesnika — naši snovi, — njihove želje — putevi kojima svi idemo, mi, ostarelih ali i mi još mladi. Ne istim korakom, ne jednako dugim korakom.

Ako svi mi ne idemo istim stazama, pretpostavljam da ipak idemo u istom smeru. I da je gluvilo kad nije slepilo — pretenzija da se produži da oseća protiv, i misli protiv i želi protiv sopstvenih želja, misli i osećanja, koja ne mogu biti i nisu protivna tom smeru, ni kad su u poetskoj izuzetnosti usmerena protiv načina pevanja starijih. Biti protiv toga — u redu. To ne znači biti i protiv sebe u svemu i svega u sebi. Jer istina koja je i moral ima jedno lice, vidljivo i kroz muklo izukrštano granje bez lišća, to granje s prvim naglascima zelenila kojeg još nema. To nemanje je možda presudno. Proleće oseća sebe i možda je samo neiskusno i nevešto i ne ume da se sagleda i izrazi. A mladost treba da kaže sebe kako bi rekla više nego sebe. Međutim, Mladost propisuje misli, slike, rečenične obrte (želiš li dokumentaciju?) ne svojih nemira. Varaju se sličnosti koje kriju duboke razlike. I mi čekamo, izgleda, uzalud intonacije različite od znanih intonacija. Ne vredi pisati kad se pisanje svodi samo na pljuvanje jučerašnjih uzora u ime nepostojećih još današnjih uzora, jer će se sutra neizbežno ispljuvati današnji uzori i u ime uzornog nepostojanja, da bi na kraju bilo popljuvano i ono što se nije htelo. Ali šta znači uvijati se punih šest godina posle prvih objavljenih stihova oko greda i cerova? U šumi literature ne bi trebalo da bude bršljana, u njenom akvarijumu ne bi trebalo da bude riba koje se francuski zovu maqueгeaux a koje su, promenivši pravopis i značenje, ušle i u naš jezik. Znam, lakše je otrčati u antikvarnicu, pročitati nekad mlade revolte, parafrazirati ih, izdati, zaboravivši osnovno — sve što se izmenilo od vremena tih revolta i onemogućilo ih zauvek onakvim. A da se ponovo izmisli, oseti i formuliše vrenje mladosti, sopstveno treperenje novog revolta, za to treba i drugog sem nestrpljenja.

1952.

(Iz knjige “Pristojnosti”, Sabrana dela Oskara Daviča, Prosveta/Svjetlost, 1969)

Oceni 5