Feljton: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (1)
braca hodac

Hodanje na 33 i 45 obrtaja: Kritičar na žici

Photo: Braca Stefanović

Seci ruke, krpi uši

Mlađan Dinkić ih je mnogo voleo: Kiki i Piloti, bez ptice na dlanuPILOTI - Dan koji prolazi zauvek (Komuna)
Samo mi je 18 dana bilo potrebno da se suočim s novom pločom Pilota; 18 dana sam, svakodnevno, pokušavao da preslušam jednu ili bar pola ili bar četvrt prve pesme (Zamisli), ali me je blagoglagoljivo sjećanje na Pticu Na Dlanu stalno sprečavalo da se ozbiljno i profesionalno posvetim tzv. recenziranju, u čemu mi je podršku pružao moj ekstremno prljavi CD plejer, odbijajući da emituje Pilote u skraćenoj ili integralnoj varijanti - svejedno.

Konačno, šest dana uoči ličnog rođendana, naoružan "Krstačem" iz 1993. godine i kompjuterom na umoru - suočio sam se sa svojim omiljenim bendom koji predvodi Kiki Lesandrić, čovek koji je u reinkarniranoj Dobrovoljnoj Pevačkoj Fazi odlučio da bude srpski Paul McCartney, uvlačeći gudače u numeru Zamisli s fascinantno aktuelnim tekstom ("Zamisli da letiš kao ja/ i ljuljaš se u ritmu bubnjeva/ beskrajno nebo iza nas/ i hiljadu žutih leptira/što padaju po našim rukama/ sa hiljadu planeta iznad nas"); s lakim zakašnjenjem od 32 godine, gudači a la Eleonor Rigby moralna su i politička podrška Kikijevim leptirima, od kojih svaki leptir - što je Kiki propustio - ima pendrek, štit i pištolj sa suzavcem.

Ali, ah... nije Kiki rođen da piše o leptirima u plavim uniformama; Kiki je rođen da seiri o "vozovima koji nigde ne stižu" (Okreni, okreni se), o "prvom jutru proleća", za Kikija je najdivnija slika "divlja ruža u vrtu beznađa", što je politički i te kako ispravno kad Kikijev glas, po uobičajenom scenariju svetskih muzičkih moćnika, prate impotentne gitare, šačica nejakih bubnjara i hor evnuha koji se kešaju o onaj vlak bez voznog reda, kao da je Veljko Bulajić režirao seljačku solo-deonicu nasuprot kvaziseksualnom Kikijevom glasu.

Večito tužan, nesrećan i uveliko prazan: Kiki Lesandrić, i ptica ga ostavila Dobar je Kiki, dahće kad nije penetriran, pominje Kiki prašinu, prati ga pa-ran-pa-pa refren, sve je veselo, ona divlja ruža samo što nije prevremeno ejakulirala, Okreni se, okreni... a onda, priča o neverstvu (Neverna si), ona sa sobom nosi "tugu" i "osmeh ranog proleća", sve to uz brzopotezno povlačenje ljigavo-šećernih gitara, nesrećni Kiki opet je ostavljen na "praznim ulicama", već je treća pesma a Kikija 3 (tri) puta šutiraju, možda će imati sreće u numeri Šta radi proleće s njom! Neće: Kiki je gubitnik, miriše ova ulica i diše srce njegovo, uzalud, on je videti neće, na-na-na-višeglasje upozorava da baš nije sve tako strašno, maj, maj, maj, leto dolazi u njegov kraj, ali uporni Kiki stalno se vraća u proleće, sve gori jer voli je on.

Onda Hodaj u snu: bio je mesec mlad, ona je posmatrala grad, a Kiki je pisao pesmu Meseca, poklonio srebrne stihove, naterao bubnjara da se probudi i, onako bunovan, udari u instrument ispred sebe - što je, valjda, moralo da rezultira opsesivnom pesmičicom u kojoj imamo Dire Staits solo, Dire Straits šaputanje i Dire Straits histeriju, sve uz naredbodavni slogan Hodaj u snu, jer Kiki tako jedino može sa ženama, još ako u snu hodaju po krovu... Onda je sve zeleno, oko moje ljubavi, obojilo je sve, jer sam ja Lud zbog nje, iz čega proizilazi da Postao sam drugi čovek ("Postao sam drugi čovek/ čovek koga nisi sanjala/ Reći ćeš da sam blesav/ Da sam samo sebi dovoljan"), tj. Kiki je postao McCartney, opet gudači, opet nežne solo-deonice, da se ne naljute oni sa TV "Pink" koji vole nežno, meko, somotski, umilno a beskrvno, baš za njih je pesma Kao da si tu, akustika u genima, noć uoči Božića, sve i dalje prolazi, Kiki nije spokojan, za Kikija ne brini, ne piši mu nikad... ponovo pa-fa-pa-fa-refreni, nesrećni Lesandrić otvoreno plače, CD se vlaži, sve je tako tužno, ne spašavaju tugu srceparajuće solo-deonice, jeca gitara, jeca Kiki, jeca slušalac, jeca CD plejer... konačno, deveta pesma, gudači, kraj, izgubila si sve, sigurna u sebe, oprosti mi - kaže Kiki - violine mu pomažu u porazu, gude gudači kao što gudili nikad nisu, ovo je album Pilota, ima li pilota u avionu?

Samo 35:12 minuta krupnih suza, papirnih maramica, uložaka sa krilcima, cik-cak vate i mnogo veštačkog cveća; ovo je spomenar ličnih mentalnih menstruacija, bolnički karton, album koji će svaki gostujući pripadnik MUP-a s radošću suzavca poslati rođacima u unutrašnjost, ploča koja počinje sitnom a završava krupnom suzom, kako je i red kad je u pitanju Kiki, Čovek Sazdan Od Tuge, bljak-svetionik festivalskog Beograda koji pati pod kordonima depresije... Što jezikom simbola, znači... smrtonosno! (Mart 1997, magazin XZ)

 

Upakovan zločin: Gde su ruke?ZANA – Uživo (PGP RTS)

Tko je vlasnik najgoreg albuma 1998? U trci za ovu laskavu titulu odmah su se izdvojili favoriti: Karajlićevo Pušenje s muzikom iz Kusturičinog filma Crna mačka, beli mačor, elegantno popunjena Lana koju je na dijeti ostavio Aldo, Čeda Čvorak i njegova Luna, julovski rastafarijanci Straight Jackin, uvek u gostima opasna Galija... ali je u finišu, kolo pre kraja prvenstva, šampionsku titulu, sasvim zasluženo, osvojila Zana, zahvaljujući trijumfalnoj, dvocifrenoj pobedi (25 pesama), ostvarenoj na vrućem protivničkom terenu u Centru „Sava" 1. novembra 1997. Reč je o koncertnoj utakmici Uživo koju su mudro i nadasve profitabilno, ulažući u esencijalnu kulturu rahmetli ministarke Nade Popović - Perišić, sponzorirali Cip Info, Idea Plus, Knjaz Miloš i Pfanner, medijski osigurali Radio Košava, PGP RTS, TV Pink i BK Telekom, a intelektualno pomogli Boško i Stanko iz slavne IQ emisije „City". S takvim prijateljima, sps-iskustvo nas je naučilo, ništa nije nemoguće, nijedna titula nije nedostižna. Šampionsko-dvostruki CD Uživo sve vreme vrti se oko rasnog golgetera, pevačice Jelene Galonić, čija briga za navijače, iz pesme u pesmu, počinje i završava sport­skim pokličima: „Hoću ruke!", „A gde su ruke?", „Ruke gore!", „Ali... ruke!", „Da vidim ruke", „Svi - ruke gore", „Ruke na videlo”, „Molim, ruke", „Ruke, odmah", „Beograde, ruke gore!", „Hajd'mo, svi ruke"... a kad, rezignirano, sekirom odsečene ruke prisutni predaju na čuvanje raspoloženoj Jeleni, veselje ulazi u svoju najveseliju sportsku fazu. Naime, drugarica Galonić („Gde su ruke?", „Dajte ruke"), ekstremno uzbuđena zbog količine neamputiranih gornjih udova u Centru „Sava" („Ajmo, ruke"), odlučna da jednom zanavek poništi od belosvetskog inozemstva nametnute nam vokalne postulate - krenula je revolucionarnim falš stazama, talentovana da u svakom trenutku pogreši pravi ton, trijumfujući u svakoj od 25 pesama koje je nečim sličnim tzv. glasu oblikovala tako da zvuče kao crossover masakra i komedija, istinski se trudeći i maestralno uspevajući da razori svaku melodiju, refren ili već odavno poznatu pesmu.

Koncertni masakr: Zana, falš koji se šunjaZahvaljujući Jeleni, ništa se od Zaninog repertoara ne može prepoznati čak ni uz pomoć obdukcije: pesme Leto, Vlak ili Vejte snegovi zvuče kao da su preko njih prešli Mongoli, trupe JNA, iranski dobrovoljci u avganistanskom ratu i palestinske samoubice s pesmom Nije sve tako crno, s kojom su, razume se, na usnama umrli. Jelena je čudo: ni u nameštenom Loto izvlačenju, žena nema teorije da ubode ton ili melodiju, sve je kod Galonićeve ispod ili iznad, nikad tamo gde treba, njene vokalne avanture - fascinantno su strašne, strasnije i obično najstrašnije („Ruke, dajte ruke"). Negde na tom fonu su i zlokobne najave pesama (,,A sad... gore ruke"), o Jeleninom promuklo-puknutom glasu da ne govorimo.

Da sve bude totalno šampionski, pobrinula se muzička ekipa Zane koja se na licu mesta prilagodila vaseljenskom falšu bogom dane pevačice - i potrudila da opšte veselje bude potpuno, što uz svirku iz praških hotela 1982, što uz legitimno tezgaroško osećanje da nismo dostojni njihovog veličanstvenog talenta. Numere Vojna pošta, Iz svake flaše, Dodirni mi kolena, Sama sam, Jabuke i vino, Rukuju se rukuju, Mladiću moj ili Ne mogu više - zvuče kao autentični komadi direktno preuzeti iz horror-programa ,,A što ne bi moglo". Fale samo harmonika, DJ Peja, nedostaju ruke („Odmah, svi ruke gore" - Jelena Galonić), Boško i Stanko... pa da sve bude Made In Serbia 1998, u ritmu simuliranog života, forsirane TV Pink  veselosti, beznadežnog osećaja da smo otišli ispod dna i da niko, nikad i nigde nije uspeo da na dvostrukom (!) disku zabeleži takvu količinu zvučnog užasa. Bravo, majstori! A sad, svi ruke gore... da proslavimo najgoru ocenu. (Januar 1999, magazin XZ)

 

GORAN MILOŠEVIĆ - Da li misliš još na mene (PGP RTS)

Priča je neobična, pomalo i bizarna; Goran Milošević, jednom davno pevač Generacije 5, u javnosti poznat kao „Slađanin brat", još davnije idol napaljenih tinejdžerki (šiške, šutnja, promukli glas koji inklinira heavy-metalu), iz muzičkog života nestao je kad i bend u kojem je pevao, valjda sredinom osamdesetih, a možda i pre, ko to zna. U međuvremenu, svašta se desilo: Generacija 5 vaskrsla je iz mrtvih, našla novog pevača (Đorđe David), Slađana se vratila iz USA, završio se četvorogodišnji rat, Goranov prezimenjak ostao je tamo gde je bio... a onda, iz ilegale, nečujno, februara 1997. počeo je da se emituje video-spot, pojavila se kaseta a pre desetak dana, u retkim radnjama, i ovaj CD, u čijem se bookletu otkriva fantastičan podatak da je album sniman još početkom prošle (1996) godine, od januara do aprila u studiju ,,Oxigen". Šta se u proteklih 12 meseci dešavalo sa ovom pločom - nema objašnjenja; otkud CD tek sad - nema objašnjenja; otkud Goran M. nakon svih ovih godina - nema objašnjenja. Jedino izvesno je da CD postoji, da poseduje 10 pesama (41:19), da su pesme „komponovali" (sklepali, otaljavali nogom, iztezgarili) Asim Sarvan, Miroslav Dukić, Dragan Jovanović, Aleksandar llić, Miki Marković i Željko Nikolić, protiv kojih bi Okružni javni tužilac morao da reaguje po službenoj dužnosti. Osumnjičeni su svesno doveli u zabludu oštećenog da ume da peva, uverili su ga da poseduju Pesme Koje Će Biti Hit, sakrili su da su Pesme, u stvari, Shit De Luxe, ubedili su žrtvu da imaju fantastične tekstopisce od kojih valja posebno pomenuti Dragomira Galeta Jankovića i Miroslava Dukića: Gale J. je u pesmi Budi dobra iskoristio sve najmoronskije šablone koje je čovečanstvo iskusilo poslednjih milenijuma („Neka sad zaćute jutra i slavuji/ Umorni čergari neka stanu/ Opet nešto sluti oluju, nevreme/ Bogovi se ljute na sve nas/I čujem još molitve, zla nam sudbine i zovem te/ Budi sa mnom nočas beli anđele/ Dođi mi preko tamnih krovova/ Sve za sobom spali, oltare i ikone/ I brani me od loših bogova/I čujem još molitve, zla nam sudbine i zovem te/ Hej, budi dobra, čuvaj se/ Ako možeš, seti se one strašne zime/ Ispod stare planine još uvek čekam vetrove da čujem tvoje ime...").

Budi sa mnom noćas beli anđele: Možda je Goran Milošević stvarno poverovao u ljubavnu poruku za Jelenu Tinsku, jer su tih godina bili u eksplozivnoj ljubavnoj veziPedantni Gale nije ništa propustio: tu su vetrovi, planine, zima (strašna, razume se), bogovi, oltari, ikone, čergari, anđeli, fali još patrijarh Pavle pa da sve bude Ljubavno Svetosavlje - što i nije daleko od muzičke istine kad se uzme u obzir da je album retko neinventivnog naslova (Da li misliš još na mene) zamišljen kao Kolekcija Potresnih Balada (KPB) koje uglavnom počinju akustičnom gitarom, nastavljaju se toliko standardnim aranžerskim sentiš-forama da vuku na povraćanje, a završavaju tragičnom slikom nesrećnika zvanog Žrtva kojeg devojke-ribe-žene pa čak i device ostavljaju nekoliko desetina puta, kojeg zajebava svako žensko stvorenje koje stigne da joj se digne, kojeg ne spašavaju ni ohrabrujući naslovi poput Srušiću svet golim rukama (baš bih to voleo da vidim) ili Nek nebo bude s vama.

Sasvim vrlo kratko, Miloševićev solistički album samoubilačka je mešavina balada najgoreg Bijelog dugmeta, još gorih balada Divljih jagoda i najgore baladerske Generacije 5, sve začinjeno oksižensko-plačljivim tekstovima na jednu temu (On ostavljen, Ona otišla u pizdu materinu); da sve bude još gore (ako je to uopšte moguće), potrudili su se baš svi: dizajner omota (Zdenka Morina), snimatelji, producent M. Dukić, gosti, pa čak i sama Slađana M. koja je s rođenim bratom pjevala pjesmu Jednom će neko i tako na delu potvrdila da ni Sisters From USA nisu više ono što su nekad bile.

Da li misliš još na mene zastrašujuće je staromodna ploča, spektakularno neinventivna, morbidno dosadna i obavijena velom najgorih šablona sedamdesetih godina; ukratko, postoje sve šanse da TV Pink ovaj album prihvati kao rock-'n'roll idiom, kao kontrapunkt za dance-intelektualce tipa Mobi Dick ili Beat Street. Još kraće, najtužniji mogući završetak nečije karijere... kojoj ni slavno a tako retko prezime ne može da pomogne. (Maj 1997, magazin XZ)

 

IGOR - Rat ili mir (Komuna)

Predstavljen kao momak s "velikim glasovnim mogućnostima" koji se gnuša "dance-zvuka", Igor se sam izleteo, samoreklamirajući se kao poslednja rock'n'roll odbrana pred najezdom folk-turbo neprijatelja sa ove strane Drine. Pominjanje ove "kičme srpskog naroda" nije slučajno; Igor Vukojević stiže iz (srpskog) Doboja u kojem je lično snimio, programirao, odsvirao i otpjevao ovo delo od neverovatnih 10 pesama.

Da li je na čoveka uticao rat u kojem Srbija nije učestvovala (citat: S.Milošević) ili je čovek zastao u muzičkom razvoju 1974. kad je prvi put čuo Korni grupu - dilema je na koju teško da može da odgovori guslar Radovan Karadžić, čiji se poznati filozofski aksiomi često pojavljuju na albumu u obliku Igorovih plastičnih metafora ("Sve bitne stvari, koje zajedno sreću znače/Totalno gube izvornu formu, materijalizmom zrače"; "Sručene vizije kristalnih gradova i bezobraznih tvoraca slobodnih ideja/Gažena je lako u blatu života svaka misao, svaka razumna strepnja"; "Prijatelju, sjeba nas vrijeme ovo, ti i ja s dvije strane barikade/ Veliko drugarstvo pod anestezijom danas šta hoće s nama rade"). Kad se teškom mukom otrgnemo od ovakvih velikih filozofskih RS-misli napojenih dijalektičkim materijalizmom koji kaže da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima - stižemo na muzičko bojno polje na kojem se Igor pretvorio u Adolfa Topića, drogiranog zvucima Točkove gitare iz grupe Smak; koristeći ubojito oružje Zlatka Pejakovića - vrištanje u gornjim registrima iz kojih nema preživelih - Igor je sebe i slušaoce vratio u najgoru 1973. godinu, reciklirajući atmosferu onanističkog jazz-rocka za generaciju ratnih siročadi 1991/95.

Ima tu ozbiljnih poruka ("Povratak svjesti, povratak sreće, povratak čovjeka...") udruženih sa ozbiljnim gitarama i ozbiljnim refrenima koji su svega 25 godina zakasnili u svojoj ratno-mirovnoj misiji; Igor je, jezikom Karla Bilta, predstavnik SFOR-rocka, čovek čija se muzika sluša samo na rubnim područjima svesti ("Neću da živim po pravilima današnjice/ Neću da novcem vrednujem sve"), tj. u Doboju i srpskoj okolini. Progresivna ploča za Biljanu Plavšić; avangardni album za Momčila Krajišnika, što će, dijalogom muzikoloških granata od 82 mm, rezultirati nagaznom minom od najstrašnijeg skull-simbola... (Mart 1997, magazin XZ)

(nastaviće se)

Oceni 5