Retro iz 1997: Prodigy, radikalna budućnost
Prody 01 S

Photo: Pinterest

Sedam godina buke

Emocionalni flešbek No1 (Beograd, Jugoslavija, 8. decembar 1995):

Nekoliko minuta posle ponoći tog dana, ovaj grad i ova zemlja ponovili su jedno od onih beskorisnih ali divnih čuda kojima su uvek zaprepašćivali svet - i u pozitivnom i u negativnom smislu. Tačno je da su Prodigy bili već opšte mesto, grupa koju su svi znali kao prvo ime koje se iz rave podzemlja popelo na pop scenu. I to vešto. Tačno je i da je Beograd bio željan ne samo velikih nego bilo kakvih događaja. Te su za ovu priliku odnekud izgmizali svi ljudi koji su ikad išli na koncerte i mnogi koji nisu nikad videli nijedan (iz opravdanih razloga).

Ali 10.000 ljudi? Prodigy su svirali na velikim festivalima, ali nikad pred toliko svedoka. Počinju sa „Break And Enter" i Maximom koji, naravno, pita: „Are you ready to rock?" Rock? Techno? Nema više veze, pošto Keitha bukvalno izbacuju na binu u velikoj providnoj plastičnoj lopti iz koje s mukom izlazi posle nekoliko trenutaka kotrljanja... I više se niko ne pita koja vrsta muzike se ovde sluša. Treću pesmu - „Poison" - svi su prepoznali. I onda se desilo.

Sad više nije važno ko je smislio celu akciju. U jednom trenutku, usred pesme, na obe tribine levo i desno, sinhronizovano su se upalile ogromne navijačke baklje. Kao da je dan počeo posle ponoći, odjednom je svetlo iz dubine sale nadjačalo kilovate i lasere na bini i Prodigy su u trenutku stali malo zaprepašćeni, malo zaslepljeni, malo prepadnuti, da bi nastavili s još većom, divljom energijom...

Naravno, svega ovog ne bi bilo da jednog dana 1990. mladi Liam Howlett nije ušao u prostorije kompanije XL Recordings s demo kasetom na kojoj je bilo deset pesama. U tom trenutku rave scena je bila najveća nova stvar koja se događala - njeno jedinstvo i uzbudljivost bili su za Liama inspiracija da ostavi za sobom fazu mladalačke opsesije hip-hopom i zaboravi na svoju tadašnju rap grupu Cut To Kill. Jureći u susret budućnosti, on je uskoro proizveo ceo niz numera koje su bile inspirisane tvrdom strujom underground dance scene (Joey Beltram, Meat Beat Manifesto), ali su kombinovale taj zvuk sa ubrzanim hip-hop breakbeatom. Ovo je bilo dovoljno inovativno da mu obezbedi ugovor i prvi singl (samo na vinilu) What Evil Lurks februara 1991.

Ali zasluženu slavu grupi doneo je singl Charly. Dovoljno je reći da je to bio prvi pravi "techno" singl visoko plasiran na britanskoj nacionalnoj top listi (došao do mesta broj 3). Iza ovoga su se krili meseci puštanja po klubovima - spontano ustanovljen novi način marketinške kampanje na dance sceni, koji je prvi put pomogao jednom velikom pop singlu.

U neku ruku, uspeh pesme Charly bio je prva velika manifestacija snage i popularnosti nove dance kulture devedesetih. Za razliku od mnogih kasnijih manje ili više duhovitih obrada raznih tema za dečje filmove, Charly je bio singl sa misijom - sadržavao je u sebi svu euforiju i humor ranih rave godina. U ono vreme rave je još bio najbolja zabava u Britaniji, koja je upravo otkrila svoj prvi veliki novi doprinos kulturi od punka naovamo.

Koliko je bilo uzbuđenje zbog ovog početnog uspeha Prodigy, najbolje pokazuju dve stvari - potonji niz prvih mesta na dance listama, koji je dokazao da ih njihova prvobitna publika nije ostavila uprkos uspehu na mainstream tržištu, i stalno povećanje prodaje svakog novog singla - Everybody ln The Place, Fire, Out Of Space i Wind It Up. Konačna potvrda kulturnog prodora o kojem je ovde reč došla je sa objavljivanjem njihovog albuma Expirience, novembra 1992. Kao prvi pravi "techno" long play, ova ploča je dosegla čak 12. mesto engleske liste, provodeći na njoj ukupno 25 nedelja i razbijajući u parčiće legendu o tome da se nova dance muzika ne prodaje dobro na albumima.

Rušeći dalje sve barijere, Prodigy su polako uobličili svoj "koncertni nastup". Pažljivo izbegavajući da ijednog trenutka počnu da liče na grupu "onog momka za klavijaturama", sastavili su scensku pojavu koja je dozirala očigledno ludilo Keith Flinta (mali belac), životinjsku silovitost pevača Maxim Realityja (srednji crnac) i urođenu eleganciju plesača Leeroy Thornhilla (visoki crnac).

Nije trebalo mnogo mudrosti, pa u svemu tome prepoznati nov način kombinovanja energije new wavea i ravea, hip-hop i punka, techna i reggaea, eklektičnu smesu koja je direktno definisala budući zvuk devedesetih kao nešto istovremeno snažno i nenametljivo. Kao skraćeno rave iskustvo, pojačano i izmenjeno, Prodigy su ostavljali mesto za svakoga da u njihovoj muzici učestvuje.

Ne treba, takođe, trošiti reči nabrajanjem ogromnog broja ponuda za nastupe uživo koje su već tad stizale sa svih strana. Prodigy su tokom 1993. već postali ime dostojno poštovanja i koncertna atrakcija koja je neprekidno nastupala, svuda gde su je zvali. Moguće je da je upravo ovo bio najvažniji pomak u budućoj evoluciji Prodigy zvuka. U sudaru s publikom, Liam Howlett je gotovo svakodnevno proveravao kako ljudi stvarno dišu. Za razliku od većine velikih disk-džokeja svog doba, Liam je imao rock'n'roll detinjstvo, i to se i te kako osetilo u daljem razvoju njegove grupe.

Promena je došla sa singlom One Love. U periodu posle njihovog prvog albuma, rave scena se osula i kolabirala, postajući sve više još jedna samodovoljna zabava za ljude koji ne znaju za bolje. Masovnija upotreba ekstazija tu je dala svoj doprinos, a ostrvska "žuta štampa" potreban skandalozni garnirung. U isto vreme, novi američki hard rock zvuk ("grunge") postao je veliki i u Engleskoj, a novi soj beskompromisnih bendova koji je ukrštao rap i hard-core (Rage Against The Machine, Biohazard), doneo je nov talas svežeg ogorčenja sa ulica megalopolisa. Negde duboko u sebi Liam je znao da je to njegov zvuk trenutka.

Prvobitno izdanje One Love bilo je bez obeležja - običan vinil s belom etiketom i napisom Earthbound. Tek je kasnije izdanje (jula 1993) otkrilo da se iza ovoga kriju Prodigy. Ukrštanje tribal housea i neobičnih, iskrivljenih ritmova, imalo je u oba slučaja izuzetan odziv kod publike koja je bila spremna za neku novu avanturu. Prodigy su je poveli.

Dvanaest meseci je trajalo pripremanje puta na koji se odatle krenulo, a onda je Liam izašao iz studija, jula 1994, s nečim što je opasno ličilo na prvo pop remek-delo izašlo iz dance muzike devedesetih. Album Music For The Jilted Generation bio je kulturni istup prvog reda, jedan od onih događaja koji definišu vreme i ispunjavaju sećanja. Kao da se na njemu skupilo sve iskustvo jedne nove generacije koja je detinjstvo provela uz new wave, tinejdž godine uz pop osamdesetih, a rane dvadesete na rave zabavama. S one strane svakog eskapizma, Liam i drugovi su pozvali na otpor onome što su videli kao državnu pretnju građanskim slobodama - učestalim racijama i zabranama rave žurki. Preneto na nivo univerzalnih poruka, činjenica da je vodeća "techno" grupa snimila album s merom popunjen jasnim političkim porukama bila je, sama po sebi, znak velikih promena.

Music For The Jilted Generation bio je jedan od najuspelijih duplih albuma u istoriji - prva mesta na britanskoj nacionalnoj i dance listi u nedelji objavljivanja, stoje i dalje kao činjenice. Umetnički, on je objavio raskid s prošlošću i suvišnom predvidljivošću stare techno muzike, istovremeno grabeći budućnost za sebe. A tamo su se krila razna čuda.

Novi, neobičan funky/hard-rock feeling Prodigy muzike doneo im je mnogo širu popularnost nego što je ijedna grupa iz dance miljea ikad mogla da sanja. Grupa je ovo postigla radeći isključivo na svoj način - teško je oteti se utisku da su posle relativno pitomog planetarnog hita No Good (Start The Dance) aprila 1994, singlovi Voodoo People i Poison poslužili i tome da se publici drastično promeni predstava šta sve može biti hit. Radikalni kao najagresivniji hard-core bend, Prodigy nijednog trenutka nisu zaboravljali da se dobro zabavljaju. I to je bila ta novina koju su sa sobom doneli milionima ljudi - ples sa gorčinom. Besprekorna zabava do otkačinjanja, ali nikako samozaborav.

Nije teško shvatiti zašto su potom Prodigy postali ono što su danas - jedna od najvećih pop grupa. Osim brda uzbudljivih koncerata, nedostajala je samo kruna u vidu generacijske hit pesme; ona je stigla marta 1996. U Beogradu je izvedena bukvalno drugi put uživo: Firestarter.

"I'm a firestarter, twisted firestarter", ovoga puta je Keith pevao preko zavijajućih zvukova i ritma koji vas napada pre nego što se naviknete na njega. Pesma je bila upamtljiva ali ne i dosadna, agresivna ali nije ubadala u uho. Bila je himna.

Emocionalni flešbek No2 (Beograd, Jugoslavija, 13. januar 1997):

Takozvana srpska Nova godina dočekana je 1997. u Beogradu na način koji doček Nove 2000. neće moči da prevaziđe. U stanju pomešane euforije i ogorčenja, oko 500.000 ljudi držalo je sam centar grada pod svojim nogama, kao i danima pre i posle ovog slavlja. Poruke koje su čitane ili emitovane sa video-bima bile su poruke prijatelja iz velikog sveta. Najveće ime pop muzike koje je pozdravilo građane na Trgu republike bili su - The Prodigy. „Firestarter" spot, emitovan odmah posle poruke , verovatno nigde u svetu nije tako grejao nekog.

Ne samo da su Prodigy bar u ovoj tački u svetu bili himna, i to sa svim svojim pesmama koje su se tih dana puštale preko uličnih razglasa - oni su imali i posebnu vezu s nama: nastup one večeri kad smo ih zaslepili bakljama, dokazujući da smo ludi koliko i oni, pa možda i više.

Sa svojim vokalnim citatom Sex Pistolsa, „Breathe" je otkrio punk korene cele grupe koja ništa nije izgubila od svoje dance doslednosti i najavio Prodigy kao prvi stadionski dance bend. Imajući u vidu sve ovo, plus činjenicu da se tri godine čekalo na novi album, ostaje da se odgovori samo na jedno pitanje: da li su Prodigy jednako presudan bend kao Sex Pistols i Public Enemy sedamdesetih i osamdesetih? I da li je to uopšte bitno...

*Tekst je objavljen u julu 1997. godine u XZ magazinu broj 8

Oceni 5