Rečnik zaljubljenika u Indiju: Spavanje & svetkovine (10)
Indija proslave

Photo: konstantinophoto.com

Sedamdeset miliona hodočasnika na ušću Ganga

Spavanje

Ma gde da se čovek nađe u Indiji, teško može dugo da spava. Najpre zato što je toplo, često i noću i što zbog znojenja san ne dolazi na oči. I zato što se kasno ide na spavanje, jer se uvek pokaže da se negde nešto slavi, u nekom selu, u nekoj kući. Zato što nam se ne spava uprkos putu, uprkos umoru. Čovek misli da mu se spava, ali je i to iluzija.

Putnik uglavnom stiže kasnije nego što je predviđeno, u hotel gde ga ne očekuju, a koji je ponekad i zatvoren; ili pak posle mučnih lutanja, u zgradu koja je tajanstveno preseljena; ili u administrativnu baraku čiji su ključevi izgubljeni, a čuvara ne možete naći. Grlo suvo, a ničeg za piće. Stari mlaki „pepsi“, koji se tu povlači, pravi je dar s neba. Krevet je daska ili provaljeno kanabe ili, jednostavno, ništa. Soba, ali bez kreveta.

Na jednom sam mestu naišao na krevet koji je mogao da se koristi dva sata (skoro bez spavanja) pre nego što ga ustupite nekom saputniku. A onda sam, kao što sam rekao, naišao na nešto potpuno suprotno, blizu Misora, na jednom brdu: hotel-kapric iz dvadesetih ili tridesetih godina XX stoleća, gde je svaka soba bila iznenađenje, po boji, po nameštaju.

Sećanja na neverovatne hotele već su daleka prošlost. I s te tačke gledišta Indija se promenila. Nema nikakvog razloga za pritužbu.

Jedne večeri, ne znam više gde, Moris Benišu, koji se osećao prilično bolesnim, upitao je recepcionera u hotelu ima li sobu s klima-uređajem.

– Yes, sir – odgovori mu recepcioner.

– Ima klima-uređaj?

– Yes, sir. No problem.

Moris je uzeo ključ, stigao u sobu, ugledao klima-uređaj i pokušao da ga uključi. Uzalud.

Posle jednosatnog truda i beskorisnih razmišljanja, po-novo je sišao, nezadovoljan, da se razjasni s recepcionerom.

– Rekli ste mi da u sobi postoji klima-uređaj?

– Yes, sir.

– Ali, ne radi!

– No, sir.

Po sopstvenom priznanju, Moris je sve shvatio. Bilo je to kao tračak svetlosti. On je loše formulisao pitanje. Ima li u sobi klima-uređaj? Bez ikakve sumnje. A da li radi? Trebalo je to da pita.

U Indiji postoje luksuzni hoteli, često izvrsni. Luksuz čak može izgledati ekstreman. Smešten 1993. ili 1994, ne znam ni sam kojim čudom (ili kojom greškom), na dva ili tri dana u četvorosobni apartman u bombajskom „Tadžu“, video sam da mi je u kancelarijskom prostoru na raspolaganju privatni faks (redak u to vreme) i raskošan papir u boji za pisma na kome je moje ime bilo ispisano zlatnim slovima. Šta ćeš bolje?

Gotovo svuda se usred noći iznenada može začuti zaglušujuća muzika, koju zvučnici prenose kroz sve zidove, praznična muzika praćena lančanim petardama. Nema svrhe protestovati, jer se to neće prekinuti. A na takozvanim mestima za odmor već u šest sati ujutru vrata počinju da treskaju, čuju se povici, užurbani koraci na sve strane kao da je negde izbio požar, kao da se osetio zemljotres.

Ako san ipak naiđe i ako traje tri ili četiri sata, ne-obično je lak. Može ga prekinuti sitnica i tako do jutra. Kao da nam čitava zemlja govori: ovde ste, čemu spavanje? Otvorite sva čula, čak i noću. Imaćete vremena da se odmarate u Evropi.

Svetkovine

Razumljivo je da odete u Indiju isključivo da biste prisustvovali nekim svetkovinama. Kako ih je mnogo, ne mogu ovde sve da ih nabrajam. Namenski o njima govorim u odrednicama „Kerala“ ili „Tamil Nadu“. Zamišljam da bi bilo moguće odrediti itinerer koji bi išao od jedne svetkovine do druge, zavisno od godišnjih doba. Ali kako u Indiji ima sedamsto hiljada sela, to znači i barem sedamsto hiljada svetkovina, a tu treba dodati i gradove, gradske četvrti, korporacije, svetkovine koje se organizuju svakih dve, četiri ili dvanaest godina, privatne svetkovine, i tako dalje. Još jedan put ka beskraju.

Većinom su to verski praznici, prošireni na vašarsku zabavu, na muziku i kolektivnu improvizaciju. Nemoguće je od septembra do juna preći više od pedeset kilometara a ne naići barem na jednu. Od juna do septembra, tokom letnjih meseci, dolazi monsun, koji proređuje proslave (ali ih ne ukida).

Svetkovina privlači hodočasnike. Mesto hodočašća je tirtha, veoma stara sanskritska reč koja označava prelaz.

Reč koja se dvojako čita: prelazi se reka koja nas ne odnosi, ali se prelazi i težak i neuhvatljiv život u pokušaju da se dosegne još jedan. U pojedinim gradovima, kao u Haridvaru, iznad države Utar Pradeš, na obali Ganga, koji na tom mestu izvire u Himalajima i još uvek ima gotovo čistu vodu, oni koji se svega odriču, askete – sadhu i sanjasin – pristaju da napuste svoja planinska utočišta i da siđu u gradove da se zajedno okupaju sa stanovništvom.

Potpuno nagi i prekriveni pepelom, idu u grupama, žustrog koraka i ponovo se na dan ili dva susreću sa svetom koga su se odrekli. Prate ih ogromne gomile uz povike, ples i pesmu, oslikane krave, preterano ukrašeni slonovi koji nose lokalno poznate ličnosti i kola koja vuku konji s kićankama. Svako se za tu priliku pripremio, izabrao svoju boju, svoju šminku, sa željom da se dopadne u svojoj posvećenosti, čak i u svojoj nemaštini, što liči na takmičenje u ekstravagantnosti, u privlačenju pogleda, u razlikovanju od gomile.

Svakih dvanaest godina, povodom onoga što se naziva maha kumbhamela (maha znači veliki, a mela okupljanje), tu se okupi više stotina hiljada hodočasnika da se kupaju, da puštaju niz vode Ganga čamčiće od lišća s malim plamenom u znak sećanja na Sati, prvu Šivinu suprugu koja se žrtvovala u vatri zbog jedne greške svoga oca, kao i da se mole pored jednog Višnuovog otiska stopala i da zahvate vodu Ganga, koja će biti deljena po celoj Indiji. Sledeća velika svetkovina: 2010. godine.

Ne treba se plašiti gomile, niti, ako su hoteli puni, da se noć provede u nekoj daramsali, svratištu za hodočasnike. Tu se mogu ostvariti nezaboravni susreti. Ponekad se Šivine pristalice pokoškaju s Višnuovim. Neprestana borba koja je i igra. Jedni više vole sile koje čuvaju svet, drugi one koje ga uništavaju – ali pod uslovom da jednog dana ponovo nastane iz sna bogova.

Najčuvenija maha kumbhamela i najizvanrednija od svih indijskih svetkovina jeste ona koja se održava u Alahabadu, na ušću Ganga, Jamune i mitske reke Sarasvati, sto kilometara uzvodno od Varanasija-Benaresa. Nikada nisam mogao da odem tamo, pa ću se u ovom slučaju zadovoljiti reportažama. Međutim, ne odustajem.

Za vreme poslednjeg okupljanja, u januaru 2001, koje je trajalo tri nedelje (ali nezaustavljive astralne konjunkcije povoljne su samo tri dana), trebalo je izgraditi dvadesetak mostova da bi reka ljudi mogla da saobraća preko vode. Stručnjaci procenjuju da je u neverovatnoj masi bilo blizu sedamdeset miliona hodočasnika. Pri svakom novom okupljanju ta se brojka uvećava. Do vrtoglavosti.

Oceni 5