Crtani filmovi nekad i sad
Buggz 01 S

Photo: IMDb

Šefe, koji ti je vrag?

Iako ne pripadam generaciji koja je stavljala sendviče u video-rekorder misleći da je dark izdanje mikrotalasne pećnice, ne uspevam da pronađem odgovarajući link sa današnjom decom koja kucaju po tastaturi brže od stenografiste u italijanskoj skupštini.

Dok sam juče čekao da moj komšija smućka šolju vruće vode koju on zove kafa, voajerisao sam njegovog osmogodišnjeg Miloša dok je na svom kompjuteru igrao svoju novu igricu. Glavni junak dotične virtuelne razbibrige je vozač taksija koji očigledno ima zadatak da tu i tamo kraducne džak dolara i upuca po kojeg saputnika. No, ono što me je zbunilo bilo je odsustvo krucijalne figure svake igrice tog tipa – neprijatelja. Junak, koji se poznaje na nemuci, bez ikakvih problema i žurbe ušetava u tržne centre, butike, banke i potom pretvara u sito prodavce, policiju i drugu nelegetimnu konkurenciju. Dakle, on ne može da pogine, da zakasni, ne može da stigne na cilj jer ga ni nema. Jedini njegov neprijatelj je kažiprst mog komšije koji nemilosrdno, mada sve ređe, pritisne opciju Quit game. Ipak, ni to ne može da spreči malog Miloša kao ni ostale pripadnike njegove generacije da večito budu – pobednici!

***

Generacija kojoj pripadam odrastala je na crtanim filmovima koji se danas smatraju trash ostvarenjima sa određenom dozom šarma. Nismo imali pojma o 3-D animaciji, a što se tiče video-igrica videli bismo povremeno igrice komšije sa prodavačicom sladoleda. Današnji tehnofili sa podsmehom govore o Diznijevim crtaćima koji su svet pretvorili u farmu u kojoj defiluju miševi, patke, psi i ostali pripadnici životinjskog carstva. Možda, ali ako ćemo već koristiti vokabular te vrste, životinjsko carstvo jedini je oblik monarhizma koji je opstao pod komunizmom. Eto ti ga sad! Koliki je nekada bio uticaj Mikija, Paje i Šilje svedoči činjenica da je Volt Dizni svojevremeno morao da se pismeno izvini prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću jer je priča stripa “Miki i njegov dvojnik” here and there ličila na aktuelnu političku situaciju u nas toga vremena. Danas bi u crtaću Miki mogao Paju da pošalje u Hag i niko ništa ne bi primetio.

Avanture plavih Štrumpfova danas se smatraju toliko apsurdnim da se pojavilo čak nekoliko porno-animacija sa njima kao glavnim junacima. Današnji klinci nemaju strpljenja da odgledaju ni jednu epizodu duhovitog serijala koji je upravo kroz borbu malih ali brojnijih Štrumfova i velikog Gargamela učio sve nas o borbi dobra i zla i o drugarstvu kao jedinom načinu da pravda pobedi. Iako su uvek nekako uspevali da se izvuku iz kandži fucnutog mačka Azraela, Štrumpfove je na kraju progutao zaborav. A da nema lidera Demohrišćanske stranke Srbije, i lik Gargamela bi stigla ista sudbina.

Neretko se čuje komentar da su veseli Leteći medvedići i Bombončići imali skrivene gej konotacije. Medvedići, nacrtani po ugledu na svoje plišane modele bez kojih se ne može zamisliti ni jedna ženska studentska soba, em što su medvedići, em što su u raznim bojama, em - što lete! Aha! No, ukoliko bi neko od oštroumnih kritičara pogledao pomenute crtaće bez slaboopojnih sredstava i alkohola iz tegle možda bi i uvideo da ta raznobojnost upravo govori o jedinstvu različitosti. Motiv mede stariji je od pomenutih crtaća i spoj je dve tradicije: dečije i liberalne, potekle od Tedija Ruzvelta. Medvedići koji lete i ispaljuju srca iz stomaka – ima li bolje poruke malom čoveku?

U vreme kada je nemi film odavno zanemeo i kada su se “Tri ugursuza” viđala koliko i tri mudraca sa Hristove postelje, jedan dvojac je uspevao da drži u životu posustalu tradiciju slapstick komedije. Nema onoga ko nije voleo Toma i Džerija, vrcavog miša i nestašnog mačora koji se bukvalno lomio pokušavajući da ga pretvori u pristojan obrok. Tvorci “Simpsonovih” prepoznali su devedesetih u Tomu i Džeriju promotere nasilja među decom, iz čega je nastao njihov spin off “Svrabiša i Češko”. No, i pored simpatičnog sarkazma ove horor parodije više je nego jasno da su “Simpsonovi” crtać za odrasle dok su Tom i Džeri namenjeni najmlađoj publici. Oni su naprosto smešni. Ni u jednoj epizodi nije bilo ni eritrocita krvi, osim po nekog flastera i zavoja. Jednostavno, ovaj crtać je promovisao nasilje isto onoliko koliko su to činili Braća Marks ili Stanlio i Olio.

Takođe, mnogi su skloni da u dobroćudnom ali žestokom mornaru Popaju vide manekena koji promoviše industriju spanaća i američku flotu. Ako je tako, onda to ovaj crtać radi vrlo perfidno i šifrovano. Da ovo nisam čuo, zakleo bih se da on ne promoviše ništa osim zabave za decu i podstiče ih da jedu zdravu hranu. Mislite da je Popaj maneken? Za šta? Za monokl? Što se tiče Popaja kao promotera mornarice SAD, da američku flotu opslužuju takvi mornari Barak bi se danas prezivao Kastro. A ako je pak tačno da deca posle gledanja Popaja pre izaberu njegov spanać nego pljeskavicu Pere Ždere, onda ga treba emitovati osam puta na dan. Minimum!

***

Prema mišljenju psihologa, zadatak svakog crtanog filma je da uspostavi emotivni kontakt sa detetom i da posluži kao kanal za pražnjenje njegove kreativne energije. Dete se gledajući crtać identifikuje sa junacima, što utiče na formiranje njegove ličnosti. Zato psiholozi savetuju da dete od dve godine provede najviše petnaest minuta dnevno pred malim ekranom, dok se u njegovoj petoj godini ta cifra penje na jedan sat.

Početkom devedesetih dolazi do prekomponovanja svih sistema vrednosti na ovim prostorima, što je praćeno i odgovarajućim animiranim sadržajima koji se poput junkey hrane nude deci na svakom koraku po daljinskom upravljaču.

Sećate se Transformersa? Psihotični vanzemaljci koji se u borbi sa konkurentskom rasom pretvaraju u automobile, kamione i ostale zglavkare iz reda voznog parka. Zanemarimo na trenutak logiku i to otkud Trayal gume na Marsu. Šta je ova energijom nabijena i Mangom inspirisana akcija mogla da ponudi mladeži? Da je savremeni čovek nova vrsta kentaura: pola čovek – pola auto? Sarkastično da, ali treba li to musavom petogodišnjaku? Ili da sutra kad porastu opuštenije voze, jer će u slučaju sudara njihova “buba” da se transformiše u aliena koji sluša džez? Teško. Pre će biti da su producenti akcione fantastike, tada u njenom zlatnom dobu, rešili da prevuku talas popularnosti (i profita) i na mlađu publiku. Optimuse Prajme zbog tebe se zajme.

U skladu sa vugarno-optimističnim osamdesetim na vrhuncu te dekade dolaze “He-man i gospodari svemira”. U redu. Gledanje naizgled kukavičkog princa Eternije koji preko noći postaje prsati borac za pravdu He-man, odigraće važnu ulogu u vaspitanju vašeg deteta, jer će ono kasnije mnogo lakše razumeti epohalna dela o rascepljenim ličnostima poput “Zoroa”, “Spajdermena” i naravno “Dr Džekila i Mr Hajda”. No, ono što ovde zapanjuje jeste prva upotreba pravih pravcatih stanovnika do tada isključivo horor žanra. Čovek škorpija? Hordak, neka vrsta pametnog Frankenštajna, sa promenljivim delovima, u zavisnosti od prilike? I naravno, Skeletor! Kao što mu ime kaže, radi se o kosturu uvijenom u crni ogrtač. Taj stil personifikuje Smrt, i to počev od Bergmanovog “Sedmog pečata” pa do najnovijeg albuma Bobana Rajovića “Hej kosači”! Da li je to virtuelno okruženje u kojem treba da odrasta mladi čovek? Zašto onda lepo ne odvedemo klince u bioskop na krvoliptajuće “Zle mrtvace”? Ili možda na prvi “Noć veštica” gde glavni junak isto tako mali poput njih, uzima nožić u svoje ruke. Što reče He-man, Ja imam noć!

No, ne izležavaj se vraže! Devedesetih na naše male ekrane, direktno iz kanalizacije, stižu teenage mutanti Nindža kornjače! Po ko zna koji put Amerikanci prave hibrid istočnjačke tradicije i zapadnog načina života, rabljen još od Brusa Lija pa sve do današnjih dana. Crtać je bio veoma gledan, dospeo je i u strip, a kupovali smo i figurice sa njihovim likom i telom. No da li je iko ikad racionalno razmislio o “Nindža kornjačama”?. Zaboga, tu imamo četiri kornjače, koje usled radijacije postaju mutanti i koje njihov učitelj, nastao ukršanjem čoveka sa pacovom uči životnim i borilačkim vrednostima, i koje uz sve to tamane hektare pica. Uf! Odakle početi? Najbolje niotkud. Pametnom gledaocu će biti sasvim dovoljno da dok gleda isključi zavodljivi uvodni song. I tada stvari izgledaju potpuno drugačije. Zamislite da se pred vama nađe kornjača sa povezom preko oka i sa dva bušido mača, iste veličine kao i vi. Jeza? I da vam još otme parče pice. Hoćete još? Zamislite onda Splintera, pacočoveka, miks Dalaj lame i poganca. Onaj bizarni Kronenberg je ukrštao čoveka i muvu, ali se čak ni on nije nikada setio pacova. No, deca su to, sve će ona podneti. Želudac se još drži? Sad su na redu negativci. Isto tako mutanti, ali mnogo živopisnijeg porekla. Rokstedi i Bibop, čovek–svinja i čovek–nosorog. I za kraj, poslednji ali ne i najmanje vredan, Krang! Goli, golcati mozak koji traga za telom i ima zubiće poput testerice za OTO. Kesa vam je ovde.

***

Poslednjih godina crtaći za decu predstavljaju poslednjeg Mohikanca zabave koji je potisnut Internetom i video-igricama. I dok su nekad stripovi postajali crtaći, a crtaći igrice i eventualno filmovi, danas je redosled posve drugačiji. Danas se dominantne video-igrice preslikavaju na filmsko platno i ređe u vode animacije.

Jedan takav slučaj su i Pokemoni, popularna igrica koja je kod nas prikazivana u vidu crtanog filma. Iako su proistekli ispod šinjela široko cenjene japanske animacije “Manga”, Pokemoni predstavljaju njen najviše komercijalizovani i pojednostavljeni oblik. Uzmite nekoliko klinaca sa popriličnim radijusom beonjače, udružite ih sa fantazmagoričnim živuljcima sumnjivog porekla i tutnite im šarene lasere u ruke. Prava leskovačka mućkalica sa dodatkom ljutog sušija. Pored toliko puta eksploatisane priče Pokemoni su za sve godine emitovanja širom kugle zemaljske pokazali nekoliko svojstava zbog kojih su neke epizode zabranjene. Nadajmo se zauvek. Verovali ili ne, epozoda pod nazivom “Electric Soldier Porygon" je zabranjena jer sadrži svetleće elemente koji imaju efekat stroboskopa u diskoteci. Nakon prvog i poslednjeg emitovanja te epizode 685 dece (slovima: šestoosamdeset petoro) privremeno je hospitalizovano. Na listu zabranjenih epizoda dospele su i one koje su klincima omogućavale da pored zabave nauče ponešto i ženskim genitalijama kao i one koje je nekoliko religija sveta ocenilo kao nemoralne i pseudoevolucione. Na početku beše reč... A onda se pojavio Pokemon.

U vremenu kada cveta alternativni animirani film deca su prepuštena širokom spektru lutkarsko-crtanih digitalnih eksperimenata. Talas pseudozabave za decu zapljusnuo je RTS u vidu iščašenih Teletabisa. Teletabisi nisu u pravom smislu reči crtać jer se radi o ljudima obučenim u kostime raznih kolorita koji dospevaju u krajnje neobične situacije poput igranja, spavanja i skakutanja u bunar. Oni ne govore već ispuštaju zvuke koji su u stvari njihova imena (Lala, Po). Problem sa Teletabisima je pre svega u njihovom odnosu prema deci koji mališane svodi na nivo retardiranih trogodišnjaka koje treba satima vaspitavati da kažu Laku noć kad pođu u krevet. Lekcije iz predmeta Kako se spava su izostale, verovatno zbog budžetskih problema. Ako oni dolikuju deci, onda Branka Kockicu treba emitovati u SANU. Takođe, autluk i ponašanje Teletabisa su veoma jezivi i urađeni su očigledno po uzoru na najuvrnutiju seriju Dejvida Linča “Rabbits”. Teletabisa više nema a jedno od objašnjenja je priča po kojoj je jedan klinac skočio u bunar inspirisan svojim idolom sa malog ekrana. E, to se zove pad popularnosti.

Ukoliko neko dete kojim čudom još uvek gleda crtaće na meniju je još jedan miks modernih tehnlogija. Tajni agent Izzy je spojio televiziju, kompjutersku igricu i PTT. Kao u nekom ružnom snu, crtani mačak se obraća lično gledaocu iza malog ekrana, pri čemu se telefonska slušalica fantomski pretvara u džojstik. Detetu je omogućeno da upravlja svojim junakom i da utiče na razvoj događaja. Wow! Ipak, kad se malo razmisli javlja se sasvim logično pitanje – koji će to nama vrag? Ako želimo igricu imamo ih na kompjuteru, kod kuće ili u igraonicama koliko hoćemo i to mnogo zanimljivijih od velikomučenika Izija, spasitelja Lore. A ako želimo da gledamo crtać na televiziji dovoljno je da ga upalimo. Pomenuta režiserska uloga deteta je neznatna jer ono ne može da učini ništa novo. Ništa sem onog što je već predviđeno programom igrice. Sve to vaše dete može i kod kuće, bez metastaziranja telefonskog računa. Ili je u pitanju nešto drugo? Da možda ne učimo našu decu da apsolutno sve što rade u životu mora da bude snimljeno i pokazano milionskom audotorijumu, a inače ne vredi? To je.

Budući da živimo u vremenu kablovske televizije i galopirajućeg Interneta u mogućnosti smo da lako pronađemo sadržaje koji nam odgovaraju. Ako imamo više od 15 godina. Šta je sa onima koji još nisu dosegli tu magičnu cifru? Simpsonovi, South Park, Manga nisu crtaći. To su animirane serije za odrasle. One imaju vrlo zrele teme, sadržajno su bogate i otvaraju razna pitanja, tako da s pravom dobijaju nagrade na svetskim festivalima i dominiraju već decenijama na listama gledanosti od Australije do Amerike. Ali nisu crtaći, pa to ti je. Sumnjam da među vama ima nekog ko ne voli humorističko-šokantne klince iz South Parka, ali zamislite šta bi danas od vas bilo da ste sa četiri godine gledali Mister Henkija, koji vam iz WC šolje peva božićnu pesmicu.

***

Nedavno sam u društvu drugarice bio u pozorištu na izvođenju kultne predstave “Buba u uhu” Žorža Fejdoa. Iako već u poznim godinama doajen srpskog glumišta Nikola Simić glumio je čak dve uloge: Viktora Sandebiza i slugu Poša. Kada je prelazio iz lika u lik prosto je skidao sako i brkove a potom ih ponovo vraćao. U jednom trenutku predstave Sandebiz dolazi u bordel, gde inače radi sluga Poš. Vlasnik bordela ga ugleda i obraća mu se sa Poš, usled njihove velike fizičke sličnosti. Sandebiz se trudi da dokaže kako je u stvari neko sasvim drugi, ređajući svoje titule, na šta vlasnik bordela kaže: E pa onda sam ja šef kosmosa! I tada Nikola Simić izgovara kultnu repliku: Šefe, koji ti je vrag?

Generacije koje su odrastale na Dušku Dugoušku kojem je Simić pozajmljivao glas pale su u delirijum i aplaudirale minutima. Šteta je što se tvorci savremenih crtaća nisu zatekli na pomenutoj predstavi jer bi onda shvatili šta je to pravi dečiji crtani film. Crtać sa duhom, humorom, zanimljivošću, bez krvi, psovki, golotinje i sa očigledno velikom zaostavštinom. Koji traje i kada ga nema. Stvarno, šefovi, koji vam je vrag?

*Tekst je objavljen u e-novinama 2009. godine

Oceni 5