Seks, droga i samoupravljanje

Hotelski kompleks Haludovo zapravo nije bio zasnovan bitno drugačije od većine današnjih letovališta u trećem svetu, gde stranci odlaze da se zabavljaju, a domoroci da rade – i jedni i drugi za male pare. U sedamdesetim godinama prošlog veka, kada je bio izgrađen, poseban čar mu je davao kazino, te činjenica da je bio izgrađen na Krku, jer Jugoslaviju je kao socijalističku zemlju obavijala koprena nekakve tajnovitosti.

Haludovo su nedavno u život vratili Branko Jordan, Primož Bezjak i Katarina Stegnar; na žalost samo u predstavi Šta smo izgubili, dok smo živeli. Godina njihovih rođenja rođenja, 1976. i 1977, naime poklapa se sa periodom kada je bio hotelsko-kockarski kompleks u usponu i činilo se, da godine obilja nikad neće proći. Optimizam je vremenom popustio, glumci su zadnju, treću tačku u njihovom životu smestili u sadašnjost, koju razjeda kriza i akcije su niske. Međutim, oni su bar preživeli, Haludovo nije. U tamošnjoj kockarnici bilo je moguće zadnji put čuti znamenito “Rien ne va plus” verovatno negde sredinom devedesetih godina. A onda je polako, kao JFK, Merlin Monro, Elvis Prisli i princesa Dajana - Haludovo skliznulo u legendu. Činjenice su potonule, na površini je ostao privlačni konstrukt mitova i tračeva.

Bob Gučone je bio početkom sedamdesetih već dobro utvrđen na svom prestolu erotskog bogataša i izdavača revije “Penthouse”. Sa večnim konkurentom Hjuom Hefnerom se nije više toliko opterećivao, između ostalog zato jer je njegov magazin dobio reputaciju nešto malo radikalnijeg u otkrivanju centimetara ženske anatomije nego “Plejboj”, a inače je bilo poznato za oba magazina, da ih ljudi, doduše istina samo muškarci, kupuju zbog izuzetno kvalitetnih intervjua. Jedan od jugoslovenskih fotografa, Čeda Komljenović, koji je između ostalog fotografisao modele za Penthausove duplerice, predložio je Bobu Gučoneu, na jednoj od zabava između flaša šampanjca, da se tokom leta Gučonijevom jahtom odvezu do Jadrana.

Sa čoporom manekenki na palubi i ogromnim zalihama vina uplovili su u zaliv na Krku, koji je Boba, umetnika po srcu, strašno ganuo svojom vegetacijom i geografskim osobinama. Dobio je viziju: u toj prelepoj uvali će izniknuti hotelski kompleks sa kockarnicom, u kojoj će raditi ljubazni jugoslovenski domoroci, koji će sledeći načela samoupravljanja voditi hotel - za ugođaj gostiju, pripadnika svetskog džet-seta koje će privući sjaj i lepota malog jadranskog otoka, brinuće Penthausove mezimice, lepe devojke, uređene kao francuske sobarice sa znanjem najmanje tri strana jezika.

Onda je došla jesen, posle leta zadovoljstava, uvek vreme za produbljeno razmišljanje i odluke, i Bob se uputio do Tita, za koga je osećao da će mu biti blizak. Konačno, spajala ih je ljubav prema lepim devojkama, skupim cigarama, francuskom konjaku, velikim lađama – zar je moguće da se neće udružiti u kakvom “džoint-venč'ru”? Na Krku bi želeo da otvorim luksuzni hotel sa kazinom, moji jedini uslovi su da mi izgradiš most i aerodrom, kazao je Bob. Tito se složio, tehnikalijama je morao da udovolji sa malim promenama Ustava, koja bi na jugoslovenskom tlu dozvoljavala rad kazina, namenjenih samo strancima; predstavnicima radnog naroda, međutim, ulaz nije bio dozvoljen. Dobroćudni i užicima skloni diktator je predstavnike radnog naroda tako zaštitio pred samim sobom i njihovim najnižim porivima, koji bi ih mogli baciti u propast – ali, ljudi kao obično njegovu dobrotu nisu razumeli. Zatim se pobrinuo za aerodrom u Omišu i most, za koga svako zna da je u pređašnjem sistemu nosio ime Titov most (iako bi se zapravo možda morao zvati baš Bobov most).

Godine 1972. je s velikom pompom i uz prisustvo najizvikanijih imena svetske estrade otvoren socijalistički odgovor na Monte Karlo: prva kockarnica u tampon zoni između istočnog i zapadnog bloka. Hladni rat je bio na vrhuncu, hedonizam je harao – ljudi su uživali u tekovinama seksualne revolucije, cigarete su bile poželjne kao modni dodatak, kokain je još bio droga elite i kao takav primerno čist i kvalitetan; po raskošnom lobiju, koji je podsećao na kuće kakvog negativca iz filmova o Džemsu Bondu, odzvanjalo je kotrljanje kuglice za rulet i pucketanje leda u čašama sa viskijem. Negde izdaleka, sa Bliskog istoka, dopirao je umirujući zvuk žuborenja naftnih izvora, koji će za trenutak presahnuti tek godinu dana kasnije u arapsko-izraelskom ratu i tako nametnuo pomisao da se svet koji radi na naftu možda može i zaustaviti. Ali, tada, toga juna 1972, nije bilo razloga za zabrinutost, za usiljene misli, i predrasude. Potpuna opuštenost. Seks, droga i samoupravljanje!

Priča, sastavljena iz delića spominjanja hotelskog kompleksa Haludovo previše je dobra da bi bila istinita. Deo po deo su je srozavali svi sagovornici, za najtvrđe sletanje pobrinulo se Haludovo, kakvo je danas (2013, kad je ovaj tekst pisan).

Kao Černobil, uz svež morski zrak

U rano jutro su  šumicu uz morski zaliv preletale samo ptice. Sojke i kosovi su žurili da napune kljunove jagodama, kamenitom putanjom su u mimohodu prošli pas i njegova gazdarica. U zelenilu su se ocrtavali obrisi sivih betonskih zgrada. More koje je nedavno dobro izbičevala oluja po imenu Teodor, bilo je sada mirno. I bilo je takođe jedini spoljašnji nadražaj u vidnom polju zbog kog nije bilo moguće igrati se mišlju da se šetaš po desetleće zatvorenoj radioaktivnoj zoni u kraju Pripjat u okolini nuklearne elektrane Černobil.

Sve drugo je navodilo da je kraj, nekad očito scena cvetajuće ljudske delatnosti, koje god bilo, doživeo tešku katastrofu, posle čega je priroda polako počela da prisvaja ono što joj je uvek pripadalo i grmovi su izrasli iz zidova, a mahovina je počela da pravi konkurenciju zelenkastom tapisonu na podu.

Uistinu, u vazduhu nije bilo tragova radioaktivnosti, klima je bila morska i zato blagodetna, nered u hotelskom kompleksu Haludovo u mestu Malinska na Krku prouzrokovali su ljudi sami.

Otprilike tako kao na kraju antike, kada su ljudi koji su živeli u okolini starogrčkih i starorimskih hramova, posegli za građevinskim materijalom, koji se sam nudio – ciglama, koje su nekad bile ponos antičkog sveta. Snalažljivost, koja ih je terala, da ih razsuli i ugrade u svoje kuće, čovekovom rodu je urođena i nije se izgubila tokom stoleća; iz istih poriva su verovatno meštani Krka od godine 2003. pa nadalje umesto u salone nameštaja išli po novu opremu prvo u hotele kompleksa Haludovo.

Ne zna se koliko kupatila na ostvu krase kade ili klozetske školjke iz hotela Palas; koliko kauča prekrivaju baršunasti jastučići iz raskošnog hotelskog lobija i koliko ostrvljana polaže svoje umorne udove na hotelske stolove marke Teneton. Da li je uopšte išta ostalo što se nije dalo iščupati ili odvrteti (ili se tokom postupka oštetilo pa su ga korisnici radije ostavili na mestu zločina)?

Da, slobodno napišite, ljudi su barbari, klimao je glavom Robert Kraljić, načelnik opštine Malinska zakoračivši među ruševine. Pridružio mu se još jedan domorodac sa Krka, koji želi vaskrsenje Haludova u nov život, vođa turističkog ureda Malinska, Nedeljko Vučetić mlađi. Staza po parku uz hotelske objekte je za njih put uspomena, porasli su uz Haludovo, verovatno su se rodili približno tada kad i hotelski kompleks, ciljali sa kuglom u kuglani hotelske dvorane za bouling; muvali se oko igrališta za tenis nadajući se da će im teniski trener dati kakvu tenisku lopticu ili u osamdesetim vrlo moderne trake protiv znojenja...

Sećaš li se toga boulinga, šanka u baru Lido na plaži, diskoteke u šumici...bila su to pitanja koja su jedan drugom postavljali. Odnosila su se na pozne osamdesete godine, za Haludovo (i još toliko drugih hotela na Jadranu) zlatne godine. Zatim su došle devedesete, privatizacija i rat – zapisati da nije potpuno jasno koji od njih je hotele više opustošio bi bilo perverzno ali ne potpuno neumesno.

Begunce sa vukovarskog područja su primili na Krku, ali su bili u Haludovu nastanjeni samo u jednom hotelu, Tamaris, skromne B-kategorije. Paradni konj Haludova bio je naime hotel Palas – takođe i njegov prepoznatljivi zaštitni znak sa raskošnim ulaznim stepeništem i hotelskim lobijem, sve delo poznatog hrvatskog arhitekta Borisa Magaša, akademika, koji je između ostalog zasnovao i splitski stadion Poljud i umro krajem oktobra 2013. u 84. godini starosti.

Rusko-jermenski pristup poslu

Nedaleko odatle delovao je hotel luksuzne kategorije Ribarsko selo, u šumici su bili raspršeni bungalovi. Begunci su se po okončanju oluje Oluje uglavnom vratili svojim kućama, vlasništvo hotela u Haludovu počelo je da prelazi iz ruke u ruku, a danas je približno 16 procenata u državnom vlasništvu (to se ne odnosi na objekat restorana Laguna, koji je bio izgrađen još pre Drugog svetskog rata i predmet je denacionalizacijskog postupka naslednika). Većinu je 2002. kupio Ara Abramian, ruski poslovni čovek jermenskog porekla, koji međutim od tada ništa nije napravio, sem što je porušio hotel Tamaris, jedini koji je bio još kako-tako funkcionalan i mogao bi još primati goste, i na široko otvorio vrata ostalih hotela. Svako je za male pare mogao da bira šta mu se sviđa i da to odnese kući – zato istini za volju ne možemo govoriti o barbarstvu, bar ne kod domaće populacije, koja je iskoristila ugodnu ponudu kupovine opreme za stanovanje.

Abramianovo preduzeće je zatim pripravilo konceptualno rešenje gradnje novog hotelskog naselja za koji je bilo potrebno promeniti prostorni plan opštine Malinska. Izašli su mu u susret, ali gradnja opet nije otpočela. Kada je Robert Kraljić letos preuzeo funkciju načelnika opštine Malinska, nakon tri meseca napisao je zabrinjavajuće pismo Damiru Noviniću, direktoru hrvatske agencije za investicije i konkurenciju, u kojem je opisao stanje i izrazio sumnju da je ruski biznismen kupio Haludovo iz špekulantskih razloga. Dopis mu se vratio kao bumerang – u obliku poziva iz ambasade Ruske Federacije, kojima njegova namigivanja na prikrivene namere njihovog državljana nisu bila po volji.

Zadnji sastanak svih učesnika – pored investitora Abramiana bili su prisutni još predstavnici hrvatskog ministarstva za graditeljstvo i urbanizam, za gospodarstvo i turizam, agencije za investicije i konkurenciju, agencije za upravljanje državnom imovinom i vođa okruga – odvijao se oktobra letos. Tada se je bilo već saznalo da investitor želi ponovnu promenu prostornog plana u opštini, jer je u novoj ideji zamislio da se celo područje Haludova zatvori i tako ograniči dostup do morske obale, odnosno do nje bi dolazilo stazama koje vode od Malinske do puta za Njivice i bio bi moguć samo za goste hotelskog kompleksa i domaćine, koji bi dobili posebne propusnice.

To je za načelnika opštine i lokalno stanovništvo bilo neprihvatljivo, jer u pitanju konačno dostup do mora. Abramianovom planu se protive i ustrajavaju, da se sačuva bar jedna slobodna stazica, na koju su se šetači navikli.

Sve će biti jasno decembra, koji je određen kao rok da investitor razradi planove do detalja. U Haludovu, kako ga je zamislio Abramian, trebalo bi da deluje medicinsko-banjski centar, a predviđen je i nekakav park za vodene sportove i kazino i još nekoliko vila na zemljištu koje takođe nije namenjena gradnji. Sumnjamo u iskrenost investitorovih namera ali nada ostaje, kaže Robert Kraljić, koji je na hrvatskom portalu njuškalo.hr nedavno nanjušio, da je hotel Maestral, doduše u sklopu Haludova, ponuđen u najam nekoliko godina. Maestral je bio jedini deo kompleksa, koji do 2012. primao goste.

Bakšiš iz snova

Od zlatnog vremena Haludova se mnogo šta promenilo, između ostalog odnos među gostima koji su svoj odmor provodili u hotelima, i onima koji su se smeštali kod privatnika. Dok je krajem osamdesetih 75% posto turista bilo u hotelima, seća se Nedeljko Vučetić mlađi, danas je odnos skoro obrnut. Popunjenost kapaciteta bila je bila u zlatnim vremenima 200 dana godišnje, danas o tome samo mogu da sanjaju.

Preko leta je popunjenost maksimalna, ali predsezona ne postoji, objašnjava vođa Turističkog ureda Malinska, koji je po završenoj ugostiteljskoj školi u Opatiji deo svoje pripravničke prakse proveo u Haludovu, u hotelu Tamaris i u kazinu. Pitanje o bakšišu izvrdava, ali kaže da je čuo da su kolege dobijale po sto dolara “trinkegelda” na sto od posetilaca kojima se sreća nasmešila – i to verovatno ne u stotinama dolara već u hiljadama. Nikad se neće znati, koliko je vatrenih igrača kazina preko dana provirilo iz tame i otišlo da igra tenis, ali neki su sigurno išli. Ili su po crvenom pesku trčali članovi njihove porodice. Teniskih terena je na vrhuncu bilo u Haludovu čak sedamnaest, Malinska je osamdesetih bila kao Umag, seća se Vučetić mlađi. Tokom razgovora šetamo pored ostataka: ograđene parcele zemlje, gde je narandžastu boju odavno prekrilo zelenilo trave.

Njegov otac, Nedeljko Vučetić stariji, nekada je brinuo da iz crvenog peska ne viri niti jedna jedina stabljika korova. Odnosno za to je ovlastio podređene, Vučetić stariji je naime dvadeset šest godina, od 1971. do 1997, vršio različite funkcije u Haludovu, od šefa sale do direktora hotela Palas i direktora kompleksa. Bilo je za očekivati da je baš on sa bogatim radnim iskustvom neiscrpna riznica podataka o Haludovu i njegovim gostima, takođe i onih najskandaloznijih. Ali, uz svu uglađenost gospodina nismo mogli nagovoriti da bilo šta otkrije što nikom drugom nije rekao. Radnici u ugostiteljstvu se ponašaju po određenom etičkom kodeksu, koji od njih zahteva da intimnost gostiju ne udaraju na velika zvona, objasnio je. I onda počne prilično suvoparno da nabraja činjenice, koje su istina preko potrebni skelet priče, nehotice je međutim rušio sve mitove, koji su se u skoro dve decenije, otkad hotelski kompleks Haludovo samuje, raširili na internetu.

Svečano otvaranje bilo je 17. jula 1971, tri dana kasnije od predviđenog datuma, jer smo malo kasnili, otpočne svoju priču. Ali to je tačno godinu dana pre nego što je Bob Gučone na ostrvo dovezao svoje Penthausove mezimice, protivim se. Čujte, neumoljivo nastavlja Vučetić stariji, Haludovo tada nije imalo nikakve veze sa Gučoneom, od toga što ste pročitali ništa nije tačno, most na Krku i aerodrom u Omišu bili su izgrađeni nezavisno od Gučonea, a Penthausovih mezimica bilo je samo deset a ne 130, kako je zapisao neki novinar. Vlasnik Haludova je bio Brodokomerc i kompleks je bio izgrađen kreditima Novosadske banke. Početkom sedamdesetih imao je 1700 kreveta, u njemu je bilo stalno zaposlenih približno 400 ljudi, svi su bili Jugosloveni, pretežno Hrvati. U hotelskom kompleksu su bila dva bazena, spoljašnji i unutrašnji, oba sa morskom vodom, finske saune, masažni salon, lekar, koji je bio na raspolaganju 24 časa dnevno, bouling, igrališta za tenis i mini golf, stolovi za stoni tenis, oprema za vodene sportove i sidrište sa 34 mesta, drndao je dalje.

Godine 1972. su sklopili ugovor sa izdavačem Penthausa, čijom zaslugom su u Haludovo počeli da dolaze Amerikanci željni igara na sreću. Gučone je u hotelsko-kazino ponudu uveo novosti: izazovne devojke, poznate kao Penthausove mezimice, od kojih su neke bile sa Krka, ali to su danas sve mame i bake i ugledne članice društva visokih moralnih načela, tvrdio je sagovornik. Da su sada integrisane u ostrvsku okolinu i ne bile previše oduševljene, kada bi neko počeo razgovor sa njima rečima: “Vi ste nekad radili u kockarnici kao Penthausova miljenica, recite mi nešto o tome” pokušali su još pre da mi objasne njegov sin Nedeljko Vučetić mlađi i načelnik opštine Kraljić.

“Možete da zamislite kakav su šok za konzervativno ostrvsko društvo bile te devojke početkom sedamdesetih” značajno je dodao Kljajić i u neverici odmahnuo glavom na pitanje, da li možda neka od nekadašnjih animatorki ne bi bila možda spremna malo proćaskati o svom radu u Penthaus Adriatik klubu, kako se kockarnica u hotelu Palas u Haludovu zvala tokom nekoliko meseci, koliko su sarađivali sa Bobom Gučoneom. On se pobrinuo za publicitet – iz tog vremena izviru pompezni opisi tih devojaka kao “vojnika protiv hladnog rata” i turizma kao najboljeg oružja za razbijanje negativnih stereotipa o ljudima s druge strane gvozdene zavese – i čartere iz Njujorka. Boinzi 373 sa po 150 putnika na Krku su pristajali svakog četvrtka i vraćali se u SAD u sredu.

Veliki šef sicilijanskog porekla

Gučonea sam nekoliko puta video, kako se šeta hotelskim lobijem, pripoveda Vučetić stariji. Kakve uspomene imam na njega? “Bio je poreklom Sicilijanac i ponašao se kao veliki šef”. Sa zaposlenima je razgovarao na engleskom i italijanskom. Ali zatim, u jesen 1972, posle nekoliko meseci trajanja ugovora o poslovnoj saradnji, preko noći je nestao zajedno sa animatorkama i drugim članovima pratnje. Umakli su krajem leta 1972. Znam samo da je za sobom ostavio nekoliko neplaćenih računa, kaže Vučetić stariji.

Ubrzo su za Haludovo nastala neprijatna vremena, koja smo znali prebroditi, između ostalog sa dokapitalizacijom slovenačkih preduzeća ali i sa snižavanjem plata za 25 procenata. Kazino – koji je bio jedini prostor gde jugoslovenski građani nisu mogli da uđu – iznajmili smo na upravljanje nekoj kanadskoj kompaniji i polako se život u hotelskom kompleksu vratio u ustaljene tokove. Razlika je bila ta da je među gostima bilo sve manje Amerikanaca, a sve više Evropejaca, naročito Italijana koji su voleli doći za “feragosto”, i to ne na sedam dana već na dve sedmice ili ceo mesec. Poseta kazinu bila je obavezna, između stolovala za kockanje provodili su i novogodišnju noć jer, po običaju, Novu godinu je trebalo dočekati sa okušavanjem sreće. Bakšiš je bio svakako dobar, ali se niko nije mogao meriti sa Sadamom Huseinom, koji je sredinom sedamdesetih obilazio Haludovo kao drugi čovek u iračkoj hijerarhiji. Hotelskom osoblju je ostavio dve hiljade dolara napojnice – podatak sa interneta koga Vučetić za promenu potvrđuje i dodaje da je Husein sve direktore nagradio ručnim satovima. Budući irački diktator je tako izrazio zadovoljstvo što su u hotelu sačuvali pištolj, kojeg je njegov sin zaboravio; otac se naime vratio po njega.

Među gostima Haludova bili su još Olaf Palme, zatim neki državnici i ministri za inostrane poslove a takođe i jugoslovenski funkcioneri. Vrlo probran je bio prateći program, već na otvaranju nastupili su Dubrovački trubaduri, zatim su jedan drugom štafetu predavali Tereza Kesovija, Zdravko Čolić... Čak su tu bili i “Lasje”, ponosno kaže Vučetić, iako se radilo o malo okrnjenom sastavu brodvejskog mjuzikla.

”Priređivali su prolećne maškarade i slavili takve praznike kao što je bio 8. mart. Kod nas su vodili strane delegacije, sve ono što je bilo na višem nivou, dolazilo je kod nas. Novinari su pisali da Haludovo nije za svačiji džep, ali to je možda važilo za hotele Palas i Ribarsko selo, dok su Hoteli B-kategorije bili dostupni”, kaže Vučetić, koji ujedno dodaje da je Haludovo za strance bilo prilično jeftino, u poređenju sa sličnim objektima na zapadu.

Da li je i Tito tamo bio gost? Ne, ali bila je Milka Planinc. I Milan Kučan. Krajem sedamdesetih se u Haludovu pisao ustav Republike Hrvatske, nastavlja Vučetić, gde su sudelovali pravnici kao Vladimir Šeks, Smiljko Sokol, Nikola Filipović, Jadranko Crnić. To je bio zadnji period u kojem se Haludovo pominjalo bez privezaka, kao što su “propali kvarnerski turistički gigant” ili čak “sramota hrvatskog turizma”.

Od glamura do britanskih “penzića”

Dr. Zlatko Cerović je danas redovni profesor na opatijskom Fakultetu za turizam i ugostiteljstvo. Jedan od predmeta koji predaje je “Animacija u turizmu” i nešto prakse je za to gradivo sakupio sredinom sedamdesetih, u vreme kada je radio u hotelu Palas u Haludovu. Pričice koje je pričao u mnogo čemu zadovoljavaju standarde koje postavljaju internet strane posvećene glamuroznom Haludovu, ali nisu za ozbiljnu štampu. Izuzetak su priče o pomalo zbunjenim američkim turistima, koji su na Krk došli sredinom sedamdesetih nakon što je hotelski kompleks sklopio ugovor sa preduzećem sa Floride i koji su dolazili čarterima iz Majamija.

Amerikanci često nisu dobro znali gde tačno se nalaze, pa bi se našao neko ko bi poželeo da taksijem skoči do Venecije. Za jedan sat. Morali su da objašnjavaju da je Venecija u drugoj državi i da je do tamo približno šest sati vožnje autom, seća se Cerović, koji je posle pripravničkog razdoblja u Haludovu polako napredovao do direktorskog mesta u preduzeću Brodokomerc Hoteli. Prelomne događaje u istoriji hotelskog kompleksa istresa iz rukava i ocrtava pozadinu: Haludovo je bilo izgrađeno kreditima Poljobanke i to u istom paketu sa turističkim kompleksima u Cavtatu, Babinom Kuku i Bernadinu, koji su se svi mogli pohvaliti kockarnicama za strane goste. Zamisao o njima se javila tadašnjem direktoru Brodokomerca Ivanu Fargunu, koji je sa hotelima želeo prodreti na nova tržišta, pre svega na američko i tako doći do tražene robe: deviza. (Prvi kazino u Jugoslaviji se je otvorio godine 1964. u portoroškom hotelu Metropol, prim.aut.).

Bob Gučone i njegov Penthaus bili su u tome samo prolazna faza, istina je da su se sa njim – Cerović ga označava kao običnog “prevaranta” - zbog neiskustva u sklapanju ugovora sa strancima, opekli. Ostavio je za sobom tri miliona dolara duga, a koliko ga je kasnije poravnao ostala je poslovna tajna. Ali rupa koja se otvorila je bila tolika da se 1973. celokupni Brodokomerc našao u stečaju. Vođstvo, zajedno sa direktorom Faragunom, bilo je smenjeno, a sanaciju su izvršila slovenačka preduzeća kao što su Gorenje, Stol, Iskra, Lesnina... i tako spasila Brodokomerc.

Hoteli Haludovo su se kasnije preusmerili na evropsko tržište, pre svega Nemačku, odakle su dolazili potpuno prosečni gosti. “Početak je bio glamurozan, kasnije je Haludovo postalo letovalište za srednji ili čak niži srednji sloj”, objašnjava Cerović. Imali su sklopljene ugovore sa svim vodećim evropskim agencijama, kao što su Nekerman, Miler Rajsen, Tomson, Tomas Kuk... i Kompas. Gostili su takođe predstavnike “treće generacije” tzv. “penziće”, nasmeje se Cerović i objasni kakav aranžman su ponudili britanskim penzionerima: puni pansion su im naplatili samo sedam funti, čaj u pet koštao je samo jednu funtu – tako su pokrili troškove. U osamdesetim godinama bilo je u Haludovu 320 redovno zaposlenih, objekte su tokom dvadeset godina nekoliko puta prepolovili. Birali smo najbolje materijale, sanitarni čvorovi su bili iz fabrike Kolpasan, seća se Cerović. “Prve prospekte smo odštampali u štampariji ČGP Delo!”

Sa početkom devedesetih je sunce, koje je do tada prilično darežljivo usmeravalo svoje zrake na Haludovo, konačno počelo da zalazi. Ne rat i begunci, pre svega privatizacija mu je zadala smrtni udarac. “Slabi poslovni potezi”, Cerović pominje događanja, koja bi neki nazvali krađa društvene imovine, šapuće se međutim o pranju para i trgovini oružjem – sve pod krovnim imenom Haludovo. Ruskog biznismena Abramiana, koji je došao početkom trećeg tisućleća i otkupio dugove banaka (hoteli su bili pod hipotekom) mnogi su videli kao spasioca, koji će zamahnuti čarobnom palicom i probuditi vremena u kojima nije bilo ništa neobično kada bi se u moru pod Ribarskim selom ukotvio Henri Ford II, unuk Henrija Forda, sa svojom 80-metarskom jahtom.

Još jedna od neproverenih i teško proverljivih pričica, koje kruže internetom i za koju Cerović tvrdi da poznaje jednu i jedinu pravu istinu: “Sa lađe su spustili pomoćne čamce i iskrcali se na kopnu. Ford se  uputio u hotel da nešto pojede i zatim u kazino. U međuvremenu je na jahtu došla policija sa Krka i pronašla trofejno oružje bez dozvole za nošenje. Zabranili su im da isplove, a Forda koji se kasnije vratio na lađu, nije bilo briga za zabranu. Noću su digli sidro i ujutru ih više nije bilo. To je cela istina. Kasnije se pričalo da je došlo do pucnjave, ali to nije istina. Forda sam video vlastitim očima, u kupaćim gaćama i sa kaubojskim šeširom na glavi.”

BOB GUČONE ILI SKICA ZA PORTRET: OD NAJAMOG UMETNIKA DO KRALJA EROTIKE

Bob Gučone je jedan od onih likova koje ne bi mogla doneti druga vremena, poput onih koja su sledila seksualnoj revoluciji a pratilo ih zlatno doba štampe. Kad su njeni učinci počeli da kopne (nekako na pragu osamdesetih sa izbijanjem epidemije AIDS-a) i kada je internet počeo da seče granu na kojoj su se šepurili štampani mediji (erotika odnosno pornografija se preselila među prvima) polako je potonuo i on. Kada je 2008. umro bio je već potpuno zaboravljen i ojađen – približno kao i Pol Rajmond, britanski izdavač erotskih časopisa i trgovac nekretninama, čiju je tragičnu priču snimio Mičel Vinterbotom u filmu The Look of Love (Pogled ljubavi, 2013). U sedamdesetim i ranim osamdesetim Bob Gučone je bio slavna osoba, mogao se punopravno upoređivati sa doduše još većim ekscentrikom Hjuom Hefnerom. Kakvog formata je bio čovek koji se u ranim sedamdesetim iskrcao na Krku odlučivši da u njemu uredi nekakvu mirnu luku za razigrani svetski džetset, najbolje možemo da predstavimo pogledamo li njegovu sliku i zapis na Wikipediji: muškarac u šljaštećoj svetloplavoj košulji od svile, raskopčanoj toliko da se vidi pocrneli i dlakavi grudni koš, ukrašen debelim zlatnim lančićima. Oni su bili njegov omiljeni deo nakita i neki novinar je jednom zapisao da bi Gučone mogao, ako bi mu se auto zaustavio u snegu, da zlatnim lančićima preveže pneumatike i bez brige vozi dalje.

Početkom osamdesetih je deo njegove životne priče obelodanio magazin Start, jugoslovenski odgovor na Plejboj i Penthaus – još jedna među revijama koje su se prodavale pre svega zbog izvrsnih intervjua. Bob Gučone je sin sicilijanskih emigranata, rođen u Bruklinu, pisao je Start 1985. Njegov otac je računovođa koji solidno zarađuje, majka domaćica i Bob je u mladosti dobio katoličko obrazovanje, koje mu je utisnulo tako moćan pečat, da je navodno razmišljao o zamonašenju.

Međutim, dok ostaje nejasno nije li to samo novinarska patka, potpuno je proverljivo da je budući kralj erotike imao slikarski talenat. Voleo je da crta pre svega stripove i bio sklon studiju umetnosti, ali se kao osamnaestogodišnjak odlučio da znanje o umetnosti prikupi u njenoj kolevci: u Evropi. Putovao je po Italiji, Francuskoj, Maroku, Velikoj Britaniji i svakako bi do svoje tridesete godine zaslužio naziv fićfirić, jer je zarađivao za život radeći privremene najamne poslove: ilustracije, karikature, stripove, koje je prodavao po kafanama ili za časopise. Stalniji izvor prihoda bile su uplate njegovog oca, koja su redovno dolazila sa one strane Atlantika. U nekom međuvremenu, dva puta se uzastopno oženio i imao petoro dece.

Do 1965. godine bio je zvanično nezaposlen. Tada je živeo u Londonu i opazio da Plejboj, koji izlazi od 1953, na britanskom tržištu ima malo konkurencije. Sa obiljem snalažljivosti i voluntarističkog entuzijazma saradnika sastavio je prvi broj muškog magazina Penthaus, za koji su svi – od pisaca do dizajnera priloge predali besplatno. Jedino mu nije uspelo naći fotografa koji bi se odrekao honorara, pa je uz savete prijatelja modnog fotografa, sam počeo da škljoca. Pozirala mu je vlastita žena. Kasnije je negde pričao da mu je kao slikaru po duši fotografisanje bilo mrsko. Troškove štampe pokrio je dobrovoljnim prilozima koje je sakupio nakon opsežne kampanje slanja pisama – valjda zbog nespretnosti, jer je molbu za dobrovoljni prilog slučajno (pre bi rekli namerno) poslao nekim popovima i ženama ministara britanske vlade, koji su zbog njegove namere da izda prvi “prvi britanski pornografski časopis”, odmah digli galamu.

Prvi broj je rasprodan, a sledeći brojevi Penthausa su sve više širili krug čitalaca. Godine 1969. je Gučone sa američkim izdanjem ušao na američko tržište i postao ozbiljan konkurent Plejboju. Borbu između Gučonea i Hefnera su nazvali “Boj na Venerinom bregu”. Hefner je bio u prednosti zbog Plejbojeve duže tradicije, dok je Penthaus, kako je tvrdio Gučone, napredovao jer je “pošteniji” i pokazuje više ženskog tela. “Rukovodim se hrišćanskim naukom koja uči da je Bog čoveka stvorio po svojoj slici, zato mislim, da nijedan deo čovečijeg tela ne može biti nedostojan ili opscen. To bi onda značilo da je i sam Bog nedostojan ili opscen.”

Verovatno nije veliko iznenađenje što se Bob Gučone vremenom strašno obogatio, piše Start: “Danas (februara 1985.) se vrednost njegovog preduzeća ocenjuje na 350 miliona dolara, jedan od deoničara je njegov osamdesetogodišnji otac, kome se Gučone tako zahvalio za materijalnu podršku u mladosti. Za vlasnika erotskog imperija porodica je značajna vrednost - nastavlja Start - u njegovom džinovskom prebivalištu na Menhetnu, preuređenom iz dve sedmospratne kuće, ne događaju se razuzdane zabave kao u Plejboj Menšn, nego protiču mirni susreti rođaka, na kojima se kupaju u bazenima u prizemlju, ali nikad bez kupaćih gaća”. Gučoneov dom bio je u to vreme jedan od najraskošnijih na svetu i zato često predmet novinarskih izveštaja. Između ostalih stvari navodi se čak 32 spavaće sobe, fiskulturna sala, sauna, fotografski studio (jer je Gučone konačno zavoleo fotografiju i sam slikao neke devojke sa naslovne strane) i frizerski salon. Preovladujući materijali bili su mermer i zlato, zidove su krasile ozbiljne umetničke slike: Matis, Renoar, van Gog, Pikaso. To nisu bili, kao u slučaju Fransa Rajmera, nekavi bedni falsifikati, o čemu govori činjenica da je Gučone svoju zbirku prodao 2002, u vreme vrlo nepovoljno za prodaju umetnosti, tako da je od dobijenog novca samo vratio stare dugove koje je nakupio nepromišljenim investicijama.

U godinama obilja je započeo investiranje u projekte koji su bili, blago rečeno, ludi – jedan od takvih bio je konačno i njegova jadranska eskapada u Haludovu, iz koje je umakao preko noći i hotelskom kompleksu ostavio ne malo dugova. Od važnijih promašaja treba pomenuti još film Kaligula, u koji je pozvao Gora Vidala kao pisca scenarija, Tinta Brasa kao režisera i poznate glumce kao što su: Helen Miren, Džon Gilvud, Piter O'Tul. Gučone je postepeno prisvojio nadzor nad projektom i preuzeo sve uloge: od režisera do montažera, a film je bio – po rečima Helen Miren u Miroru – nekakva krpenjača sa par tvrdih erotskih scena i nasiljem. Cenzori su film skresali do neprepoznatljivosti, a ostake su rastrgli kritičari i konačan bilans bio je nekoliko miliona dolara gubitka.

Sve to Gučonea nije odvratilo od bacanja novca lopatom u jame bez dna i bez nade za zaradu. U Atlantik Sitiju je pokušao da izgradi hotel i kazino, što je izazvalo istragu FBI zbog sumnji da ima veze sa mafijom, ali nisu ih uspeli dokazati. U San Dijegu je, recimo, ustanovio institut sa nekoliko desetina vrhunskih fizičara, čiji zadatak je bio da izgrade nuklearnu elektranu sa reaktorom, koji bi delovao po načelu fuzije dok bi se centrala sama isključivala nakon hiljadu radnih sati i zamenili bi je novom. Pored svega je Gučone na saradnju pozvao i Izraelce, što je izazvalo negodovanje arapske strane...

Već usred osamdesetih se govorilo – tako kaže Start - da njegov poslovni imperij kopni. Ugrozila ga je pojava videa, kojeg su sve više upotrebljavali konzumenti erotskih sadržaja. U devedesetim je Penthaus imao par zvezdanih trenutaka, između ostalih taj kada je Gučoni uspeo da nagovori Dženifer Flouer da pozira gola za naslovnu stranu a između korica govorila o svojoj aferi sa Bilom Klintonom. Posle toga je počela propast koja se nije mogla zaustaviti. Priča se da ga je na dno povukao baš njegova raskošan njiujorški dom – jednako kao časopisnog tajkuna Rajnolda Hersta, koji je skoro propao jer je uložio ogromne svote u tvrđavu u kalifornijskom San Simeonu. Takva poređenja je Gučone odbijao, govoreći da on bar ima ukusa... Umro je 2010. godine u Teksasu, u porodici svoje četvrte žene. O njegovom životu snimili su dokumentarni film “Filti Gordžis: D'Bob Gučone Stori”, koji je bio premijerno prikazan na filmskom festivalu u Torontu.

* Tekst objavljen u slovenačkom magazinu Pogledi, br.23-24, 11. decembra 2013.

** Primedba prevodioca teksta Dimitra Anakieva: Nadnaslov “Putem sećanja i kockarnica” koga autorica zadržava i kao lajtmotiv teksta, aludira na ključnu ideološku parolu koja dominira u savremenoj kulturnoj borbi Slovenije “putem sećenja i drugarstva”, kako je nazvana staza koja prati put nekadašnje bodljikove žice koja je okruživala Ljubljanu za vreme italijanske okupacije i koja je postala jedan od simbola otpora okupatoru - i NOB, jer su je partizani morali neprestano savlađivati tokom okupacije. Ovom stazom i pod istom parolom odvajaju se danas brojne kulturno-sportske priredbe slobodarske Ljubljane kojima bivši ideološki aparat i njegovi naslednici želi da zadrže, i uspevaju, ideološki i mitološki kontinuitet. Na jednom delu te 34 km duge staze koja prolazi kroz šume i brda, ali i neke urbane delove današnje Ljubljane, crkva je kasnije umetnula svoju stazu (na istoj trasi) nazvanu po nekom svecu koji je navodno baš tu hodao kada je u srednjem veku odlazio na isposnička hodočašća u Španiju. Na istoj stazi sukobljavaju se u kulturnoj borbi komunistički ateizam baziran u tradicijama NOB i katoličko hrišćanstvo. Parola “putem sećanja i drugarstva” ima u današnjoj Sloveniji sličan mobilizirajući značaj kao nekadašnja parola “bratstvo i jedinstvo” i to je parola koja još uvek dominira društvenim životom Slovenije. Takođe, na slovenačkoj i srpskoj Wikipediji postoji jedinica “Put sećanja i drugarstva”, ali je ideološki kontekst izostavljen.