Seks ničemu ne služi

The Divine Comedy su skoro sasvim nepoznati široj jugoslovenskoj publici. Neopravdano zapostavljen na radiju (o televiziji i da ne govorimo) i odlučno ignorisan u štampi, ovaj bend će po svoj prilici uvek ostati poluanoniman i teško da će ovaj članak tu išta promeniti. Ne, The Divine Comedy nisu hermetični niti ezoterični - da jesu, već odavno bi harali paradom albuma radija B92, zadobili opskurnu ali čvrstu i mnogobrojnu fan bazu i postali heroji vračarskih grafita. Možda bi i kolega Bobić za njih našao koju lepu reč?

Naprotiv: The Divine Comedy su alternativa alternativi i zvuče toliko „out" i istinski dekadentno da homo balcanicus ni „iz zezanja" ne može da ih svari. I gle - eto još jednog razloga zbog koga ću se uvek pokloniti pred Britanijom. Bend koga će prosečan Srbin u najboljem slučaju okarakterisati kao „pederski", koji se dopada samo meni i izabranim ljudima oko mene - u Britaniji je mainstream. Dva odlična albuma: Casanova i A Short Album About Love! „Top Of The Pops"! „Smash Hits"! „Single of the week“! „Good save the Queen“!

Članovi benda još uvek su obavijeni velom misterije; čini se da pored basiste Bryan Millsa i gitariste Ivor Talbota u bendu postoje još dva člana ili su oni session muzičari ili deo tridesetočlanog orkestra u pozadini - što i nije toliko bitno, jer je mastermind ove avanture, pevač, gitarista, pijanista, perkusionista, orguljaš, kompozitor, tekstopisac i filozof Neil Hannon, čovek sa trista talenata, salonski mesija, Sir Philip Sidney našeg stoljeća.

Rođen je u severnoirskoj pokrajini Londonderry 1970. kao najmlađi od tri sina protestantskog sveštenika (kasnije proslavljenog poglavara katedrale u Eniskilenu i biskupa od Klogera) i odrastao kao stidljivo i bolešljivo dete sitne građe zbog čega postaje predmet zadirkivanja u školi. Prvo se nosi mišlju da se bavi dizajnom automobila, ali u sedamnaestoj godini život mu poprima novi tok posle prvog koncerta kojem je prisustvovao: ni manje ni više nego U2 u Croke Parku. Dve godine kasnije s još dvojicom školskih drugova formira The Divine Comedy.

„Ceo život sam proveo pripremajući se da postanem pop zvezda", kaže danas Hannon. „Nisam u stanju da se bavim bilo čime osim ovim, nikad u životu nisam imao pravo zaposlenje."

The Divine Comedy su u početku bili jedan od mnoštva pubertetlijskih indie bendova zbog čega ih pojedinci i danas ubrajaju u britpop - verovatno pod pretpostavkom da se radi samo o „fazi", da Hannon ne može biti ozbiljan kad snima albume s polusimfonijskim orkestrom i da će se vrlo brzo vratiti wah-wah gitarama i opet pustiti kosu. Jedino zaista smisleno povezivanje bilo bi u vidu trougla Neil Hannon - Jarvis Cocker - Brett Anderson i to mnogo više iz vizure stava (čitaj: poze), anemičnog aristokratskog izgleda i opšte poetike nego muzike same. Godine 1990. The Divine Comedy objavljuju svoj prvi album Fanfare For The Comic Muse. Mada je Hannon već tad pokazivao znake zanimljivih kompozitorskih potencijala, prava promena nastupila je 1993. sa izdavanjem albuma Liberation - ključne ploče u njegovom životu. Sam naziv albuma bio je više nego indikativan: The Divine Comedy su se na sopstveni rizik istrgli iz lanaca trenda i otisnuli se tamo gde ljudska noga pre nije kročila. Osim možda Scott Walkera. Neki kažu i Michael Nymana. Možda čak i Sinatre. O Jacques Brelu i da ne govorimo. U stvari, mnogo ih je. Ipak, šansonjerstvu niko nije prišao s više šarma i maštovitosti od Neil Hannona. Već sledeći album Promenade bio je nonšalantno remek-delo, potvrda da su The Divine Comedy krenuli pravim putem i uplivali u tipično englesku vrstu romantike.

„U osamnaestoj sam počeo da čitam E. M. Forstera", kaže Hannon. „Pročitao sam Sobu s pogledom i Hauardov kraj i mislio sam da su strašno cool. Bili su to vrlo engleski romani, veoma pametni i suptilni, potpuno drukčiji od bilo čega na televiziji, od bilo kog filma koji sam do tad gledao. U njima je bilo nekog dostojanstva koje je bilo nemoguće pronaći u bilo čemu što se u to vreme događalo." U potrazi za takvim dostojanstvom, The Divine Comedy su se uz pomoć kamernog gudačkog kvarteta otisnuli na prvu veliku evropsku turneju kao predgrupa Tori Amos pri promovisanju njenog drugog albuma Under The Pink. Trijumf je bio na dohvat ruke.

Casanova je sniman osam meseci - A Short Album About Love dva dana. Omot Casanove obiluje raskošnim fotografijama Hannona u naizgled napuštenoj Veneciji kako sa ešarpom a la Veliki Gatsby i naočarima za sunce pijucka kapućino i vozi se u gondoli, dok je na omotu nove ploče paranoično-šizofreni portret Hannonovog lica iza zamagljenog stakla za koje se ne može reći da li je prekriveno kapima kiše ili suzama. Seks protiv ljubavi. Cinizam protiv iskrenosti.

Oporost protiv nežnosti. Na kojoj strani je Hannonovo intimno Ja? „Seks ničemu ne služi", kaže on. „On samo vodi ka svemu ostalom. Sve se na to svodi. Ovaj mini-album je protivotrov za Casanovu. Trebalo bi ih slušati jedan za drugim."

Ako poslušate savet i preslušate Casanovu i A Short Album About Love jedan za drugim hronološkim redom, naći ćete se u najgnjecavijem sentimentalnom raspoloženju koje može da vas snađe, jer drugi skoro da poništava prvi. Hannon u svojim pričama o neuzvraćenoj ljubavi rasplakuje decu, potencira violončela pa rasplakuje i nas jer kaže - kad bi njegova draga bila njegov pas, davao bi joj ostatke sa stola iako bi mu žena zbog toga zvocala i konačno se kune na Večnu Ljubav - ko manje od toga očekuje, manje će i dobiti. Onaj ko za The Divine Comedy misli da su patetični to misli iz ljubomore jer nije pronašao ljubav. Zna se da su sve prave ljubavi patetične da patetičnije ne mogu biti. Sve prave ljubavne pesme su isto tako patetične - i besmrtne.

„So let's sing while we still can,

While the sun hangs high up above

Wonderful songs of love,

Beautiful songs of love...."

*Tekst je objavljen u julu 1997. godine u XZ magazinu broj 8