"Istinite priče" 1979. godine
Seventies

Photo: pregrada.info

Seksi komedije u jugoslovenskim bioskopima kao obrazovni filmovi

Oktobar 1979: Nepoželjna ili ne, pornografija se odomaćila u našim bioskopima, gde je distributeri krčme pod "obrazovnim" ili "pedagoškim" izgovorima. Najnoviji primer tog licemerja je zapadnonemački film "Istinite priče".

Odeljenje srednje škole, negde u Nemačkoj. Učenice raskopčane, razgaćene, razuzdane. Umesto o Schilleru, sanjaju o snošaju sa profesorom fiskulture, a kad do toga i dođe, siroti pedagog, dobar čovek u godinama, ostaje odran, iscepan i seksualno iskorišćen. Ali, ništa od njegovog zasluženog odmora: curice hoće još, još, pa ponovo! Sa njim, profesorom veronauke (dražestan popa), momcima iz susednog razreda, gastarbajterima koji popravljaju kupatilo, profesorkom. Rade to neumorno, gotovo dva sata, pred publikom u bioskopima Beograda i drugih gradova u Jugoslaviji. Film koji predstavljamo zove se "Istinite priče", a najavljuje se kao poučna priča o seksualnim problemima mladih u srednjoj školi, kao delo u kome učestvuju "mladi ljudi, njihovi roditelji i nastavnici".

Na stranu što su "mladi" ljudi pomenuto životno doba odavno napustili i što su "devojčice" iskusne zvezde desetorazredne nemačke porno-industrije. Važnije je, ovom prilikom, napomenuti da se "Istinite priče" prikazuju u našim bioskopima samo zahvaljujući etiketi "pedagoškog filma" (nećete verovati!) kojom se prikriva zapravo pornografija najgore vrste. U tome je "štos": godinama već pornografija (ne erotika) u našim bioskopima oseća se "kao kod kuće" i tako se zahvaljujući opštem licemerju kad su takve stvari u pitanju snalažljivosti distributera i spremnosti zapadne porno-industrije da "pornić" upakuje u nešto deseto, zadovoljavaju ove vrste potreba naše bioskopske publike, koja, u nedostatku boljeg, spremno hrli da gleda koještarije poput "Perača prozora" ili "Istinitih priča".

Propisi koji se odnose i na to koji filmovi mogu biti prikazivani kod nas, jasno nalažu oprez kad su u pitanju dela koja mogu vređati javni moral, štetno uticati na vaspitanje i razvoj omladine, koja su napravljena tako da vređaju čoveka i negiraju humanost kao jedan od najvažnijih principa našeg društva. Po njima, u našim bioskopima pornografija u čistom obliku ne bi mogla ni da priviri. Dobar erotski film takođe. Naravno, ovo je samo teorija. U praksi, iz razloga o kojima će nešto kasnije biti reči, stvari stoje sasvim drugačije: ako nema mesta za "porniće"; ima za naoko bezazlene seksi-komedije ili pak, najsvežije, pedagoške poeme. Isto to, samo malo drugačije ...

Jednostavnije rečeno, pornografija koju naša publika može da gleda mora da ima neku foliju u koju se lepo zapakuje a zatim, bez ikakvih problema, ide pravo u bioskop. Tako se dolazi do "Hopa cupa u krevetu", "Istinite priče" i na desetine drugih "seksića" na kojima naši distributeri sasvim lepo zarađuju. Oni će vam, naravno, saopštiti da to tako mora da bude, jer na njima vade štetu pretrpljenu zbog prikazivanja onih pravih, umetničkih filmova. Na jednog Fellinija tako, dobiju dva do tri "seksića": i vuk sit i ovce na broju!

Naravno, nije nam ni na kraj pameti da se borimo protiv erotike. Naprotiv, i mi smatramo da u njoj nema ničeg lošeg, pod uslovom da je reč o dobrom filmu. Filmovi ove vrste ne stižu u bioskope bez odobrenja. Pogleda ih (i odobri) prvo programski savet pri distributerskim kućama, zatim film ide na odobravanje pred Komisiju za pregled filmova SR Srbije, a na kraju, gleda ga i programski savet prikazivača. O njima, dakle, odlučuje zamašna grupa ljudi; mahom filmskih i društvenih radnika. O tome razgovaramo sa Bogdanom Tirnanićem, novinarom i članom Komisije za pregled filmova SR Srbije. On kaže:

- Ja sam potpisao rešenje o dozvoli za prikazivanje filma "Istinite priče". Svi članovi veća bili su mišljenja da su "Istinite priče" čist pornografski film u čemu nema, naravno, ništa loše. Odvratnost ovog slučaja počiva na činjenici da se pornografska ambicija ovog filma prikriva kvazisociološkim, kvazipedagoškim, kvazimoralnim i ostalim kvazinačelima. To, naravno, nije dovoljno da bi se film zabranio za javno prikazivanje.

Razlozi: pod jedan, tokom poslednjih nekoliko godina naša publika je naviknuta na ovaj žanr i tu više nikakve naknadne intervencije i arbitraže ne pomažu, a i - zašto? Pod dva, "Istinite priče", kao i ostali filmovi tog žanra, dolaze pred Komisiju nakon što su prošli određene samoupravne forume u organima upravljanja svojih uvoznika. Odgovornost mora biti pravilno raspoređena.

Tirnanić, s pravom, smatra da distributeri ne mogu računati na to da će Komisija biti regulativ njihovih pohoda na laku zaradu. On kaže i to da saveti u distributerskim kućama moraju odgovornije obavljati svoju funkciju ne očekujući da će Komisija večno igrati arbitražnu ulogu.

- Kad bi Komisija prihvatila takvu ulogu - nastavlja Bogdan Tirnanić - broj zabranjenih filmova premašio bi svaku meru što, naravno, nikome ne koristi. Postoji i tendencija da se uloga Komisije svede na pitanje: pornografija - da ili ne? Da je to osnovna funkcija Komisije, ona bi mirno mogla da se raziđe!

To što se većina "pornića" potura pod firmom komedije i pedagogije nije bez osnova. Ipak, šta gledamo?

- Pornografija je, po definiciji, komičan žanr, ali je dilema lažna jer niko ne voli te filmove zato što su komični već zato što su pornografski. Ne vidim nikakvo posebno zlo u tome, ukoliko se iz rasprave isključi element hipokrizije. A kad govorim o hipokriziji upravo mislim na distributersku hipokriziju: oni bi da zarađuju na pornografiji, ali da u društvu izgleda kao da zarađuju na pedagogiji! To može da prođe jer pornografija još iz svog klasičnog vremena (19. vek) neodoljivo nalikuje na pedagošku literaturu!

Kako stvari sada stoje ima dosta onih koji misle da je bolja bilo kakva erotika (čak i ona u očigledno pornografskim filmovima) nego nikakva. Prašina koja se svojevremeno dizala oko "Emmanuelle", bila je "gusta" (a film zabranjen), samo zbog toga što se znalo i što niko nije krio da je "Emmanuelle", doduše dobar ali ipak samo erotski film. Greška uvoznika: da su naglasili da je film, u stvari, ilustracija prirodnih lepota Dalekog istoka pa kao takav ima težinu časa iz geografije, niko, verovatno, ne bi pravio pitanje.

A Silvija Kristel bi do mile volje stavljala na uvid našoj publici svoje zbilja lepo i dobro slikano telo, sa svim detaljima. Malo laži i licemerja - i sve bi bilo u redu!

Naši uvoznici i o tome treba da razmisle. Ako već treba da zarađuju na apetitu publike kad su dela ove vrste u pitanju, nije li bolje da se i oni, i mi, i svi ostali okanimo zavaravanja i stvari počnemo da nazivamo pravim imenima.

*RTV revija, 1979.

Oceni 5