Selidba

Nije znao šta da radi sa svojom šakom, pa nije uradio ništa. Pustio je da mu uhvati prste i drži ih tako, u praznom prostoru koji je postajao nepodnošljivo zagušljiv. Onda ih je izvukao praveći se da to čini zbog cigarete koja mu je visila sa donje usne.

„Dobro“, rekao je trudeći se da zvuči bezbrižno, i pogledao u svoj odraz u ogledalu.

Poslednjih nekoliko sati doneo je razne odluke, ali je na kraju samo otvorio vrata i kročio u dvorište u kojem su radnici u zaštitnim odelima hvatali omamljene pacove. Životinje su se teturale kao posle neprospavane noći. Istrebljivači su ih trpali u crnu vreću, koja se pomicala kao utroba u kojoj raste novi život.

Ulica je mirisala na lipe i mokraću. Sitni žuti cvetovi mešali su se sa izlučevinama prolaznika koji su u mračnim haustorima nalazili utočište za svoje namučene bešike. Nije razmišljao o tome kuda ide, samo je koračao. Ulica u kojoj je stanovao bila je uzana, toliko da su vozači zadržavali dah kada bi kroz nju prolazili velikim automobilima. Završavala se parkom. Oko zelene površine su se podizale zgrade, pa se u sumrak, kada je lepo vreme, čulo zveckanje escajga i lenjo mljackanje umornih stanara.

Sećao se kako je tekao život u toj sobi koja mu je ostala iza leđa. U početku je sve bilo ispunjeno smehom i uzbuđenjem koje je sa svakim novim danom raslo. Posle nekog vremena shvatio je da je ispod smeha tinjala dosada, a ispod uzbuđenja gađenje. Vidi kako nas gledaju, govorio bi mu, a on se napinjao da pronađe bar jedno oko koje je gledalo u njihovom smeru. Vinkovo lice, koje je do tada već dobro poznavao, u tim trenucima pretapalo se na njegove oči, a bore su se javljale na skrovitim mestima. Niko nas ne gleda, odgovarao bi mu u pola glasa, i bradu uvlačio duboko u kragnu.

Hodao je do parka. Činilo mu se da je neba i sunca sve manje, a ljudi sve više. Držali su se za ruke, oslanjali jedni na druge. Izmicao se, a svaki pokret mu je izgledao kao da skida još jedan komad odeće.

Kroz otvorene prozore dopirao je miris svežeg hleba koji su rezale ruke zasukanih rukava. Kora se činila toplija i hrskavija od onih koji je mogao da vidi u pekari. Deca su galamila oko stolova, i mislio je kako su stanari bučniji nego inače.

Šaka mu je još uvek trnula od pozdrava. Seo je na prvu praznu klupu i zapalio cigaretu. U početku su bili previše uzbuđeni da bi zaspali. Verovali su da nikada nisu dovoljno rekli, pa su se zbog toga budili razdragani, pušili i razgovarali sve dok ne bi bilo vreme da krenu na posao. Onda su ustajali, saplitali se jedan o drugog u žurbi, kupali se i brijali, gonjeni željom da se što pre vrate u tu sobu. Potom bi izlazili na ulicu, na brzinu gutali peciva, i dugo se rastajali ispred parka.

Zapalio je još jednu cigaretu, i pustio dim kroz nos. Sa prozora koji mu se nalazio iza leđa začula se galama.

„Tišina“, viknuo je oštro ženski glas, „Gde si bio?“

Ispred klupe se podigla senka. Bilo mu je jasno da je neko nov ušao u prostoriju.

„Gospođa Danka je mrtva“, odgovorio je muškarac.

„Oh, jadnica. Uvek sama.“, dodala je žena, „Zato su te znači zvali“.

„Da…inspektori. I zamisli šta me pita onaj krupniji…“

„Onaj debeli?“

„Da, taj. Kaže, da li vama, druže, izgleda da je smrt nastupila kao posledica nečega?“

„Tebe pita?“

„Da. I kažem mu ja: pa života rekao bih“. Onda su oboje prasnuli u smeh.

Pogledao je u sat, i, kada je izračunao da je prošlo dovoljno vremena, krenuo natrag ka stanu.

Dvorište je već bilo u potpunom mraku, pa se oprezno popeo uz stepenice. Zaustavio se ispred vrata. I u stanu je vladao mrak. Otključao je, otvorio i ušao u predsoblje koje je mirisalo na sredstvo za čišćenje. Stupio je u spavaću sobu i upalio svetlo. Po celoj sobi bile su kartonske kutije. Prazne fioke zevale su kao da su se zatekle u nekom čudu. Samo je jedna bela košulja ostala da visi na vratima rasklimanog ormara.

Činilo mu se kao da mu se približava mornar, sav u belom. Prišao je i ruku zavukao u desni rukav. Kratko je zurio u belu tkaninu, a onda uronio nos u nju. Mirisala je na lavandu i duvanski dim. Odmakao se, držeći je još uvek za rukav.

„Da li vam se čini da je smrt nastupila kao posledica nečega?“, izgovorio je u prazan prostor ispred sebe.

Onda se okrenuo na drugu stranu i pročistio grlo.

„Života?“, upitao je nešto tanjim glasom, a onda prasnuo u smeh.

Soba se tresla od grohota. Pustio je rukav, a košulja je skliznula na pod. Zavrtelo mu se u glavi, u ustima je osetio ukus koji nije mogao da prepozna. Podigao je košulju, zagrlio je i ostao da zuri u zid ispred sebe.