Životna preporuka za bolju 2019: “SFRJ za ponavljače” (2)
Juogo 25 B

Maribor: Delavci TAM na poti iz službe 1961. godine

Photo: Jože Gal

Seljaci su večni, Jugosloveni su kratkotrajni

Gradska moda: Modna revija v veliki Unionski dvorani 1958. godineStanovništvo i demografija: Seljaci, Jugosloveni i ostale Švabe

Najbrojnija nacija u Jugoslaviji su Seljaci. Za razliku od zemljoradnika i stočara, Seljaci žive isključivo u gradskim sredinama. Najviše ih ima u upravnim odborima društvenih preduzeća i partijskim komitetima, a dosta su koncentrisani i po republičkim tv-centrima. Dele se na proste (pojedinačne) i proširene seljake (zemljake). Ovi poslednji žive u velikim zajednicama i međusobno se “okupljaju” i “drže”. Zato ih ima svuda i uvek.

Za razliku od Seljaka koji su večni, Jugosloveni su kratkotrajni - reč je o narodu koji je naseljavao  SFRJ samo u periodu od 1943. do 1989. godine. To je hrabar narod koji je porazio Hitlera i Staljina, ali nije imao aspiracije prema drugima (“Trst je naš”), i uvek je bio skroman (“Ća je pusta Londra kontra Splita grada”). U istorijskom smislu, izraz “Jugosloveni” označava balkanski narod koji je izumro ili se iselio u poslednjoj deceniji XX veka.

Posebnu vrstu Jugoslovena čine Beograđani. Oni naseljavaju čitavu teritoriju Jugoslavije. Samo što se u Zagrebu, na primer, zovu Zagrepčani, a u Sarajevu - Sarajlije. I pričaju drugim jezikom. Tako da se međusobno ne razumeju, već komuniciraju na srpskohrvatskom ili hrvatskosrpskom jeziku. Ovo nije prirodan, već neprirodan, veštački jezik, poznat i po tome što ima najduže ime na svetu. Važna napomena za turiste iz velikih i bogatih zemalja: srpskohrvatski (Yugoslavian) jezik treba razlikovati od čehoslovačkog (Polish) jezika. Nije isto.

Pored Seljaka i Jugoslovena u SFRJ žive i pripadnici nekih drugih, malih naroda, samo im to ne treba govoriti jer su osetljivi. Da bi se bolje osećali, ovi mali narodi kinje još manje od sebe i zovu ih “narodnostima”.

Najbrojnija narodnost u SFRJ su Švabe. Oni su loša narodnost jer ubijaju partizanske ranjenike. Jedini način da prestanu je da im dođe Boris Dvornik. Kad njega ugledaju, odmah padnu mrtvi ili se razbeže. Za razliku od Švaba, stanovništvo SFRJ veoma ceni Nemce i, naročito, njihove novčane apoene zvane “marke”. Poštovanje lokalnog stanovništva prema Nemcima iskazuje se parolom “Zimmer frei” koja je u znak dobrodošlice zakucana na svaku kuću u potezu luka Koper - Skadarsko jezero.

Porodica: rodovske zajednice i bratstva

Tipičnu jugoslovensku porodicu ne čine muž i žena i njihova deca, već braća i njihovi sinovci. 

Pod pojmom “braća” podrazumevaju se krvni srodnici drugog stepena, muškog pola, koji zajedno učestvuju u javnom životu zemlje. Istorijski, fenomen "braće" potiče iz proširene (afilirane) porodice zadružnog tipa. Nakon II zasedanja AVNOJ-a "braća" su zauzela ključna mesta u političkoj, ekonomskoj i društvenoj hijerarhiji zemlje. Veliku aktivnost, kako na saveznom, tako i na lokalnom nivou, ispoljila su braća Pozderac i Dizdarević (SR BiH), braća Krajger (SR Slovenija), braća Dapčević i Mićunović (SR Crna Gora) i braća Marković (SR Srbija). U oblasti kulture i umetnosti posebno su se istakla braća Bajić.

Braća po partijskoj liniji v Impolu 1961. godine: Drug Miloš Minić (prvi sleva, sa šeširom), direktor podjetja Štefan Podričnik (bez šešira) in Boris Kraigher (sa šeširom i šalom, u sredini), u pratnji radoznalih kolega sa šeširima

Krajem 80-ih "braća" su uglavnom prestala da se pojavljuju u javnosti. Izuzetno, pojedina "braća", kao npr. braća Milošević (SR Crna Gora / SR Srbija) nastavila su da rade to što rade. Druga su "braća", poput braće Karić, čak i proširila spektar svoje delatnosti, te su sa revijalnih i komercijalnih poslova prešli na politički, pa i naučni rad, tako da su neki od njih postali čak i akademici.

Brojčano stanje "braće" u SFRJ varira je od najmanje dve ("mi dva brata oba ratujemo") do više stotina jedinki, zavisno od regiona i lokalnih običaja. Ovo dokazuje da neka "braća" tehnički nisu ni bila u krvnom srodstvu. Eklatantan primer su Boro i Ramiz  (SAP Kosovo).

Mešoviti brak i gradsko dete

Iako je tipična jugoslovenska porodica sastavljena od dvoje, troje ili više braće i njihovih  muških potomaka (rodovsko bratstvo), deca se uglavnom rađaju u heteroseksualnim brakovima.  Jedna od najčešćih vrsta heterosekslualnih brakova su tzv “mešoviti brakovi”.

Mešoviti brakovi razlikuju se od normalnih po tome što ih sklapaju osobe koje više zanimaju polni, a manje međunacionalni odnosi. Ovo za posledicu ima rađanje tzv. “dece iz mešovitih brakova” (“mati mi žensko, a babo muško”).

Pošto se mešoviti brakovi uglavnom sklapaju u urbanim sredinama, deca iz takvih  brakova poznata su i kao “gradska deca”. U Medicinskoj enciklopediji JLZ-a piše da je “…gradsko dijete blijedo, malokrvno te bespomoćno biće sklono hunjavici, te se ne smije izlagati kiši da se ne istopi”.

Pored gradske, u Jugoslaviji ima i dosta obične dece koja ne piju prokuvanu vodu i ne zahtevaju intenzivnu negu. I jedna i druga deca podjednako su voljena, jer su Jugosloveni dobri i nežni roditelji. Država međutim ne vodi brigu o deci i zato su škole besplatne, a porodice s više dece imaju pravo na “dečji dodatak”. Ako imaju baš puno dece, onda im drug Tito lično čestita i izabere ime za svako dvanaesto dete. U takvim slučajevima drug Tita se smatra za “kuma” (ital.: “the godfather”).

Jugosloveni u drugim zemljama

Jugoslovija je postojbina mnogih emigranata. Reč je o posebnoj vrsti vrabaca koja napušta matična jata da bi se priključila kolonijama drugih ptica (npr. pingivinima ili nojevima), pa se posle pitaju zašto ih sredina ne razume i zašto je život čudan. U širem smislu, svi su Jugosloveni zapravo emigranti, jer su se u određenom trenutku kolektivno našli van granica svoje zemlje. U užem pak smislu, to su oni koji danas zaustavljaju prolaznike po Rejkjaviku i Velingtonu i pitaju ih “šta se desilo?” i “otkud ja ovde?”

Topli obrok za Edvarda Kardelja

Samoupravljači u akciji: Drug Edvard Kardelj, drug Aleksandar Leka Ranković i Drug Tito -  zajednički pišu resoluciju VII. kongresa o prihodnjih nalogah ZKJ/ SKJ, 26. april 1958. godine

Jugoslovenski put u socijalizam zove se “samoupravljanje”. Reč je o anarhističko - marksističkoj koncepciji uređenja društva i životnom projektu  Edvarda Kardelja zvanog “Bevc”. Njegovo krucijalno delo “Politički sistem socijalističkog samoupravljanja” doživelo je mnoga izdanja i postalo omiljeno štivo asistenata-pripravnika, supruge Pepce i njene sestre Živke. Za ovu knjigu Kardelj je dobio nagradu AVNOJ-a, a luka Ploče ime “Kardeljevo”.

Samoupravljanje je pre svega oličeno u ideji “butkice”. Neki strani teoretičari liberalnog diskursa (ali i domaći naučnici nacionalnih provenijencija) ovo osporovaju, tvrdeći da u SFRJ nema leba da se jede, a kamoli butkica, i da komunjare lažu. Autori pak poput Bloha, Adorna i Fuada Muhića tvrde da se u Jugoslaviji živi sasvim pristojno i pritom posebno ističu doprinos Saveza sindikata Jugoslavije.

Savez Sindikata (lat.: “Caritas”) humanitarna je organizacija koja narodu deli robu za džabe. Zato Jugosloveni preko sindikata nabavljaju sve što stignu: kisele krastavce, jorgane i ulaznice za filharmoniju. Tu su naravno i “butkice” i “polutke”, tj. uzduž pretesterisane svinje. Preko sindikata se ide i u banju, na more i šalju žene u inostranstvo za Osmi mart.

Širok izbor i bez sindikata: Ena izmed mariborskih trgovin 1961. godine

Posebnu pažnju Sindikat poklanja ishrani radnog naroda. Radni ljudi se hrane tzv. “toplim obrocima” na posebnim za to određenim mestima, “menzama” ili “restoranima  društvene ishrane”. Topli obroci su ukusni, kalorični i obilni. U prosečnom jugoslovenskom preduzeću za doručak se obično služi pasulj s kobasicom (u  skromnijoj) ili krmenadlom (u luksuznoj varijanti). Takođe su popularni i škembići (tripice), a ponekad i kolenica (buncek) s kiselim kupusom ili papci u saftu.

Menze se inače dele na fabričke (radničke), službeničke i studentske. Posebnu vrstu menza koriste “funkcioneri”. Pošto imaju fina nepca i osetljive želuce, oni se hrane odvojeno, u restoranima zatvorenog tipa i klubovima oficira.

Od kraja 60-ih, dodatak za društvenu ishranu delio se  svim  zaposlenima u obliku “bonova”. Bonovi su mogli biti upotrebljeni u restoranu preduzeća, ili u najbližoj kafani, ili u samoposluzi. Tako da su ljudi menjali bonove za  čitave kolutove “kačkavalja”, metre “zimske” salame ili pakovanja od 300 komada “bonžite”. Ili par flaša vinjaka, kako ko.

Odmorište za antialkoholičare  v Celju: Bar novega hotela Celeia 1962. godine

Samoupravljanje, pored povećanja telesne težine stanovništva, utiče i na druge sfere društvene nadgradnje. Ono je obogatilo književni i kolokvijalni jezik neobičnim skraćenicama i sintagmama poput “UR”, “ZUR” i “OOUR”, te nečim što se zove “interesna zajednica”.  Samopravljanje je i čest motiv umetničkog stvaralaštva. U kinematografiji se ističe film “Licem u lice”, potresna priča o sudbini  radničkih saveta, kao i “Veliki generator”, film o proizvodnji električne struje. U vajarstvu je ideja samoupravljanja doživela apoteozu u grupnom spomeniku “Moša Pijade” gde se Moša kao dogovara nešto s radnicima ispred zgrade “Politike” u Beogradu.

Ideologija marksizma ili kako je Marks ukrao jedanaestu tezu Fojerbahu 

“Na početku bijaše teza, i teza bijaše u Fojerbaha. A  Marks poželje teze brata svojega Fojerbaha i ubi ga, a tezu uze. I još poželje Marks brata svojega Engelsa i uze i njega. I zatrudnje Engels i rodi Marksu Lenjina i Staljina. A Josip se držaše za petu Staljinu, pa i on izađe. I življaše tako Josip životom svojim pravedničkim, i bojaše se Staljina veoma. A kad napuni  Josip 300 godina, vidje Josip žbun gdje gori, jer je Josip pio dosta cvičeka, i reče žbun Josipu: ostavi Staljina i pođi u zemlju Balkansku i potraži tamo Kardelja što ga zovu Bevc. I učini tako Josip i vidje Kardelja što ga zovu Bevc  gdje sjedi na gori Balkanskoj i govori učenicima svojijem. I slušaše ga Gajo i Ljubo i Supek što ga zovu Juhica. A među njima bijaše i neki Mihailo, i reče Mihailo: eda li ćeš nas ti učiti? I napisa Mihailo poslanicu Savlu o Pavlu. I čuše to kraljevi i književnici i veliku uzbunu podigoše. I jeknu truba, i puče puška, i ustaše mrtvaci iz grobova svojijeh. I nikom ništa”.   

Avangarda radničke klase: drug Dača i jagnjeće brigade

Pučka zabava: Flosarski bal na Ljubnem 1961. godine

U SFRJ postoji više društveno-političkih organizacija. Najpoznatija i najveća je Savez komunista Jugoslavije. To je avangarda radničke klase. A Jagnjeće brigade su avangarda Saveza komunista Jugoslavije.  Idejni vođa Jagnjećih brigada bio je drug Dača. On je rasporedio brigadire po formacijskim jedinicima na opštinskom, pokrajinskom, republičkom i saveznom  nivou. Zahvaljujući odličnoj organizaciji, Jagnjeće brigade presudno utiču na brojnost stočnog fonda SFRJ.  Brigadiri posebno vole male ovce (odatle pridev “jagnjeće”), koje najčešće peku na otvorenoj vatri ili kuvaju u majčinom mleku, ponekad i u glinenim posudama (“ispod saća”). Od pića uvažavaju domaću i posebno, škotsku rakiju. Naravno da jelo nije samo sebi cilj, već predstavlja ritualni deo “izlaska na teren” tj. posete lokalnim organima Saveza komunista i DPZ-a, a dobar povod može da bude i polaganje nekog kamena-temeljca ili urne, svejedno.

Oštra kritika društva: Nela Eržišnik kao Marica Hrdalo zasmejava druga Tita i drugaricu Jovanku

“Izlazak na teren” obavezno podrazumeva izvođenje prigodnog kulturno-umetničkog programa. U ovom programu učestvuju folklorni ansambli i glumci - komičari. Na primer ”Stevka - Božurevka” i ”Marica Hrdalo”. To su bili tipični predstavnici tzv. “sindikalne” škole humora, koji na pristupačan i duhovit način komentarišu aktuelne prilike u zemlji – povećanje cena benzina, nestašicu jestivog ulja, socijalne razlike i slično. Posebno su bili cenjeni nastupi estradnih zvezda koje izvode zabavnu i narodnu muziku.  U takvim prilikama običaj je da se nakon početnog bloka revolucionarnih pesama (npr. “Konjuh planino”) pređe  na nešto lakše (“Niška banja - topla voda, za mangupe živa zgoda”),  da  bi se na kraju ušlo u fazu  iz koje nema povratka (“raspašoj”),  uz pesme tipa “Komšinica vodu gazi ovako, ovako” i “Vuk magare na plot nagonio”, šta god to značilo.  

Funkcioneri

Predstavnici naroda u društveno-političkim zajednicama I organizacijama zovu se “funkcioneri”.  Tipičan funkcioner (lat. “budža”) ličnost je renesansne širine i enciklopedijske erudicije. Funkcioneri se zato podjednako uspešno bave umetnošću vladanja (u državnoj administraciji), društvenim radom (u odborima SSRNJ), a ako treba i  književnošću (u izdavačkim savetima), pa čak i telesnom kulturom (u upravnim odborima bokserskih klubova).

Besednik iz Srbije ima šta da poruči Slovencima: Govor druga Petra Stambolića na veliki politični manifestaciji na Glavnem trgu v Mariboru 1958.

Svaki funkcioner se u skladu sa zahtevima vremena bavi i filozofijom (predgovori za izdanja Centra za istoriju međunarodnog radničkog pokreta) i besedništvom (uvodna izlaganja na akcionim konferencijama SK). Na kraju karijere, funkcioneri se obično bave diplomatijom (ambasade u  umerenom klimatskom pojasu) i poezijom (uspomene iz NOB-a i revolucije).

Funkcioneri se kreću u vozilima s malim registarskim brojevima (što se smatra veoma ekskluzivnim) i gde god da se pojave privlače veliku pažnju. Posebno u pozorištima (kad moraju na premijeru) jer sede u prvom redu, a imaju  velike glave i krupne žene. Po spoljnim obeležjima  poznaju se i po tome što imaju tzv. “ozbiljan”  izraz lica, koji se u drugim zemljama obično viđa samo po zubarskim čekaonicama. 

Slovenački funkcioneri Vida Tomšič i Franc Leskošek u šetnji: Proslava ob 20-letnici vstaje v Slovenj Gradcu 1961. godine

Inače, funkcioneri se dele na dve velike grupe: a) Rukovodioci b) Hercegovci.  Rukovodioci su obični ljudi i osim u SFRJ ima ih svuda po svetu. Hercegovce je pak  teško naći bilo gde drugde osim u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Hercegovci mogu biti istočni i zapadni, ali nema nikakve razlike. U principu, Hercegovci mogu biti i Zagorci (ako žive u Zagrebu), ili Crnogorci (ako žive u Beogradu), dok u tehničkom smislu to mogu biti i Ličani, zbog ravnomerne zastupljenosti u obe republike, a posebno u  njihovim Organima. Hercegovci su poznati i po tome što se veoma lako integrišu u urbane sredine. Zato su tako omiljeni. 

SUBNOR

Svi smo mi SUBNOR: Proslava ob dnevu borca v Mariboru 1960. godine

Najmasovnija društveno-politička organizacija u SFRJ nije, nasuprot ustaljenom mišljenju, Savez socijalističkog radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ), već Savez udruženja boraca Narodno-oslobodilačkog rata (SUBNOR). 

SUBNOR ima dvostruko više članova od SSRNJ i čak trostruko više od Saveza pionira i Udruženja mladih gorana zajedno. Najugledniji članovi SUBNOR-a su “prvoborci”, to jest nosioci “Partizanske spomenice 1941.”. Ovo je važno, jer “Spomenica” daje nosiocu pravo da se besplatno vozi u tramvaju, kupuje šećer preko reda i da po svom nahođenju i slobodnoj volji  koristi pokretnu i nepokretnu imovinu oduzetu od domaćih izdajnika i saradnika okupatora. Članovi SUBNOR-a su uglavnom partizani, mada osim njih, ima i ustaša i četnika, pod uslovom da su se predomislili pre 09.05.1945. i da su našli dva pouzdana svedoka da to potvrde.

Bata Živojinović s nepunih 18 godina otišao je u kauboje i uskoro postao komandir, a zatim i komesar Prve kaubojske narodno-oslobodilačke udarne brigade. Proslavio se u bitkama za Alamo, Getisbro i kod OK korala.  Više puta je pohvaljivan i nagrađivan od strane generala Lija, Granta i Nikole Ljubičića. Nosilac je Kaubojske spomenice 1941. godine

Predsednik SUBNOR-a je narodni heroj Bata Živojinović. On je najpopularniji i najgledaniji predsednik SUBNOR-a na svetu, jer je njegov film “Valter brani Sarajevo” svaki Kinez gledao u preseku 12 puta. 

Bata Živojinović rođen je u poštenoj i skromnoj radničkoj porodici u Oklahomi gde je veoma rano pristupio kaubojskom podmlatku i uključio se u ilegalni rad protiv Indijanaca. S nepunih 18 godina otišao je u kauboje i uskoro postao komandir, a zatim i komesar Prve kaubojske narodno-oslobodilačke udarne brigade. Proslavio se u bitkama za Alamo, Getisbro i kod OK korala.  Više puta je pohvaljivan i nagrađivan od strane generala Lija, Granta i Nikole Ljubičića. Nosilac je Kaubojske spomenice 1941. godine. Za ulogu u bici na Neretvi, kada je golim rukama ubio dve divizije Indijanaca i neopisivu količinu njihovih grizlija,  odlikovan je ordenom Narodnog heroja i imenovan počasnim građaninom Galč Sitija. Na vrhuncu slave, iz nepoznatih razloga prešao je na stranu Čejena. Šteta.

Titovi pioniri (čemu služe i čime se hrane) 

Mali ljudi sa crvenim marama: Drugovi pioniri posle zakletve da će biti marljivi učenici

Pioniri su mali ljudi sa crvenim maramama.  Pionir se postaje tako što izgovoriš svečanu zakletvu: “Na dan kada postajem pionir…” i daš časnu Titovu pionirsku reč da ćeš biti marljiv i dobar učenik i da ćeš uvek slušati učiteljicu i voleti mamu i tatu.

Glavni posao pionira je da idu u školu i dočekuju druga Tita i drugaricu Jovanku kad se vrate kući s puta. Pioniri takođe služe za svečane dočeke i ispraćaje stranih državnika, kojima mašu zastavicama i skandiraju duž ulica (“Si-ri-ma-vo-ban-da-ra-na-i-ke!”). Pionira je bilo svuda po Jugoslaviji, a najviše u “pionirskim parkovima”, specijalno uređenim izletištima gde su pioniri imali i svoj vozić, u kome su sami bili kondukteri, a ponekad čak i mašinovođe. Ali to su bili samo najbolji od najboljih, oni što predaju cveće na aerodoromu.

Pioniri imaju obavezu da rastu, pa su zato za njih svojevremno bili otvoreni  “mlečni restorani” (najpoznatiji je bio “Snežana” u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu), gde su siromašni pioniri dobijali mleko besplatno. Pošto su svi bili siromašni, a mleka malo, onda su ga pili samo oni koji prvi uđu u  restoran. Za utehu, i da bi pionirima bilo lepše, u tom restoranu su bile male stolice i mali stolovi.

Oni bezbrižno šetaju jer im je riblje ulje dalo snagu: Titovi pioniri za Dan mladosti

Kod kuće se pioniri hrane ribljim uljem. To je napitak neobično prijatnog mirisa i ukusa, zbog čega je omiljen među pionirima. Oni ga piju da se ne razbole i da porastu veliki, zdravi i jaki ko Popaj. Primedba da Popaj nije pio riblje ulje nego da je jeo spanać nije bila na mestu, jer je Popaj itekako pio riblje ulje kad je bio mali, a što se spanaća tiče bolje je bilo ne pominjati ga i ne davati glupe ideje. 

Riblje ulje se pije tako što pionira prvo jure oko stola, onda mu zapuše nos i gurnu kašiku od dva litra u usta. Kad ispljune, opet ga jure oko stola, opet zapuše nos i gurnu dve kašike za kaznu. Riblje ulje se čuva u malim bočicama u prozoru između dva stakla jer hladnjaci još nisu bili izmišljeni, a i zato što se sam napitak oseća. Riblje ulje je izvrsno vaspitno sredstvo i koristi se kao zamena za telesne kazne.  Kasnije, kada su pioniri porasli, neki među njima su postali naučnici pa su izmislili dražeje od ribljeg ulja bez mirisa i ukusa.

(NASTAVIĆE SE)

* Odlomke iz knjige objavljujemo sa dozvolom autora

Oceni 5