Ekskluzivno: Iz knjige “Si Đinping – Kineski san” (2)
Zabranjeni grad

Photo: Wikipedia

Senke u komunističkom raju

Izdavačka kuća "Filip Višnjić" objavila je knjigu Aleksandra Novačića “"Si Đinping - Kineski san" o aktuelnom kineskom predsedniku, što je istovremeno priča o savremenoj Kini, o njenim uspesima, izazovima i dilemama. Autor Aleksandar Novačić je novinar sa petnaestogodišnjim iskustvom dopisnika iz Pekinga. U Kinu je prvi put kao novinar došao 1976, u godini Velikog tangšanskog zemljotresa, smrti Mao Cetunga, hapšenja "Četvoročlane bande" i kraja Kulturne revolucije. Od tada je iz prve ruke izveštavao o procvatu "Kineskog proleća" i bio među prvim stranim dopisnicima koji su posetili "zatvorene" kineske provincije i zone prvih ekonomskih reformi.

Si Đingping je jedno od četvoro dece u porodici. U to vreme još nije bilo politike ograničenja rađanja na jedno dete. Naprotiv, Mao Cedung je pozivao na što brži rast stanovništva sa parolom da svaki novi Kinez predstavlja dve nove ruke spremne da se, kad dođe vreme, prihvate posla.

Dodao je da Kina mora uvek imati više stanovnika od Indije, sa kojom ima granični spor. Sociolozi su već tada tvrdili da takva populaciona politika donosi ne samo nove ruke, već i nova gladna usta koja treba prehraniti. I kad je nakon Maove smrti usvojena politika „jedno dete u porodici“, nju su sprovodili uglavnom rukovodioci koji su već imali po troje, četvoro ili više dece.

Prve godine života Si Đinping je proveo u Džongnanhaju, rezideniciji najviših državnih funkcionera, u kodeksu palate koju je izgradio car Kung Si i koja je svojevremeno nosila naziv „Palata poštovanja elegancije“. Kasnije je ime promenjeno u „Palatu dugog života“. Tu je bio i Paviljon mirisa hrizanteme u Parku obilja, i bivša carska biblioteka. To su možda najlepše i najmirnije njegove godine. Džongnanhaj se nalazi odmah pored Zabranjenog grada, u stvari to je sada „zabranjeni deo Zabranjenog grada“. Nekada je to bio carski vrt, sa dva velika jezera i desetinama prekrasnih pagoda za odmor imperatorske porodice. Tu je car izlazio u šetnju, a češće njegova prva žena i desetak konkubina.

Sa ocem i mlađim bratom: Si Đinping kao dečakDžongnanhaj je izgrađen davno pre Zabranjenog grada. Za vreme dinastije Đin, iz 12. veka, ovde je napravljeno veliko jezero i sagrađena Palata velikog mira. U staroj Kini se verovalo da voda jezera ima afrodizijačka svojstva, jer sadrži i muški i ženski deo, jin i jang. Kasnija dinastija dodala još jedno, južno, jezero i nekoliko palata i pagoda, koje i danas stoje, a za vreme dinastije Ming (15. vek) sve je bilo obnovljeno, zajedno sa izgradnjom Zabranjenog grada.

Kada je osam zemalja napalo Kinu početkom 20. veka, ruske trupe ušle su u Džongnanhaj i ovaj biser kineske stare kulture je opljačkan, kao i druga istorijska mesta u Pekingu. Posle rušenja hiljadugodišnjeg carstva 1911. godine, vlada generala Juan Šikaja smestila je predsedničku palatu u Džongnanhaj. Kasnije je Čang Kaj Šek preselio kinesku prestonicu u Nanking, a Džongnanhaj je prvi i jedini put otvoren za posetioce kao nacionalni park, sve dok Mao Cedungovi komunisti nisu osvojili vlast 1949. godine i ovo mesto odredili kao sedište svojih najviših institucija, ali i kao mesto za život najviših funkcionera i najzaslužnijih revolucionara.

Tu je Si Đinping proveo rano detinjstvo. Lepše mesto u tada siromašnom Pekingu nije moglo da se nađe. Bio je to raj na zemlji. Porodica Si živela je u petospratnoj zgradi, u zapadnom delu Džongnanhaja. U prvo vreme tu su živele porodice Lju Šaoćija, maršala Džu Dea, Deng Sjaopinga, Lin Bjaoa, Bo Jiboa i mnogih drugih. Bilo je mnogo dece i sva su se družila međusobno, kao i njihovi roditelji. Svi su se roditelji međusobno dobro poznavali, po najmanje dve decenije, osećali su se kao braća i to ne obična braća, već braća po revolucionarnoj krvi. Godinama su zajedno ratovali, jeli sa zajedničkog kazana po šaku pirinča dnevno, spavali u peskovitim špiljama, obučeni, naravno, poštovali naređenja i sami ih diktirali, slušali ideološka predavanja i maštali o svetloj budućnosti Sad su mogli konačno da odahnu. Čuveni general Lju Bočeng (Jednooki Liu) taj osećaj je sažeo vrlo kratko: „Došlo je vreme da jedemo meso. Dosta smo glodali kosti.“ Kasnije je opisao kako je to izgledalo prvih dana: „Štapićima bih stavio parče mesa u usta, i dok bi još žvakao, među štapićima bi bilo spremno sledeće parče, a pogledom bih u činiji tražio treće“. Dugogodišnju glad je bilo teško utoliti.

Prvih godina vladao je ovde duh egalitarizma. Partijski i državni rukovodioci preneli su taj duh zajedništva iz revolucionarnih baza u Jananu, gde su svi bili jednaki, ako su možda neki bili više jednaki; na boljem položaju. Neke stare navike preneli su i u prve godine svog života u Džongnanhaju. Okupljali su se uveče, sedeli u velikom krugu, pevali revolucionarne pesme i uživali u novoj slobodi.

Mesto za odrastanje: Zabranjeni grad u PekinguJedno vreme su pokušali da zapale neku logorsku vatricu, ali ih je Džou Enlaj, intelekualac s otmenim manirima, na lep način odvratio od toga. Nisu dobijali platu, hranu u menzama imali su besplatno, nisu plaćali stanarinu, dobijali su radnu odeću, pušeći čak i cigarete. Bio je to komunizam za pobednike.

Zapravo sve do 1956. godine partijski funkcioneri nisu dobijali plate. Država se brinula za njihove svakodnevne troškove, a neki su imali čak i plaćenu poslugu. Tek sedam godina posle osnivanja NR Kine uvedeni su platni razredi za rukovodioce. Bilo je 27 platnih razreda, od kojih je prvi bio rezervisan za vrlo malu grupu ljudi. Bilo je važno u kojem se platnom razredu nalazite, ne toliko zbog visine primanja, koliko zbog povlastica. Na primer, rukovodilac sa 15. platnim razredom mogao je da kupi avionsku kartu ili ležaj u vozu, što nije bilo dozvoljeno onome u 17. platnom razredu. Bio je to tek početak raslojavanja.

Mao nije stanovao s ostalim drugovima i drugaricama, iako je svakog dana bio s njima. On je prvih meseci živeo na Mirisnim brežuljcima pored Pekinga, pre nego što je prešao u Džongnanhaj. Postepeno su i drugi revolucionari potražili neku od carskih odaja za svoju porodicu. Lju Šaoći je izabrao Palatu dobre sreće, Džou Enlaj se sa ženom Deng Jingćao i sa usvojenim sinom Li Pengom, kasnije premijerom Kine, živeo u Palati belog oblaka. Tako su se, gotovo neosetno, pojavile pukotine među starim drugovima. I dalje su se srdačno rukovali i pitali jedan drugog za zdravlje, ali to više nije bilo isto. Mladost revolucije je prošla.

Povlašćena deca u Džongnanhaju ništa od toga nisu osetila. Mao Cedung je za njih i dalje bio ujka Mao, Džou Enlaj stric Džou, a Džu De stari čika Džu. Deca bi ponekad subotom uveče provirivala kroz prozore bivše carske biblioteke gde je Mao organizovao zabave sa plesom. On je bio neumoran u igri sa mladim devojkama, dok je njegova žena Đang Ćing sedela sa strane i posmatrala. Ona je još uvek morala da poštuje partijsku odluku donesenu u Jananu da ne sme da se bavi politikom najmanje 20 godina.

Bio je to uslov da može da se uda za Mao Cedunga, koji se pre toga ženio tri puta. Zato je u društvu bila povučenija nego što joj je temperament bivše igračice u šangajskim noćnim klubovima diktirao. Voleo je da pleše i drugi čovek Partije, Lju Šaoći, a Deng nikada nije stupao na podijum. Subotnje večeri je provodio uglavnom uz bridž ili poker, uz obavezne cigarete, jaku sečuansku rakiju i masne šale koje je razmenjivao sa svojim ratnim drugovima, sada maršalima i generalima.

Mali Si je posle godinu dana krenuo u obdanište koje je bilo organizovano za decu rukovodilaca u susednom prelepom parku s jezerom, Bejhaju. Pošto su i otac i majka često radili do kasno u noć, otac u Vladi, a majka u Institutu marksizma-lenjinizma, mali Si je spavao u obdaništu i tu učio prve karaktere. U školu je krenuo sa pet godina a škola je takođe bila specijalna, namenjena odabranoj deci. Sad je već nosio plavu uniformu, kao i drugi mališani i sanjao crvenu pionirsku maramu oko vrata. Postrojavao se pred početak nastave ispred jarbola sa kineskom zastavom, slušao i pevao „Marš dobrovoljaca“. Dinamična i poletna pesma napisana je još 1934, a 1949. između 7.000 predloga usvojena je kao himna. Svi su znali reči ove pesme napamet. To je prvo što bi naučili u školi.

Bio je dobar učenik, lako je pamtio i za četiri godine naučio je oko 500 kineskih karaktera. Dovoljno za kraće dečje priče, ali ga to nije zanimalo. Više su ga privlačile novine, a bio je to uglavnom Ženmin žibao, glavni partijski list: gledao je kako otac pomno proučava duge članke i ispisuje nešto na marginama teksta. Ali, malo šta je razumevao, sa 10 godina bio je suviše mlad za to. Kao i svi vršnjaci, voleo je da se bavi sportom, bio je od većine viši i dobro mu je išla košarka na improviziranom terenu pored zgrade u kojoj su radili članovi Centralnog komiteta. Bilo je to njegovo zlatno doba.

Godina 1953, u kojoj je rođen Si Đinping, bila je prva godina petogodišnjeg plana, godina u kojoj je Partija proglasila politiku podsticanja kapitalističkih preduzeća, što je bila kineska forma postepenog prelaza sa kapitalističke na socijalističku proizvodnju. Tada su velike privatne kompanije otkupom prešle u državno vlasništvo, a bivši vlasnici postali su direktori preduzeća, koji su pored plate dobijali i deo profita. Bilo je to nešto novo, sasvim različito od onog što se dešavalo u Sovjetskom Savezu nakon revolucije. Tek deset godina kasnije taj kineski pokušaj je propao, bivši vlasnici su konačno najureni, ali im je svojina nadoknađena nakon smrti Mao Cedunga, a isplaćene su im i kamate za 15 izgubljenih godina.

Obračun sa neprijateljima u Kulturnoj revoluciji: I tako par desetina miliona putaTa godina je značajna još i po tome što je primirjem u Pamundžonu okončan trogodišnji Korejski rat, u kojem je poginulo gotovo milion kineskih dobrovoljaca na strani Severne Koreje. I dok se mali Si još igrao u obdaništu, u Kini je pokrenuta velika politička kampanja pod nazivom „Neka cve ta stotinu cvetova i neka se takmiče stotine škola mišljenja“. To je bio poziv na slobodu govora, na javno iznošenje stavova  i kritike. Posledice će osetiti ubrzo njegov otac i mnogi drugi partijski rukovodioci i intelektualci koji su poverovali da sada mogu slobodno da iznesu svoje mišljenje i da kritikuju ono što im se u Kini ne dopada.

Mao je pokrenuo ovu akciju po ugledu na stare kineske imperatore iz vremena Ratujućih carstava pre 2.500 godina. To je bilo u vreme velikih mislilaca poput Konfučija, Mencija, Lao Cea i drugih. Mao je imao drugačije pobude: nakon Hruščovljevog tajnog referata o kultu Staljina, želeo da proveri da li se u kineskoj Komunističkoj partiji sprema nešto slično. Partija je tada imala 10 miliona članova od kojih je polovina bila obrazovani kadar, najmanje sa srednjom školom. Oni će platiti najveći ceh. Jer, kada su počeli otvoreno da kritikuju rukovodstvo i da dovode socijalizam u pitanje, Mao je naglo prekinuo dijalog i pokrenuo novu, takozvanu antidesničarsku kampanju.

Tri miliona optuženo je za desno skretanje, a 500.000 poslato je u najudaljenija mesta na prevaspitavanje, kroz fizički rad. Intelektualci su proglašeni za „osmu smrdljivu grupu“. Kasnije se pokazalo da je 98 odsto „desničara“ bilo lažno optuženo i bilo je rehabilitovano. Većina, doduše, posmrtno. Više ni u Džongnanhaju nije bilo mira. Nekada bliski prijatelji počeli su da se izbegavaju, žene se više nisu družile. Čak su i deca birala s kim će da se igraju. Stvari su se naglo pogoršale kada je Mao pokrenuo još dve velike političke akcije – politiku Velikog skoka i zatim osnivanje narodnih komuna. To je objašnjeno željom da se Kina što brže ekonomski izgradi, ali želje su bile jedno, a stvarnost drugo. Te kampanje dovele su do praktičnog uništenja kineske privrede i do velike gladi u kojoj je stradalo na desetine miliona ljudi. Pominju se zastrašujuće brojke od 40 do 50 miliona.

Istrebljivač vrabaca: Genijalni vođa Mao CedungU industriji je sva pažnja bila usmerena na proizvodnju čelika, jer je Mao tvrdio da kad Kina prevaziđe proizvodnju čelika u Engleskoj, SSSR proizvede više od Amerike, a Jugoslavija više od Italije – pobediće socijalizam u celom svetu. Nikli su milioni malih topionica i kovačnica koje su proizvodile gvožđe i metalne predmete kao u stara vremena. Prestigli su na kraju Britaniju, ali kineski čelik je bio tako lošeg kvaliteta da uopšte nije mogao da se koristi u industriji.

Još je gora situacija bila sa osnivanjem narodnih komuna. Ubrzano je osnovano oko 24.000 komuna, svaka je imala više od 20.000 ljudi. Seljacima su oduzimali sve i terali ih da zajednički rade, žive, spavaju, hrane se. Rušili su njihove udžerice da bi imali material za izgradnju zajedničkih spavaonica. Seljak je mogao da zadrži samo štapiće za jelo i činiju za pirinač. Mao je pokušao da preskoči decenije razvoja i pozvao kineske seljake da uđu pravo u komunizam. Obećao im je da će jesti dok im se stomak ne zategne. Oni su ovo dobro zapamtili: pre nego što su bili uterani u komune, seljaci su poklali svoju stoku i možda se prvi put u životu najeli mesa. Kažu da su majke tukle decu da jedu što više jer su znale da će sve to kasnije neko drugi da pojede. To se prvi put dogođalo u istoriji seljačke Kine – da decu hrane na silu.

Seljak je u Kini individualac, poljoprivreda je porodični posao, nikakva narodna komuna za njega nije prihvatljiva. Kineski seljak je oženjen zemljom. Verovatno da je za proizvodnju pirinča uloženo više ljudskog rada nego za stotine kineskih Velikih zidova ili egipatskih piramida. Kineski seljak je hiljadama godina navikao da radi i trpi. Od života ne očekuje mnogo. Poslušan je prema vlasti, a gazda je u svojoj porodici. Ali nikada se nije dogodilo da mu baš sve bude oduzeto. Uvek bi mu nešto bilo ostavljeno da preživi. Sada je i seljačka porodica bila razbijena, kao što su bile rasturene porodice u gradovima. Muževi su dobijali posao na jednom kraju zemlje, žene na drugom. Ako su imali sreću, mogli su da se sastanu jednom godišnje, na kinesku novu godinu.

Kinezi su imali jednu oglednu komunu koju su pokazivali strancima. Komuna se nalazila u srezu Hušui, u provinciji Hebej. Zabeležene su posete 930 stranaca iz 40 zemalja. Među njima bio je i sovjetski lider Nikita Hruščov. Nakon što su mu pokazali „osnovnu ćeliju komunizma“, Hruščov nije bio oduševljen. „Ovde daju samo tanku supu iz velikog kazana, dok je cilj komunizma u Sovjetskom Savezu da imamo i krompir i meso“, rekao je.

Posledice ultralevičarske Maove politike osetile su se već sledeće godine. Glad je kosila, ali je partijska štampa tvrdila da komunizam u Kini više nije daleka budućnost. Novine su, pored ostalog, redovno objavljivale i rekorde u ubijanju vrabaca, što je bila nova kampanja koja je zahvatila čitavu zemlju. Ljudi su izlazili u polja i lupali u šerpe, plašili vrapce da ne slete na pšenicu ili pirinač. Neko je bio izračunao koliko stotina hiljada tona žitarica godišnje pojedu vrapci. Kampanja protiv vrabaca zahvatila je i gradove, iako tamo nisu imali šta da uništavaju. Kao dečak, Si Đinping je verovatno takođe lupao u šerpe, premda je bilo veliko pitanje da li je u Džonanghaju uopšte bilo vrabaca. Ali deca su se igrala, ne sluteći o čemu se radi. Broj uništenih vrabaca je svakog dana rastao sve dok oni nisu praktično nestali, što je ocenjeno kao veliki uspeh. Međutim, sledeće godine insekti su preplavili polja, pošto nije bilo vrabaca koji su njihovi prirodni neprijatelji. Onda je Kina morala da uveze vrapce, ali o tome se, naravno, nije pisalo.

Neuspesi politike Velikog skoka i narodnih komuna pominjani su na partijskom savetovanju u Lušanu 1958. godine. Lušan je jedno prelepo planinsko mesto, okruženo drevnim borovima i visokim planinskim vencima. Kinezi su kasnije vodili strane dopisnike u Lušan i objašnjavali šta se tu događalo pre dve decenije. Dopisnici su imali na raspolaganju reprezentativne vile i poslugu i nisu se mnogo obazirali na istoriju. A trebalo je. Ovde je Mao bio samokritičan – na svoj način. „Da, ja sam kriv, ali i Lenjin je imao slabosti. Čak je i Marks grešio. Staljin je streljao Zinovjeva zbog grešaka. Pa zar hoćete i mene da streljate?“ Svoj čuveni govor u Lušanu Mao je završio rečima kojima se seljaci rastaju u čajdžinici: „Drugovi, ako vam se sere – serite, ako vam se prdi – prdite. Videćete, biće vam lakše.“

Nemojte mene, ja nisam vrabac: Golub u strahu od kineske odmazdeStradali su oni koji su najviše kritikovali, između ostalih i ministar odbrane i stari Maov saborac Peng Dehuaj. Tako je počeo obračun među dojučerašnjom braćom po oružju iz Janana. Neki kažu da je to bio pravi završetak Dugog marša. Istovremeno, prvi put se na političkoj sceni, otkako je podelila postelju sa predsednikom Maom, što se dogodilo 20 godina ranije u Jananu, na partijskoj konferenciji pojavila Maova supruga Đang Ćing.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5