Septembarska rock terapija: Pesme koje daju snagu

WET LEG - Chaise Longue

Sa ostrva Isle of Wight gde je 1970. održan legendarni rock festival, stižu Rhian Teasdale i Hester Chambers, kao bend pod imenom Wet Leg. Njihov prvi singl “Chaise Longue”, postao je prava letnja senzacija; infektivna, otkačena pesma, gde sve vrca od plesnih izazova, ukrašena zvečećim gitarama i pulsirajućom bas linijom, poseduje hipnotičku svežinu i originalnost. Posebno je bizaran vokal koji sve vreme zvuči nezainteresovano i odsutno, ali savršeno u skladu s još šašavijim tekstom: “Is your muffin buttered?/ Would you like us to assign someone to butter your muffin?/ Is your mother worried?/ Would you like us to assign someone to worry your mother?“. Apsurdno i maestralno!

PARQUET COURTS – Walking At A Downtown Pace

Poslednje dve nedelje avgusta, upravo kad sam krenuo na novu bolničku turneju - od skenera, magnetne rezonance do neizbežnog onkološkog Konzilijuma – Parquet Courts bili su najefikasniji lek protiv straha i anksioznosti: njihov najnoviji singl “Walking At A Downtown Pace” ubrizgavao je adrenalin direktno u venu, dizao posrnulo raspoloženje i mamio na kućni ples. Nikako da odlučim šta je ovde genijalnije: da li briljantni gitarski rif koji podseća na mančesterski sound devedesetih ili fascinantni bass-line; možda simultano korišćenje različitih ritmova (polyrhytm), koje, uz urban-disco vibe, ovoj himni daje neviđenu energiju što je čini naprosto neodoljivom. Pesma je, inače, uvod u najnoviji osmi album sastava Parquet Courts: “Sympathy For Life” pojaviće se 22. oktobra.

THE WAR ON DRUGS – Living Proof

Ima pesama koje te pogode nekom nedefinisanom emocijom, negde između bola i patnje, kad kao hipnotisan osećaš muziku, nepripremljen za ovakvu duhovnu elegiju. “Living Proof” je neka vrsta epitafa, poziva za razmišljanje, ulaznice za tuđa iskustva u kojima je lako prepoznati se. Adam Granduciel, vođa grupe The War On Drugs, ovde je u trostrukoj ulozi: kao folk trubadur poput Dylana ili Springsteena, ali i kao producent i aranžer, majstor za atmosferu u kojoj, recimo, prepoznajemo daleki eho Dire Straits u prefinjenoj igri klavijatura i akustične gitare. Briljantan gitaristički solo vrhunac je emocionalne katarze i još jedan dokaz koliko su The War On Drugs vešti u svojoj terapeutskoj misiji – da priguše bol i otvore prozore svetla. Dirljivo u najlepšem smislu te reči.

LIMIÑANAS/ GARNIER - Que Calor (feat. Edi Pistolas)

Francuski psychedelic-garage duet Limiñanas našao je novog partnera: to je slavni DJ i producent Laurent Garnier sa kojim su snimili album “De Pelicula”. Najnoviji singl “Que Calor” profesorska je vežba iz žanrovske stilistike šezdesetih godina; darkerski rock-ritmovi u psihodeličnom raspoloženju predvođeni moćnom farfisa-organom grade halucinantnu atmosferu koja raste do efektnog klimaksa uz intrigantan glas glumca i pevača Edija Pistolasa. Još jedna adrenalinska injekcija za dušu i telo!

THE KVB – World On Fire

Ima li aktuelnijeg naslova od pesme “World On Fire”? U te tri reči stalo je sve što nam se dešava poslednjih godina: od COVID-pandemije preko ubitačnih klimatskih promena do najnovijih, strašnih slika iz Avganistana. Mančesterski duet The KVB (Kat Day & Nicholas Wood) koji već desetak godina gradi žanrovski crossover između onoga što se zove darkwave/shoegaze, ovde je posegao za modernom pop strukturom uz lepršavi psihodelični veo i prefinjenu, nenametljivu elektroniku. Senzualni glas Kat Day protivteža je distopijskom tekstu, ali superiorni ritam i iskričave gitare čitavoj pesmi daju obol neodoljivog hita. Pravi food for thought!  

TIRZAH – Send Me

Engleska pevačica Tirzah (Mastin) tek 1. oktobra objavljuje svoj debi album, ali nakon singla “Send Me” ne mora da brine: sva medijska vrata biće joj širom otvorena. Jer, “Send Me”, teoretski balada, poseduje prigušeni saspens i gotovo filmsku dramatiku: da se iz donjeg registra gradi atmosfera u kojoj vladaju bas, bubanj i njen glas – do krešenda u kojem fuzirana gitara lomi sve pred sobom. Sa R&B začinom u njenom glasu, Tirzah pokazuje umetnost uzdržavanja u veličanstvenom zvučnom prostoru gde vlada potpuni minimalizam, da bi uzbuđenje podigla na viši nivo onog časa kad umesto da pusti glas što bi mnogi učinili – uživa u lepoti intimnosti kroz osećajno bolnu interpretaciju koja seče kao nož. Ukratko: jedan od mojih omiljenih singlova ove zajebane godine.       

AMYL AND THE SNIFFERS – Security

Opet isto: kad mi je potrebna muzička droga koja će me digne, dileme nema - tu su Amyl And The Sniffers, australijski punk bend koji predano pratim već godinama. Odavno nisu imali ovako jednostavnu ali efektnu pesmu kojom komaduju superiorni gitarski rif i tradicionalno agresivni glas u besprekornom punk maniru s fuck-u-atitude interpretacijom, o čemu govori uvodni stih: “Security, will you let me in your pub?/I'm not looking for trouble, I'm looking for love/ I'm not looking for harm, I'm looking for love/ Will you let me in your hard heart? Let me in your pub”. Maestralni dokaz da punk nije mrtav, naprotiv!

THE EFFENS – Pavement Age

Priznajem: padam ničice pred pametnim pop/rock pesmicama koje se ne trude da sakriju da su komercijalne i, oh, tako poppy. Kanadski bend The Effens svemu je dodao besprekorni, ali inventivni gitiristički diskurs (taj solo stvarno ume da potrese), uz inteligentnu progresiju refrena i melodije koja poseduje neki tajni emocionalni naboj, negde između nostalgije i cinizma, što stvara prostor za ubistvenu ritmičku podlogu koja zahteva da noge nikako ne ostanu mirne, već da učestvuju u ovoj zvučnoj avanturi čije je punk korene lako otkriti. Inteligentno i kreativno. I bolesno melodično. 

WHISPERING SONS – Vision

Negde na sredokraći između Joy Division i New Order, smestio se belgijski bend Whispering Sons da nas podseti kako bi dete iz tog braka danas izgedalo; njihov singl “Surface” je coldwave/electro manifest, prepun mračnih slika, depresivnih solističkih deonica i katarzičnih prizora aktuelne distopije. Muzika koja bi Donaldu Trumpu upropastila dan.

SHANNON & THE CLAMS – Midnight Wine

Na prvi (pogrešan) pogled, ovo je pop-punk hommage šezdesetim godinama, čak i vokalno ovo sve liči na grupu The Hollies; ali, Shannon & The Clams, američki bend, odlučio je da zvučnu veselost suprostavi priči o samoubistvu; stihovi “Under cover of black night/I found a way to end my life/Crouched among the dying pines/ Sucking on this midnight wine” samo su uvod za otkriće u poslednjem versu: “Pale and grey, I find my way/ By street-lamps down to Hell/ For I was damned the day I was born/ To a daddy in a cell/ To a daddy in a cell”. Između nametljive veselosti i porodične tragedije, jedno je sigurno; ovo je savršeno koncipirana pesma u kojoj ima svega – šećernog refrena, punk harmonija i veštih solo deonica. Bizarno, ali sjajno.

SLOTHURST – Cranium

Predvođen pevačicom i gitaristkinjom (Leah Welbaum), američki alternative rock trio Slothurst pre nekoliko meseci objavio je singl “Cranium” koji kombinuje blues & rock u savršeno oblikovanoj formi balade u beskonačnom praznom zvučnom prostoru gde Leah - za razliku od pevačice Tirzah, koja u sličnim okolnostima to čini glasom – spektakularnom solo deonicom zatvara emocionalni krug, uz poruku “I don't want to be some chalk up on your board/ I'm giving myself goosebumps on my body just thinking about it/ Do you want to take some time to celebrate your mind?/ I want to buy your brain a cake and frost it with the cum of angels”. Nezaboravno.

KIDS WITH BUNS – Bad Grades

Belgija rocks: Kids With Buns je ženski duet (Marie Van Uytvanck & Amber Piddington) čiji je singl ”Bad Grades” postao kontinentalni hit; folky-atmosfera, pojačana rustikalnim gitarama i funkcionalnim bas linijama, poseduje neodoljiv hipnotički refren utopljen u nostalgično ruho. Nežno i emotivno; formula za duhovni  orgazam koji se u slojevima otvara pred slušaocem, bez žurbe, ali sa strašću folk iskrenosti, pošteno, bez laži. Tim pre – ume da bude potresno.

MANCHESTER ORCHESTRA – Bed Head

Američki bend iz Atlante (koji nikakve veze nema s Mančesterom) već godinama slovi kao simbol perfekcije; njihove epske pesme, pod zaštitnim znakom pevača Andy Hulla, paradigma su emocionalne katarze, prožete sentimentalnošću, ali i moćne rock energije. Upravo je takav njihov novi singl “Bed Head” sa ubitačnim refrenom i briljantnom instrumentalnom podlogom; konačno, tu je i fantastičan video napravljen kao mali film koji do poslednjeg detalja prati pesmu. Savršeno!

PRONOUN – I Wanna Die But I Can't (Cuz I Gotta Keep Living)

Iza umetničkog imena Pronoun krije se emo-pop kantautorka Alyse Vellturo koja živi i radi u Bruklinu. Ovo je prva pesma koju je snimila nakon albuma “I’ll Show You Stronger”: tri minuta melodrame i katarze u kontrolisanom zvučnom haosu, sa motivacionim tekstom koji je neka vrsta samoohrabrenja da se izdrži i nastavi sa životom. Upravo ono što mi je potrebno!

HONEYMOAN – False Idols

Alternativni pop/rock kombo Honeymoan svojim novim singlom “False Idols” nudi pravi lek za dobro raspoloženje - veselu, sjajno koncipranu pesmu s nedoljivim refrenom i efektnim aranžmanom. Posebno je zanimljivo da su Honeymoan – bend iz Južnoafričke Republike, preciznije iz Kejptauna, karijeru započeli sa idejom da budu jam session band, ali su otkrili da umeju da prave savršene pop pesme, idealne za relaksaciju i ples. Čist trominutni hedonizam!