Serija Porodica: Drama je velika i kad je junak mali

Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi.

Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Štajnfeld promptno prešao na oštro kritikovanje „Porodice“, njene istorijske uverljivosti i verodostojnosti likova. „Ovo mora da se gleda“, pomislih, „možda je stvarno dobro, čim su SPS-ovci i JUL-ovci poludeli!“

Tako i bi. Nije savršeno, ima nedostataka, ali je kvalitetno, dinamično i – dobro. Srećom, nisu pokude i pokušaji zabrane (u stilu '90-ih) saradnika i prijatelja Miloševića jedina preporuka (one su tek šlag na torti recepcije). Najpre, ova serija liči na sve ono što gledamo na BBC-ju i HBO-u i ide u korak sa svetskom televizijskom produkcijom. Umesto pavićevskih dijaloga raspisanih na 77 strana zarad samo jedne scene, umesto desetina epizoda i rastezanja unedogled, imamo pet epizoda od 40-ak minuta bez trenutka praznog hoda i viška kadrova. Serija je savremena, razume podjednako sadašnji trenutak i tadašnji kontekst, pa bi, pored ovdašnje, odlično komunicirala i sa regionalnom i sa svetskom publikom.

Zanimljiva je i drži pažnju uprkos tome što znamo šta je bilo, odnosno šta će da se desi. Tu dolazimo do još jedne primedbe koja se često mogla pročitati na društvenim mrežama. Ljudi su, iz različitih pobuda, pisali da nema potreba da gledaju ono što su već proživeli i čemu su prisustvovali. Naprotiv, baš zato što smo to pratili, što smo živeli, odrastali, rađali se tokom Miloševićevog režima, što se kao kroz maglu ili pak u tančine sećamo izbora 24. septembra i demonstracija 5. oktobra 2000. i svega što se posle desilo, pa i samog hapšenja, baš zato treba da gledamo. Serija nije ni istorijska lekcija, niti pomagalo za naknadnu pamet. I jako je dobro i važno što to i ne pokušava da bude.

Mimo određenih nezgrapnih replika i banalnosti u dijalozima koji se oslanjaju na opšta mesta iz govora i izjava aktera, neretko ih doslovce ponavljajući, serija se ne trudi da nam previše „crta“ i objašnjava. Radije nas nekim drugim sredstvima uvlači u svoj svet – ključnim govorima Slobodana Miloševića na početku svake epizode, a potom i špicom u kojoj čujemo instrumental pesme „Crv“ Milana Mladenovića i Mitra Subotića, a gledamo kadrove neke zaista bolje prošlosti, čiji su učesnici, oni obični, normalni ljudi koji su vodili isto takve živote, na ovaj ili onaj način zbrisani i uništeni. Na kraju svake epizode zakuca nas po jedan hit iz dance repertora '90-ih (od „Tek je 12 sati“, preko „Noć je vedra nad Srbijom“, „Ajkulo sa ljudskim likom“ do „Samo u snu“). Na kraju svake, samo ne na kraju pete, poslednje, kada dobijamo tupi, jednolični, repetitivni zvuk umesto šund intermezza. Tek toliko da nas vrati u realnost.

Jedan od najjačih aduta serije svakako su glumci, o kojima se raspravlja jednako koliko i o autentičnosti scena. Ko je koga kako „imitirao“, ko nije i zašto nije, zašto Mira ne šuška i zbog čega Svetozar Cvetković nije Mićko Ljubičić pa da se indexovski rasPLJIŽi i „skine“ Koštunicu kako Bog zapoveda – potpuno su besmislena pitanja. Svako od glumaca je do lika došao na sebi svojstven način, ali gotovo niko od njih se nije zadržao na pukoj imitaciji. Cvetković je izabrao da je u potpunosti zaobiđe, a da mu opet do kraja verujete dok kao kvazilegalista vrši „tihu“ opstrukciju vlade i nikad, ama baš nikad, ne sme da vas pogleda u oči. Ni vas, ni Đinđića. Njega igra Uliks Fehmiu, kojem se pak zamera da isuviše imitira, a ne liči na pokojnog premijera, kao i to da nije dovoljno dopadljiv i simpatičan. Zaboravljamo da je većini Đinđić postao dopadljiv i simpatičan tek kad je sahranjen, pa bi bilo poželjno da licemerje ostavimo za neki drugi trenutak, ako već nismo u stanju da to uradimo sa kratkim pamćenjem.

Tako je i Uliksov Đinđić postao bitan tek onda kad smo shvatili da ga više nema, dok ga saradnici dozivaju i pitaju gde je. Bebu (Radovan Vujović), standardno, mrze svi, a kad bismo samo izolovali njegove replike, bilo bi teško ne složiti se s njim. Bar za mene. Oprostite, izgleda da sam za „revanšizam“.

Čedu Jovanovića maestralno je odigrao Milan Marić, usvojivši određene manirizme, a stvarajući sasvim osobenu glumačku kreaciju. Mirjana Karanović kao Mirjana Marković, Boris Isaković kao Slobodan Milošević, te Tijana Marković kao Marija Milošević čine isto to, autentično prenoseći privatnu patologiju jedne porodice koja je pritom milionima krojila živote.

Vuk Kostić za moj ukus igra Legiju sa previše empatije, vazda delujući izgubljeno i nesnađeno. Gordan Kičić je, s druge strane, kao Bane Ivković u ulozi života. Mimika, intonacija, iskonska suština takvog profila ličnosti – sve je tu. Gledajte, uživajte i oprostite Kičiću sve.

Likovi koji predstavljaju „nas“, običan narod zatečen u kolopletu istorijskih događaja kojima i sam doprinosi, odreda su sjajni kao naši tipični predstavnici – Svetlana Bojković kao zastupnica vatrenih Miloševićevih obožavatelja i glasača, Olga Odanović kao njena sestra i protivnica, Balša Golubović kao njihov maloletni unuk, potencijalna žrtva indoktrinacije i predstavnik generacija koje dolaze, Isidora Simijonović, Dubravka Kovjanić i Ljubomir Bandović kao međusobno različiti predstavnici novinarske profesije... Svako od njih nam je odnekud poznat, iako nije reč o stvarnim istorijskim ličnostima.

Taj takozvani „običan narod“ izuzetno je bitna i, uostalom, nezaobilazna komponenta serije. Taj narod je bio višestruka žrtva miloševićevske politike, dok je istu većinski birao i podržavao. Taj narod je stradao, bio u izbegličkim kolonama, stajao u redovima i okretao glavu da ne gleda tuđu nesreću, nesreću onih koje je do juče nazivao braćom i s kojima je zajedno slao Titu poklone i slavio ga. Jedan od najpotresnijih momenata serije upravo i počinje otvaranjem jedne od soba u vili Mir, u kojoj se nalaze „pokloni za Tita od običnog naroda“, kako kaže Mira Marković. Potom zvuci pesme „Zemljo moja“ prate autentične snimke iz Vukovara, Sarajeva pod opsadom, Dubrovnika pod granatama, izbegličke kolone, kada je za Mirjanu Marković, prema jednoj replici, „sve bilo kao u snu“.

Gledamo devastiranu zemlju, uništene živote, obične ljude koji su nekad živeli sasvim normalno... I ne pitamo se samo šta smo to uradili, u stilu replike iz „Profesionalca“: „Nije Sloba kriv, mi smo govna“ (premda jesmo, jasno je), već se po ko zna koji put potvrđuje da zločin ima svoje ime, da zločinci imaju svoja imena i da se zna ko su. Da hapšenje Miloševića nije tek ispunjavanje hira i uslova Zapada, već moralna jednako koliko i pravna obaveza. I to, kao običan narod, nikako da shvatimo i prihvatimo odgovornost za izbor sopstvene nesreće. Zaista, niko ne može da nas uništi osim nas samih, kako reče Mirjana Marković.

„Drama je velika i kad je junak mali. Veličinu drame ne određuje veličina junaka. (...) Odigraj, Slobodane Miloševiću, i poslednji čin“, stoji u pismu Ivana Stambolića Slobodanu Miloševiću iz 1991, što se u seriji i citira. To je možda i najbolji opis „Porodice“, sama suština bračnog para Milošević-Marković i izvor svih naših sukoba. Slobodan Milošević je svoj poslednji čin odigrao tek nakon deset godina. Prekasno. Posledice tog decenijskog krvavog igrokaza osećamo i danas. Kao u snu.