Silovanje, žrtvi radovanje

Kao da pravo nije već dovoljno kompromitovano u Srbiji, kao da nije bilo afere "Indeks", kao da je jasno zašto bi neko upisao prava u Kragujevcu, tako smelo i odlučno profesor kragujevačkog Pravnog fakulteta Branislav Simonović piše o psihodinamici odnosa silovatelja i žrtve. Već u prvom pasusu je dilema razrešena, tako da studenti mogu na miru da uživaju u nastavku lekcije - kriva je žrtva. Bez po muke ide nam od ruke!

U knjizi "Kriminalistika", namenjenoj obrazovanju mladih pravničkih naraštaja, redovni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu Branislav Simonović, poglavlje "Karakteristike žrtava i viktimološki odnos" počinje kako i dolikuje, in medias res: "U slučajevima silovanja potrebno je uvek razjasniti viktimološki odnos između žrtve i učinioca..." Tako budući sudija ili advokat koji će zastupati žrtvu pre nego što počne da je brani treba da utvrdi nije li ona poznavala onog koji ju je silovao. Jer ako jeste, advokat ne bi trebalo mnogo da je brani, u nekim slučajevima ne bi trebalo da je brani uopšte. Šta ako je, na primer, silovatelj muž žrtve? Onda to i nije silovanje. Ona je potpisala papir, ne sme da je boli glava ni u dobru ni u zlu. Mnogo je tu detalja na koje budući advokat ili sudija treba da obrati pažnju, a stepen poznanstva između žrtve i, kako to otmeno zvuči - počinioca, svakako treba da bude prioritet, bar prema Simonovićevom stručnom mišljenju.

"To nisu moji stavovi, to su citati iz istraživanja jedne ruske profesorke. Moja namera je bila, i smatram je veoma važnom i odgovornom, da studentima objasnim psihodinamiku između žrtve i počinioca, kako bi budući policajci, sudije, advokati i pravnici mogli preventivno da deluju. Uvodni deo o psihodinamici odnosa je važan, ali on je samo jedan deo velike lekcije", rekao je Simonović u kratkoj izjavi, a dalje neka njegovo delo govori za sebe.

Nakon što utvrdimo da li su se poznavali, vreme je da vidimo i ko je kriv. Naivnom studentu verovatno će pasti na pamet da je kriv počinilac i da je to pitanje lako, međutim, nauka je neumoljiva gotovo kao statistika. U pitanju su finese, detalji, ništa nije crno-belo, nije prosek godina studiranja Pravnog fakulteta slučajno duži od perioda koji silovatelj eventualno provede u zatvoru.

Sledi utvrđivanje dužine suknje žrtve, broj sati koje je utrošila na šminkanje i pripreme za provociranje alfa mužjaka, te doba i način kretanja po mračnim ulicama, "čime je sebe objektivno dovela u situaciju da postane žrtva krivičnog dela npr. silovanja, razbojništva", objektivno zaključuje Simonović, ne trošeći reči na suvišna objašnjenja.

Savladali smo uvod, postavke su nam jasne, pa sa analize pojedinačnih slučajeva koji su, kao što vidimo, slični kao jaje jajetu, možemo preći na opšti zaključak, sintezu, kratko i jasno, nema u kriminalistici mnogo "filozofije": "Ženska osoba neretko svojim ponašanjem stvara, doprinosi ili prihvata seksualno napetu situaciju (...) Aktivno i pasivno ponašanje oštećene u takvoj situaciji utiče na pogrešnu procenu učinioca." Dakle, ako se žrtva opire i zove upomoć, napadač može da pomisli da joj se sviđa. Slobodno zaključujemo da žrtvi preostaje da se pretvara da uživa, možda joj se na kraju stvarno i dopadne. Onda se uzmu, potpišu papir, bore se protiv bele kuge, upišu decu na Pravni fakultet, a silovanje više niko i ne pominje. Sve to spada u bračne dužnosti.

Junaci sage "Kriminalistika", koje Simonović sentimentalno naziva "oštećena i prestupnik", kako u silovanju tako i u životu "na svoj način opažaju i ocenjuju iste objektivne okolnosti". Da ne bismo ovde prizivali u sećanje različite filozofe i škole mišljenja glede postojanja i percepcije "objektivnih okolnosti", ostavimo autoru udžbenika da ih proceni i predstavi umesto nas. U skladu s objektivnim okolnostima u kojima se žena posmatra kao plen, a muškarac kao predator koji prelazi crtu osvajanja i počinje da siluje samo ako je previše isprovociran, Simonović se u daljem tekstu i ne bavi mnogo postupcima romantičnog prestupnika. Šta će, muško je, u prirodi mu je da osvaja i napada, on je alfa mužjak, a ne neki zapadnjački bledunjavi peder. Šta može, bilo je jače od njega, nije on kriv, ona je a) bila pijana, b) imala prekratku suknju, c) imala preveliki dekolte, d) bila sama, e) sama to tražila, f) imala urokljive oči, g) sve od navedenog, zato je i silovana, h) ništa od navedenog, zato je i silovana.

"Ženska osoba svojim ponašanjem dopušta stvaranje situacije u kojoj je ona na osnovu prosuđivanja bila dužna da predvidi mogućnost konfrontacije", kategoričan je Simonović, koji pažljivo biranim rečima pokušava blaže i komplikovanije da kaže "žrtva je kriva". Kao što vidimo, situacija se stvara sama od sebe, uz neizbežnu pomoć nepromišljene ženske osobe, kojoj je moć prosuđivanja popustila ili joj nikada i nije bila jača strana. Šta će, žensko je - ili je glupa ili manipuliše, u oba slučaja krivica je njena. To samo ume da se našminka, da provocira, opija se, ne radi ništa i traži sponzora, pa posle plače kad je siluju i isprebijaju. Odnosno kada uđe u, kako profesor precizno navodi, konfrontaciju, a za konfrontaciju je potrebno bar dvoje. U svakom slučaju, ako ne u potpunosti, "oštećena" je bar delimično kriva, na šta budući pravnici posebno treba da obrate pažnju pre nego što iznesu završnu reč ili presudu.

Međutim, ni za ženske osobe nije sve izgubljeno. Daje Simonović izlaz, ventil, zakonsku rupu kroz koju je pobegla ćud ženska, smiješna rabota. "Eto rešenja", misli budući pravnik dok u memljivoj studentskoj sobi podvlači profesorove nebuloze, "uvek, ali uvek možeš da se izvučeš na neuračunljivost, čak i kad si žensko! Naročito kada si žensko".

"Motivi koji ženu pokreću za ulazak i prihvatanje situacije u kojoj ona ne želi seksualni kontakt, sa osobom koju nedovoljno poznaje, može biti i neurotski karakter njene emotivne nestabilnosti i nezadovoljstva iz kojeg proizlazi snažna, pa čak i grčevita želja za emotivnom i čisto duhovnom bliskošću sa, u mašti stvorenim idealnim muškarcem", piše Simonović dok luta terasama svijesti.

I najveći studentski fan uvaženog profesora pomisliće da sa autorom nešto nije u redu ili da je, u najmanju ruku, ovo malo teži pasus za savlađivanje. "U redu je, upisao si prava, svi su ti rekli da ima mnogo da se uči, možeš ti to da nabiflaš, ali zašto, zašto moraš da učiš o psihičkim poremećajima i idealnom muškarcu oštećene, šta to tebi treba u životu", pita se naivni student, spreman da ispit prebaci u naredni rok, godinu ili napusti fakultet, dok ćirilična slovca "Kriminalistike" podrhtavaju od smeha pred njegovim očima kao da kažu: "Lako je, mladiću, utvrditi da je žrtva zapravo krivac, to ti je jasno već u prvom pasusu. Ali, zašto - zašto - to je pitanje na koje moraš da odgovoriš da bi dobio visoku ocenu i da bi sutra briljirao na sudu... Nikad pravnik od tebe, nikad predsednik suda, trošiš roditeljske pare u Kragujevcu, a nedostaje ti elementarne logike! Šta ćeš sutra kad se oženiš? Nećeš ti nikad ni da se oženiš, ti ne možeš pošteno ni da siluješ devojku i ubediš je da te je isprovocirala, bio bi jedan u hiljadu koji je završio u zatvoru. Uči ovo napamet, ali s razumevanjem i svojim rečima!"

*Objavljeno u e-Novinama 2014. godine