Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (73)
Silvaa 05 S

Nije zaboravljena: Silvana Armenulić

Photo: Radio TV revija

Silvana Armenulić: Tuga nije otišla bestraga

Na vrhuncu popularnosti: Silvana ArmenulićVest je bila sasvim surova: “U nedelju 10. oktobra 1976, u teškoj saobraćajnoj nesreći koja se oko 21,15 časova dogodila na 60. kilometru magistralnog puta Beograd - Niš, izgubili su živote popularni estradni umetnici: MIODRAG-RADE JAŠAREVIĆ (60), SILVANA ARMENULIĆ (37) i njena sestra MIRJANA BARJAKTAREVIĆ (25). Nesreća se dogodila u trenutku kad je putnički automobil ‘Ford granada’ BG 329-782, za čijim je upravljačem sedeo Miodrag Jašarević, iz sasvim nepoznatih razloga - kako se navodi u zvaničnom izveštaju - skrenuo u levu traku puta i brzinom preko 130 kilometara na čas udario FAP NS 913-23, vlasništvo ‘Bečejtransa’ iz Bečeja, za čijim je upravljačem sedeo profesionalni vozač RASTKO GRUJIĆ (52). U trenutku sudara putnički automobil bio je potpuno na levoj strani puta: prednja desna strana automobila udarila je u prednji desni deo kamiona. Silina udara odvalila je desni prednji točak teškog kamiona - čitava prednja polovina putničkog automobila zabila se pod teretno vozilo. Putnici ‘Forda granade’ na mestu su izgubili živote. Miodrag Jašarević i Silvana Armenulić nađeni su na prednjim sedištima kola, Mirjana Barjaktarević na zadnjim. Bili su mrtvi".

Kraj Silvane Armenulić bio je isto onako brz i silovit kao i njena karijera. U svojoj doslednosti, sudbina ništa nije prepuštala slučaju.

Generacije koje su najbolje godine svoje mladosti potrošile šezdesetih i sedamdesetih - živeći u komunizmu, a da toga nisu bile ni svesne - Silvanu Armenulić pamtiće kao jedan od simbola ondašnjeg doba. Sasvim je slučajno što je ona bila pevačica koja je prirodom svog posla predodređena da bude vođa: u tragično stvorenom mitu to se podrazumevalo, baš kao i opijenost širokih masa koje su u Silvani videle oličenje američkog „self made" sna - na samoupravni način. Imponovala je njena upornost koja je uspeh, osvojen disciplinom i radom, primala kao nešto sasvim prirodno, bez obzira na sve prateće manifestacije originalnog balkanskog ludila, kroz montirano rivalstvo sa drugaricom Lepom Lukić, priče o razmiricama o sopstvenom braku, prepucavanja s konkurencijom, ili kroz izjave koje su dizale tiraž novinama.

U centru pažnje: Silvana Armenulić na promociji svoje ploče

Silvana je, naprosto, izgledala, ponašala se, živela i radila kao - žena koja je uspela, i koja se nije stidela da to i pokaže. Armiji njenih obožavateljki ona je bila više od idola. Građanstvo nežnijeg pola klelo se u njen rafiniran ukus i urbanu garderobu; muškarcima je izgledala kao zrela, iskusna seks-bomba pred kojom nemaju šansi, i gde se, obično, strast pretvara u poštovanje; muzikolozi su javno govorili da odavno nije bilo tako toplog, emocionalnog glasa koji je u prizemnu narodnjačku muziku uneo više od osećanja; kolege su je, uglavnom, cenile, ako je uopšte takva vrsta percepcije mogućna među folklornom bulumentom - ukratko, Silvana je „imidžom" bila savršena refleksija vremena u kom je živela i radila. Umela je da pogreši, ali su greške bile ljudske: laku utaju poreza niko joj nije zamerio - baš zato što je identifikacija naroda i Silvane bila potpuna, jer je pevačica u ime tog naroda i pevala, i govorila, i - postojala.

Koleginice s Pesme leta: Majda Sepe i Silvana Armenulić

Njena životna priča nikad nije bila previše romantična. Rođena je u Doboju, februara 1939. godine, kao treće dete u familiji poslastičara Mehmeda Barjaktarevića. Nakon rata, porodica se proširila: već je bilo desetoro braće i sestara, ali je zla kob još tad zapretila. Mala Zilha Barjaktarević (docnije poznata kao Silvana) obolela je od difterije i jedva su je spasli. Njen mlađi brat Hajrudin nije bio te sreće: ujeo ga je besan pas, i dečak je, petnaestak dana kasnije izdahnuo. Otac Mehmed ovu tragediju nije uspeo da prežali. Potražio je utehu u alkoholu i samoći, zapostavio porodicu.

Zilha je 1947. upisala osnovnu školu, upoznala muziku i počela da svira mandolinu. Kao instrumentalista, pojavljivala se na školskim priredbama, ali je ponuda da peva za nju bila izazov. Sve češće je pevala, zapostavljala školu, čak je razmišljala da pobegne od kuće. Sve razloge je imala za to: otac se nije treznio, majka je smatrala da je dovoljno da zna da čita i piše i da je na redu tradicionalna obaveza devojke - da se uda, što joj na pamet nije padalo. Sa šesnaest godina otišla je kod tetke u Sarajevo, i hrabro počela da peva po kafanama. Negde na Ilidži Zilhu je čuo harmonikaš Ismet Alajbegović-Šerbo. Oduševljen njenim glasom hteo je da je uzme u orkestar, ali kako je devojka bila maloletna, tražio je da se i njeni roditelji slože. Naravno, dali su pristanak i Zilha je u kafani „Topola", na Ilidži, profesionalno ušla u svet estrade. Videvši ambijent u kojem je svega bilo - od kafanskih tuča do tona dima - Zilha je odlučila da promeni ime: Silvana je za nju bila psihološka odbrana od realnog sveta, mogućnost da se, bar za čas, stvarno pretvori u Silvanu Mangano čiji film „Gorak pirinač" nikad nije zaboravila.

Mlada Silvana vrlo brzo je postala poznata po kafanskim krugovima. Renomirani hoteli i restorani otimali su se o nju, pa je počelo njeno krstarenje Bosnom i Srbijom. Detalj iz Lekovca, 1958. godine, i danas se prepričava, a opisale su ga, valjda, sve novine.

Varijanta ,,TV Novosti" iz 1981. godine ide ovako: „... Neke prohladne leskovačke noći spazila je u parku, na klupi, promrzlog mladića. Silvana je bila ‘veliko srce’, govorili su kasnije mnogi o njoj. Prizor ju je dirnuo. Sažalila se, prišla klupi i zapodenula razgovor.

- Odakle si i šta tu radiš? - upitala je.

Velika narodnjačka petorka: Toma Zdravković, Lepa Lukić, Predrag Živković Tozovac, Hašim Hučuk Hoki i Silvana Armenulić

Mršavko joj se poverio. Bio je iz nekog sela iz okoline. U grad je došao tragajući za poslom, ali nije uspeo da se zaposli. Sad je već bio bez novca, nije imao za prenoćište, nije imao ni za autobus da se vrati u selo. Silvana je želela da mu pomogne. Zajedno sa članovima orkestra zamolila je upravnika hotela da mladiću da bilo kakav posao, da mu bar privremeno pruži utočište. Mršavko se tih dana nije odvajao od svoje dobrotvorke. Uveče je sedeo sa muzičarima, pa je čak pomalo i pevušio. Silvani se učinilo da ume da peva. Naterala ga je da stane pred mikrofon. I, gle čuda, svi su bili zadivljeni. Madić je očigledno imao talenta. Ime mu je bilo - Toma Zdravković..."

Zvezda je rođena

Posebno poglavlje u karijeri Silvane Armenulić ima harmonikaš Aca Stepić. Još 1953. čuo je mladu Zilhu kako peva i nije je zaboravio. Šest godina docnije, opet je pronašao Silvanu koja je pevala u beogradskom „Bristolu" sa orkestrom Jovice Marinovića, gde je pevač istovremeno bio i bubnjar, a zvao se Predrag Gojković-Cune... Sa Acom je Silvana počela da peva u beogradskom „Grandu" gde je upoznala svog budućeg supruga Radmila Armenulića. Mladi teniser, tad već član reprezentacije, zaljubio se do ušiju, a 26. oktobra 1961. Radmilo i Silvana su se venčali. S novom energijom, Silvana je prionula na posao i krenula da peva u tad čuvenoj „Skadarliji" gde su pred mikrofonom nastupali Mila Matić i Vule Jevtić.

Godina 1964. označila je prekretnicu u Silvaninom životu. Postala je majka devojčice Gordane, a iste sezone „rodila se" njena prva ploča za aleksandrovački “Diskos”. Radio-valovi, polako ali sigurno, prenose njen glas etrom, pa se diskografske kuće već utrkuju oko Silvane.

Privučena primamljivim uslovima, Silvana potpisuje ugovor sa Produkcijom ploča RTB za koju snima singl u duetu sa Petrom Tanasijevićem. Plod te saradnje su pesme „Ništa lepše od prve ljubavi" i „Pitala me zvezda sjajna". „Diskos" brzo reaguje i na tržište lansira duet Kruna Janković - Silvana Armenulić sa četiri nove pesme: „Noći tamna", „Da li pamtiš, zlato moje", „Povetarac jutros se prikrao" i „Da li čuješ dragi".

Veliki prijatelji: Silvana Armenulić i Toma ZdravkovićRTB opet uzvraća udarac duetom Armenulić-Tanasijević i pesmama „Devojke sa Morave", „Znaš li, dušo", „Da l' još, dragi, ljubav čuvaš" i „Svake noći tebe čekam" - ali, Silvani je dueta već preko glave. Želela je da peva kao solista i polako je čekala svoju priliku koju joj je pružio „Jugoton": 1967. snimila je singl sa grčkim pesmama, a već sledeći maksi-singl, 1968, sa numerama „Otiš'o si bez pozdrava", „Nad izvorom vrba se nadnela". „Kad ja pođem na sokak" i „Ljubavi, vrati se" -  bio je jugoslovenski hit. Učešće na „Ilidži 69" sa pesmom „Daruj mi noć, daruj mi tren" imalo je i nostalgičan ukus: Silvanu je pratio orkestar Ismeta Alajbegovića!

Vrhunac Silvanine karijere bio je 1970. kad je TV Beograd počela da emituje seriju „Ljubav na seoski način" u kojoj je Armenulićeva imala dvostruki zadatak - kao glumica, i kao pevačica. Filmski deo obavila je odlično, muzički - savršeno. Pesme Tome Zdravkovića „Noćas mi srce pati", „Ja nemam prava nikoga da volim", „Kišo, tiho padaj", „Šta će mi život bez tebe, dragi", u obliku albuma, dostigle su tiraž od 300.000 primeraka!

Narodnjačka estrada više nije bila ekskluzivno vlasništvo drugarice Lepave koja se, sigurna u sebe, već uslikavala sa krunom na glavi, obećavajući da će njena dinastija večno trajati! Željni borbe i krvi, mediji su krenuli u akciju: Lepa protiv Silvane, Silvana protiv Lepe! Njihovo rivalstvo imalo je sve elemente crtanih filmova a lá Tom i Džeri: izjave su pljuštale i bolele, ali su udarci vraćeni brzinom munje, još plahovitiji i bez dlake na jeziku. Po uzoru na svoje lidere, na scenu su stupili klubovi obožavalaca koji su neumorno i nemilosrdno slali pisma radio-stanicama, TV centrima, novinama i pojedinim novinarima.

Glumica i reditelj: Silvana Armenulić i Fadil Hadžić, režiser filma 'Lova na jelene'

Raspravljalo se bezmalo o svemu. Ko je lepše obučen, čija je garderoba produhovljenija, ko je od njih dve pročitao više knjiga, ko je gluplji a ko pametniji. Povremene izjave Lepe i Silvane da, u stvari, nisu suparnice, već dobre prijateljice, i da je ovo samo deo igre - nisu bile zanimljive. Užarena javnost jedva je čekala šta će se desiti kad je Silvana dobila nagradu ponudu režisera Fadila Hadžića da igra u filmu „Lov na jelene": kako će jedna Lepava ovo preživeti?

Portret Silvane Armenuli: Rad Fadila Hadžića koji je poklonio omiljenoj pevačici- Odlazim u Pulu, na premijeru svog filma - govorila je Silvana novinarima. - Biće to definitivni sumrak Lepe Lukić i ja s naporom skrivam tugu koja me zbog toga mori. Ali, zar sam ja kriva što njen lični kompozitor priznaje da je za nju pisao šund? Taj šund je Lepa pevala: ‘Dođe vrabac i na prozor čuk-čuk-čukne...’. Ma, hajde, molim vas! Ima ona divan glas, ali samo za šumadijski melos. Iz mojih pesama ljubav izvire bez obzira da li su to narodne pesme, romanse ili zabavna muzika. Pored toga, danas za pesmu nije dovoljan samo glas: traži se još i persona, kultura, šarm koji dejstvuje na ljude...

Čim je Lepava dobila ulogu u filmu “I bog stvori kafansku pevačicu” režisera Jovana Živanovića, iskoristila je priliku za revanš:

- Silvana bi od mene mogla da nauči kako se glumi, kad već nije naučila kako da se oblači!

Novine tog vremena bile su sve u znaku duela narodnjačkih zvezda. Kao da u zemlji ništa drugo nije postajalo sem Lepe i Silvane, o kojima se raspravljalo na radnom mestu i van njega, po kafanama, žurkama, na privatnim seansama! Mada pod bremenom teških političkih kriza koje su 1970-71. razjedale čitav sistem, Jugoslavija se - bar spolja - lepo zabavljala. Tabu političkih tema i oštrijih komentara zamenjivan je naglaskom na estradu: što je kriza postajala veća, pevači su imali više prostora!

U psihološkom ratu na relaciji Lukić-Armenulić svaki poen bio je dragocen, svaka originalna ideja - dragocenost. Kad je iz Šapca potekao predlog da se osnuje list „Naša zlatna Silvana", u “NIN-u" se 24. januara 1971. oglasio perspektivni komentator i polemičar Branislav Milošević, koji je šesnaest godina docnije zbog druge polemike (s Dušanom Mitevićem), doživeo poraz u utakmici sa tadašnjim partijskim forumima svoje rođene republike.

Za uspomenu: Silvana Armenulić, Ivica Šerfezi i Mirjana Barjaktarević (Silvanina sestra)

„Dovitljivi Šapčani - pisao je Milošević - smislili su, izgleda, novu čiviju: kako javljaju novine, u Šapcu će uskoro početi da izlazi, dva puta mesečno, list ‘Naša zlatna Silvana’, koji pokreću članovi tamošnjeg kluba ‘Silvana Armenulić’. List će izlaziti u tiražu od dve hiljade primeraka i baviće se pitanjima naše zlatne Silvane.

Iako na prvi pogled deluje smešno i pomalo neverovatno, i ova vest kao da je logičan nastavak sveopštih napora, usmerenih na afirmaciju onih kulturnih vrednosti koje tako osobito obeležavaju duh i nivo nacije. Pošto smo stvorili sve uslove da se jedan lažan i primitivan vid folklora objavi preko svih mogućih javnih glasila, pošto smo pokrenuli niz specijalizovanih listova koji će se ‘studiozno’ baviti intimom i polujavnom problematikom naše zabavljačke elite - red je da sa simpatijama dočekamo i samostalne napore pojedinih ‘zvezda’ da svoje privatne poglede na svet učine dostupnim mnogobrojnim i brižljivo odnegovanom auditorijumu obožavalaca. Načelo naše kulturne politike, ‘vox populi, vox Dei’, doživeće, eto, sa izlaskom lista ‘Naša zlatna Silvana’, svoju punu afirmaciju. Nevolje će, međutim, nastati kada i druge ‘zvezde’ osete potrebu za javnim glasilom koje će se svestranije baviti njihovom ličnošću i delom"…

Ko je ukinuo „Jugu"?

U međuvremenu, borba za folklorni primat se, bez pardona, nastavljala. Čim je “TV Revija" dobila pismo i stihove Milenije Radovanović, naše gastarbajterke iz Minhena, sa idejom da se speva pesma o Jugoslaviji - otvorena je jugoslovenska akcija dobrovoljnog tipa! Oblikovanju Milenijinih stihova pomagali su čitaoci i pesnici, a ovi prvi su kuponima glasali i odlučivali ko će pevati pesmu “Jugo, moja Jugo" kojoj se predviđao zlatan tiraž i značaj alternativne domaće himne! Tekst je bio primereno patetičan sa svim melodramskim elementima patriotizma:

Jugo moja, puna svega dosta
u tebi mi sve najdraže osta:

muž i deca i rodbina cela
i svi drugi koje sam volela.

Jugo moja, rodni zavičaju,
ja za tobom večno ću da žalim.
Oj, da mi je grumen rodne grude
na umorne grudi da ga stavim!

Plačem, plačem i srce me boli
daleko je sve što tamo volim.

Ovde para i sve je bogato
al je Juga moje pravo zlato.

Šest meseci tužni su i dugi
dok ja pođem mojoj dragoj Jugi

Jugo moja, moj najdraži cvetu,
najlepša si ti zemlja na svetu.

Čitaoci su krenuli s predlozima i teško ih je bilo zaustaviti! Jedan je pisao da je ovo „savršena pesma" za Boru Spužića-Kvaku, jer su njegov lik i glas perfektni za ovakvu tragediju. Gomila njih je u startu predlagala Lepu jer „divno peva", a Silvanini obožavaoci tvrdili su da samo ona pesmu može da pretoči u život! I, stvarno, nisu pogrešili: većinom glasova „Juga" je pripala Silvani, koja je pesmu, uz orkestar Ace Stepića, odmah snimila i krenula u inostranstvo, u goste gastarbajterima.

Sa turneje po inostranstvu: Silvana Armenulić i Nada Knežević u društvu kolega -

- Bojim se te pesme - pričala je Silvana. - Velika je to odgovornost. Nikad dosad nisam pevala pesmu u kojoj je satkano toliko duša... To su stihovi, verujem, svih onih koji su u pečalbi, daleko od domovine, koju vole, kojoj se dive, za kojom čeznu. I sad, pred te ljude treba stati...

Prvo javno izvođenje „Juge" bilo je u Danskoj: plakalo se k'o kiša! U SR Nemačkoj bilo je isto. Suze niko nije mogao da zaustavi. O „Jugi" su najpohvalnije govorili i sami pevači. Majda Sepe, Kevser Selimova, Vera Svoboda i Bora Spužić bili su oduševljeni, dok je Arsen Dedić rekao da je ovo pesma „na koju se godinama čekalo"!

Cveće za koleginicu: Silvana Armenulić i Kemal MontenoMeđutim, ekstaza nije dugo trajala. Na koncertima po SR Nemačkoj koje je organizovala RTV Sarajevo, muzički urednici Dana Raković i Nikola Kaloper zabranili su Silvani da ovu pesmu peva na koncertima, jer je numera „bez pesničkih kvaliteta" i „jevtino navlačenje publike". U akciju protiv „Juge" uključila se i TV Beograd, koja nije dozvolila da Silvana ovu pesmu uključi u svoj šou-program, a kad je tražila objašnjenje, otkazano je snimanje celog programa! Čak ni „Jutogon" nije plaćenim oglasom mogao da se probije do malih ekrana!

Stručnjak za muzička pitanja u beogradskoj televiziji, izvesna Mira Čonkić-Radović izjavljivala je: - Da, ja sam ta! Ja sam skinula „Jugu"! Mogao je urednik to da učini i sam. Ali, konsultovao se sa mnom. Ovoga puta u pitanju je moj lični ukus i sud. Pesmu sam ja skinula i zato ja odgovaram. Silvanu ću pustiti sa bilo kojom drugom pesmom, samo sa ovom neću!

Urednik Radio-Beograda i predsednik komisije za preslušavanje narodnih pesama, Borivoje Ilić, objašnjavao je:

- U odnosu na „Jugu" verovatno je, koliko se sećam, u pitanju bio tekst, koji je u izvesnom smislu banalan. Tema je, čini mi se, naši radnici u inostranstvu. Tako nešto... je li? Sentiment za zavičajem... Šta ti ja znam. Uostalom, sve je to u vezi i sa Kongresom kulturne akcije! Mada smo i ranije vršili selekciju, sada smo, međutim, mnogo strožiji!

Održan u Kragujevcu početkom sedamdesetih, Kongres kulturne akcije bio je zametak ovdašnje „kulturne revolucije". Svesni omladinci i omladinke, zaklinjući se utopističkim vizijama komunističke superkulture, u samom Kragujevcu odmah su krenuli u niz kulturnih ideja od kojih je zapamćena lomača na kojoj su goreli „Čik", „Adam i Eva" i ostala „pisana oružja imperijalističko-buržoaske propagande". Ovaj visoko intelektualni, piromanski čin u sećanje je prizvao paljenje knjiga tridesetih godina u Nemačkoj.

Novogodišnja maškarada: Silvana i Radmilo Armenulić u društvu Stenlija i Olija

Ali, bio je to samo prvi korak. Na red je došao obračun sa kriminalističkim romanima, uveden je porez na šund, radio-stanice odjednom su prestale da emituju popularnu narodnu muziku umesto koje su se, sve češće, čuli zvuči opere i klasike, omiljenih u našem narodu još od turske okupacije. U takvim okolnostima i pesma „Juga" - kojoj se svašta moglo zameriti, ali ne i iskrena želja da se stvori nekakva samouka himna - bila je sumnjiva. Na „crne liste", koje na ovim prostorima s vremena na vreme bivaju aktuelne, stigle su i Silvana i Lepa. Zajedno, u paketu!

Mediji su, politički obazrivije, počeli da eksploatišu zvezde od kojih su živeli. Televizija i radio ostali su dugo godina tvrdokorni u realizaciji zaključaka domaćeg “KKK" (Kragujevački kulturni kongres), ali su, srećom, novine brzo shvatile da elitzam na Balkanu nema mnogo šansi: od nečeg se, konačno, moralo živeti!

Iza scene: Snežana Đurišić i Silvana Armenulić pored obožavateljkeTako je, posle kraće, prinudne pauze, po štampi opet krenulo staro, dobro pisanije. Gladni čitaoci imali su priliku da se nahrane novim, svežim vestima o Silvani i konkurenciji; iz sve snage pisalo se o trzavicama u Silvaninom braku, na videlo su izbijali klasični ljubavni trouglovi, ali je nacija bila smirena kad je javno rečeno da se Silvana i Radmilo ne razvode, uz podsećanje na izreku Lava Tolstoja: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna - nesrećna je na svoj način".

Uoči festivala „Ilidža 71", na kom Silvana nije htela da učestvuje, u štampi se oglasio Safet Isović: “U više listova sam pročitao da pojedini pevači i nazovi pevači, među kojima je i Silvana Armenulić, pokušavaju da miniraju ‘Ilidžu’. Niko ne može osporavati ‘Ilidžu’, a pogotovo ne pevači sumnjivih kvaliteta i sumnjivih kafanskih manira!"

Silvanini obožavaoci digli su se na noge. Redakcije su bile preplavljene pismima protiv sarajevskog pevača kog su proglašavali za „neprijatelja naroda". Nije mu ostala dužna ni Silvana.

- Čudi me da jedan umetnik, bilo da se nalazi na usponu, ili na zahodu, kao što je to slučaj sa Safetom, može nešto tako da kaže za svoje kolege. Govorio je još da se plašim konkurencije! Smešno. Kakve konkurencije? Ako ne učestvuju Lepa, Tozovac, Nedeljko, Vasilija, Nedžad, Beba i Nada Mamula, s kim bih se ja borila? Ne mislite da mi je, valjda, Safet konkurencija?

Predskazanja iz zone sumraka

Televizijski susret: Silvana Armenulić i glumac Milan Srdoč

Posle „nemilosrdnih" obračuna Lepe i Silvane, došlo je vreme smirenja. Publika je konačno ukapirala da na tronu ima mesta za dve vladarke i da će se kraljice lično dogovoriti o mandatima i reizbornosti. U stvarnosti, njih dve nikad nisu bile direktna konkurencija. Silvana je bila okrenuta urbanom miljeu koji se ponekad “češao" o šansonjerske zvuke, dok je Lepava sa obe noge stajala u svojoj Šumadiji, rustikalno šeretskoj i poljoprivrednoj. Naprosto, obe su predstavljale dve strane iste medalje koju je narod čuvao kao amajliju protiv uroka: pesma nas je održala - njojzi hvala!

U karijeri Silvane Armenulić, novogodišnji program uoči 1972. bio je još jedan povod za malu aferu. Njeni obožavaoci nikako nisu mogli da joj oproste što se pojavila u kupaćem kostimu. To je za njih bio moralni šok, o čemu bi, desetak godina kasnije, mnogo kompetentnije za analiziranje, bila izvesna Lepa Brena ili još izvesnija Vesna Zmijanac, koje su hladno pokazale svoje bijele grudi u borbi za emancipaciju i nešto bolji tiraž!

Predznak sudbine: Silvana Armenulić- Ne znam zašto moja publika kaže da sam se razgolitila, kad sam imala pristojan kupaći kostim i dugi plašt - pravdala se Silvana. - Ja sam se oko te numere bunila, ali mi je reditelj Dejan Karaklajić objasnio da je to ‘Holivud na moravski način’, a ja sam morala da ‘izigravam’ Ester Vilijams koja skače u bazen. Plakala sam i govorila da neću da plivam, ali su mi ljudi sa televizije rekli da su za tu moju numeru dali trinaest miliona i da ne mogu da odustanem... Nadam se da će moji gledaoci da mi oproste što sam pogrešila i pojavila se u kupaćem kostimu. Ali, mislim da pristojno izgledam. Visoka sam 170 centimetara, teška 63 kilograma, obim kukova i grudi je 94 santimetara, broj cipela 39. Nikakav nedostatak ne prikrivam haljinama!

Ploče Silvane Armenulić postajale su zlatne po inerciji, njeni koncerti redovno puni, činilo se da na horizontu budućnosti nema tamnih oblaka. Međutim, Silvana je fatalistički osećala predznake sudbine. Januara 1972. u „TV Novostima" pisala je: „Veliki sam pesimista. Bojim se života. Budućnosti. Onog što će sutra biti. Strepim da li će ga uopšte biti...". Dve godine docnije, u istom listu, opisala je svoj saobraćajni udes 1973. kad je zamalo poginula, a koji neodoljivo podseća na oktobarsku tragediju 1976: „Bio je oktobar. Hladan. Neka poledica na drumu. Magla, a iz nje rosi nešto između kiše i snega. Brza kola. Nervozna. Prvi put ih vozim. Skazaljka je igrala, kad sam poslednji put pogledala, između 150 i 160 kilometara... Žurim na koncert. Sama sam u kolima. Predamnom je kolona vozila. Moram da ih prestignem. Žurim... Na koncert. Pretičem. Dug red kola. Vidim farove koji mi idu u susret. Mesta, mesta u koloni! Evo ga! Ulećem! Ali... Kamion ispred mene iznenada koči. Mesta više nema. Pogled levo... Farovi prilaze. Kamion ispred mene. Sama sam, treba udariti praznom stranom, stranom na kojoj nikog nema. Praznom stranom. Udarac. Lom. Crno...".

Silvanini prijatelji sećaju se da je nekoliko godina uoči tragedije, bila okupirana da nekako sazna svoju sudbinu. Počela je da se interesuje za astrologiju, telepatiju, razgovarala je sa samozvanim prorocima, a početkom avgusta 1976. dok je bila na gostovanju u Bugarskoj - iskoristila je priliku da porazgovara sa Vangom, čuvenom proročicom. Susret je - pisala je docnije “TV Revija" - bio za Silvanu neprijatan i mučan. Vanga, inače slepa, nije okretala glavu, ćutala je. Posle duge pauze prozborila je: „Ništa. Ništa ne treba da platiš. Ne želim da govorim s tobom. Ne sada. Idi i dođi kroz tri meseca". A kad je Silvana krenula ka izlazu, Vanga je, u transu, dodala: „Čekaj, u stvari, nećeš moći da dođeš... idi, idi, ako možeš, dođi"!

Volela automobile i brzu vožnju: Silvana Armenulić

Koliko god, posle tolikih godina, sastavljali mozaik „zone sumraka", nećemo otkriti nijedan čvrst dokaz: ostale su samo slutnje, počev od Silvanine ljubavi prema automobilima i brzoj vožnji, do proročanstva u imaginarnom svetu verovanja. U takvim kombinacijama ljudi su se pitali: zašto je Rade Jašarević uopšte vozio te tragične oktobarske noći, kad se znalo da nije bio dobar vozač, da je nesiguran i da ne voli automobile? Ima li osnova mogućnost da je iznenada došlo do teškog kvara na kolima „ford granada", i da je kvar u direktnoj vezi sa obaveštenjem poslatim svim kupcima da su na „modelima proizvedenim između septembra 1975. i juna 1976. uočene opasne konstrukcijske greške na upravljačkom mehanizmu"? Poziv kupcima da kola hitno vrate fabrici - kasno je stigao: Silvana tad već nije bila među živima...

Embargo na smrt

TV Beograd izvestila je jedino o njegovoj smrti: Miodrag Rade Jašarević, violinista, šef narodnog orkestra RTB - i vozač automovila u kojem su bili Silvana i njena sestra MirjanaVest o tragičnoj smrti troje estradnih umetnika potresla je milione Jugoslovena, čak i one koji se pesmom nisu bavili, ali je moćna Televizija, istrajna u revolucionarnoj borbi protiv šunda i novokomponovane muzike, nadahnuta zaključcima Kongresa kulturne akcije - ostala po strani. Objavila je vest da je u saobraćajnoj nesreći poginuo violinista Rade Jašarević, šef narodnog orkestia RTB, član njihovog kolektiva. O Silvani Armenulić i Mirjani Barjaktarević nije bilo ni reči.

Ista ona televizija koja je godinama živela od estradnih veličina, pokazala je svoje pravo lice. Za nju su pevači i pevačice bili bića niže vrste, nedostojna pominjanja u samoupravnim informativnim programima koji su, očigledno, stremili višim, vasionskim ciljevima. Na zemlji, na groblju u Beogradu, na sahrani Silvane i Mirjane - humanost je ipak zamenila kosmičku utopiju: komemoraciji je prisustvovalo preko 30.000 Beograđana, ali sa Televizije niko nije došao.

- Odmah posle sahrane, grupa umetnika se skupila i odlučila da uputi protestno pismo Beogradskoj televiziji - pričao je kasnije Hašim Kučuk Hoki. - Silvana i Mirjana nisu bile političari, glumci ili književnici, ali su ih voleli milioni ljudi. Pevale su na toj istoj televiziji, učestvovale na festivalima, i ne može se reći da njihov rad nije bio društveno priznat. Na žalost, naš dogovor je ubrzo propao. Moje kolege koje su posle sahrane bile ogorčene, kao da su se nečega uplašile. Većina njih strahuje od Televizije i njene osvete.

- Potresla me je Silvanina smrt, ali još više ono što se posle toga događalo - kazala je Lepa Lukić. - Tek sad shvatam koliko smo potisnuti i zvanično nepriznati. Nas samo narod voli, a narod se, izgleda, kad je reč o njegovoj muzici, slabo pita. Razočarale su me i kolege. Svi smo se sakupili na sahrani da odamo poštu poginulim prijateljima, ali kasnije se ispostavilo da su neki među nama iz nekih drugih razloga došli na groblje. Kada je trebalo odati poštu Silvani i Mirjani posle četrdeset dana, okupili su se samo najbliži rođaci i gotovo niko od kolega. Bili smo samo Hoki i ja...

Uprkos svim naporima, uspomena na Silvanu nije izbledela. U folklornoj anarhiji krajem sedamdesetih i osamdesetih godina, bez obzira na euforije, masovne delirijume i samoinicijativna okupljanja građana na višenacionalnoj osnovi u cilju odavanja znakova pažnje i ljubavi prema novokomponovanim idolima - nije bilo nove Silvane.

Nije bilo pevačice koja bi zračila otvorenošću, svesna svoje vrednosti i veze sa publikom; nije se našla žena koja bi iskreno govorila o svojim slabostima, nikako ne pristajući da se to shvati kao reklamni trik; jednostavno, nije bilo takve zvezde, jer su osamdesete godine bile vreme tehnološkog štancovanja, a Silvanino doba - period sitnog ručnog veza.

U svom poslednjem intervjuu - koji je dala novinarki Zdenki Marok, i koji je “VUS" posthumno objavio 16. oktobra 1976, Silvana kao da je sumirala celi život i karijeru:

„Mojih pet minuta očituje se onda kad izlazim na pozornicu, odakle ponekad silazim tek nakon deset-petnaest minuta aplauza. I što je onda važnije: mišljenje trojice, četvorice pjevača ili oduševljenje i priznanje ponekad i više tisuća ljudi koji se o meni izjašnjavaju pljeskom? Godinama se nalazim na vrhu top-liste popularnih pjevača. Po visini zarade sam među prvima, zadovoljna sam svojim izgledom, osjećam da sam još mlada. Zar zaista trebam svima na nos nabijati još i svoju pamet? Osim toga, smatram da postoji nekoliko vrsta inteligencije. Netko lako pamti latinske poslovice, netko citira Camusa ili Prousta, a netko ni jedno ni drugo, već jednostavno - osjeća. Osjećam da poznajem sve ljude. Umijem im se približiti, oni meni daju iz sebe što mogu, što žele dati, a ja njima sve - čak i ono što bih htjela zadržati za sebe.

Moj život je ispunjen pozornicama, mikrofonima, ekranima. Što mu se više predajem, to meni manje ostaje. S time sam izmirena, gledam u oči činjenicama, i znam da ih više ne mogu izmjeniti. Ja više ne umijem drugačije živjeti... Govorim tako iako znam da se sva moja htijenja, svi moji neispunjeni snovi javljaju zato što u meni žive dvije osobe: Zilha Barjaktarević i Silvana Armenulić. Tek kad se one uspiju u svojim htijenjima spojiti u jedno, kad se one „poklope", tek tada ću naći svoje zadovoljstvo, svoj mir... Pitam se samo kada će se to zbiti?"

U IDUĆEM NASTAVKU: TOMA ZDRAVKOVIĆ – SRCE JE USAMLJENI LOVAC

Oceni 5