Silvija Plat: Ljubavno pismo

Nije teško opisati promenu koju si doneo
Ako sam sada živa, pre toga bila sam mrtva.
Mada sam poput kamena, nedotaknuta njome,
Ostala postojana već prema navici.
Nisi me odvukao ni tri centimetra, nikako –
Niti me ostavio da uperim svoje tupo oko
Prema nebu, bez nade, naravno, da će
Shvatiti plavetnilo ili zvezde.

To nije bilo to. Spavala sam, recimo: zmija
Među crnim kamenjem maskirana u crni kamen
U belom mimohodu zime –
Nalik na moje susede koji ne uživaju
U milionima pravilno isklesanih
Ivica koje osvetljavaju jedna drugu da otope
Moje bazaltne ravni. One se pretvaraju u suze
Anđeli plaču nad dosadnom prirodom
Ne ubedivši me. Njihove suze se mrznu.
I svaka mrtva glava nosi ledenu obrazinu.

Još sam spavala poput savijenog prsta
Prva stvar koja postah beše prost vazduh
I kovrdžave kapi koje se dižu iz rose
Prozirne poput duhova. Mnogo tvrdih i
Bezizražajnih kamenova leži unaokolo.
Nisam znala kako to da shvatim.
Sijala sam mišolika i ispravila se
Da se istočim poput tečnosti
Među ptičje noge i stabljike bilja.
Nisi me prevario, odmah sam te prepoznala.

Drvo i kamenje su sijali bez senki.
Dužina mog prsta bleskala je poput stakla.
Počela sam da pupim kao grane u martu:
Ruka i jedna noga, ruka pa noga
Od kamena ka oblaku sam se uzdigla.
Sada ličim na nekakvog boga
Plutam u vazduhu menjajući oblik
Čista poput ledenog okna. To je dar.

Priredio i preveo Vladimir Arsenić