Retro interview iz 1995: Srđan Gojković Gile za »Vreme zabave«
Eorga 03 S

Photo: Stanislav Milojković

Simpatizer svih vrsta pobune

BELEŠKA VLADIMIRA STAKIĆA IZ 2017. O INTERVJUU SA GOJKOVIĆEM IZ 1995.

Prelistavajući ovih dana neke novine iz perioda 1985-1995, naravno ne iz zadovoljstva, već zbog klasičnih Lukovićevih sumanutih ideja o značaju tog praistorijskog perioda za našu muzičku stvarnost i aktuelni srpski XXZ trenutak, iznebuha i sasvim spontano shvatio sam koliko je neinteligentno i neprimereno smejati se čak i najneverovatnijim pričama ljudi koji su navodno vremeplovom bili prebačeni u budućnost i isto tako vraćeni nazad.

Gledajući, naime, brojna poznata lica iz tog vremena, pokušao sam da zamislim kako bih reagovao da mi je neko pre dve ili tri decenije rekao da će u drugoj dekadi 21. veka oko 120 od hiljadu srpskih TV kanala pripadati bivšem basisti Oktobra 1864... ili da će Krstić i Šaper 2017. biti vlasnici mega-velikih marketinških agencija i biši savetnici predsednika države, koji je najpre bio profesor psihologije, a posle ministar telekomunikacija i odbrane... ili da će Cane iz Partibrejkersa postati vernik, Slađana Milošević pisati istoriografske studije, Vlajsa iz Urbane Gerile dobiti Ninovu nagradu, a njegov drug iz istog benda Rosa postati urednik u jednom od najtiražnijih srpskih nedeljnika i objaviti roman...

Ali lako je moguće da bih u sve gore navedeno, da mi je neko to pričao '85, ipak pre poverovao nego u bajku da će Srđan Gojković Gile 2017. i dalje biti lider Električnog orgazma, ali i drugi čovek srpskog budizma, tj. potpredsednik budističkog društva Srednji put, o čijoj će nameri da se zamonaši u jednom od budističkih hramova u Mijanmaru pisati najtiražniji srpski magazini za domaćice, citirajući pri tom njegovu izjavu da se »droga i alkohol ne uklapaju sa budizmom, jer dovode do još većeg utapanja u iluziju, a smisao meditacije jeste da um bude u ravnoteži i da je čovek njegov gospodar, umesto da bude obrnuto«.

Kad to pročita, čovek prosto ne može da se ne zapita šta je sledeće? Možda da Bora Đorđević otvori kafanu ili da Bregović počne da zida zgrade sa stanovima za prodaju po Beogradu, prekoračujući dozvoljenu kvadraturu i spratnost, ili da sa nekim trubačkim orkestrom i Alenom Islamovićem iznebuha krene da nastupa pod imenom Bijelo dugme? Za vas ne znam, ali mene posle svega gore pobrojanog, stvarno više ništa ne može da iznenadi, uključujući i spoznaju da Električni orgazam ove, 2017. godine slavi 37. rođendan, kao jedina preostala velika aktivna grupa našeg novog talasa, i to još sa Ljubom Đukićem u postavi. Čisto sumnjam da bi 1985, da mu je neko to rekao, čak i Gile poverovao da je nešto takvo u bilo kojoj kombinaciji moguće.

A OVAKO JE 1995. IZGLEDAO INTERVIEW SA SRĐANOM GOJKOVIĆEM GILETOM ZA »VREME ZABAVE«:

Električni orgazam je obeležio 15 godina postojanja furioznim koncertom za prijatelje i poznanike, krajem februara 1995. u beogradskom klubu Prostor. Šestočlana postava (pored stare »trojke« svirali su Vlada Funtek i Žika – bubnjevi, te Zoran Zagorčić Zagor, na klavijaturama), nastavlja svoju misiju širenja dobrog duha rock'n'rolla i vedrog raspoloženja, tvrdom, sigurnom i uzbudljivom svirkom, možda zrelijom i boljom nego ikad. Posle stotina tužnih i umornih likova, koji na bini izgledaju srećni kao Golootočani na kraju smene u petak 31. decembra 1953, divno je naći se ispred ekipe kojoj tako upadljivo prija to što radi.

Kad god pogledam Gileta, raskrečenog kao neki predimenzionirani šestar, setim se reči svog oca: »Sine, možda ovi što drže gitaru visoko bolje sviraju, ali to sasvim sigurno nije rock'n'roll«.

Osokoljen tom svirkom i duplim albumom Zašto da ne! (koji sve bolje zvuči što se duže sluša), uprkos poodmaklim godinama savlađujem banovobrdske serpentine laka koraka i vedra čela, sve zviždućući Metadonsku terapiju. Ipak sam se malo zaduvao, planina je to, ali dobro je – lift radi. Trinaesti sprat, molim.

*Šta te to tera da posle 15 godina ovako žustro i poletno radiš svoj posao?

Pa, jebi ga, to je izgleda stvar koja nema veze s nekakvim odlukama; to je verovatno genetski u čoveku, nešto te pokreće ili ne pokreće. Još osamdesete sam kapirao da mi je muzika opsesija, da je to jedina stvar koju želim da radim u svom životu, dok god budem mogao. Nije to samo posao, nešto što radiš; meni je muzika ogromno zadovoljstvo. Neki ljudi s godinama potroše tu početnu energiju ili se ona pretoči u neke druge pravce. Kod mene se ništa nije promenilo. I dalje sam opsednut muzikom i opsednuto pratim sve što se u muzici dešava, pravim pesme, idem na koncerte, skupljam diskove... Sve mi izgleda isto kao pre 15 godina i, istovremeno, na neki način drugačije. Ali ta osnovna stvar, taj životni stav je ostao isti.

*Gledano sa strane, Orgazam je imao vrlo oscilirajuću karijeru, punu personalnih i muzičkih promena, možda najburniju od svih velikih bendova. Kako je to izgledalo iznutra?

Karijeru Orgazma delim na tri faze. Najtrubulentnija i najburnija je bila prva, koja je počela januara '80, kada je bend napravljen. Lišće prekriva Lisabon je kruna te faze i meni dan-danas jedna od tri najbolje ploče Električnog orgazma. U toj fazi su počele promene. Marina, koja je svirala bas, je otišla i mi smo već tada razmišljali da zovemo Švabu, koji je radio fotke za omot prvog albuma. Ali, on je tada imao mnogo dugu kosu, naša je bila mnogo kratka i to je bio glavni razlog što je on došao u bend pola decenije kasnije.

Čavke je non-stop dolazio i odlazio, kroz sve te faze, do ove zadnje, tako da je u personalnom smislu bilo super dinamično.

Les Chansones Populaires još spadaju u prvu fazu. Tad je Piko Stančić, koji je na prvoj ploči ušao upriču, svirao bubnjeve s nama i to je bilo neverovatno iskustvo. Piko je jedan od bubnjara s kojima mi najviše prija da sviram i, ujedno, čovek od kog sam najviše naučio o produkciji i radu u studiju. Ali, tada su već bile počele neke čudne struje i prva strana te ploče, po mom mišljenju, ukazuje na budućnost, a druga na new wave psihodeličnu fazu od pre toga.

Na Kako bubanj kaže, Jovec je već otišao iz benda, a Ljuba i ja smo vukli na dve potpuno različite strane. On je hteo da i dalje radimo tu new wave psihodeliju, a meni je to bila stvar prošlosti. Tako da je ta ploča ispala negde na pola puta između onoga što sam ja hteo i mojih kompromisa sa Ljubom, i onoga što je on hteo i njegovih kompromisa sa mnom. Najbolji primer za to šta je ispalo od te ploče, a šta je moglo da bude jeste Kako bubanj kaže. Prava verzija te pesme je na Braćo i sestre, i mi je i danas isto tako sviramo.

Svaki bend je veliki onoliko koliko puta uspe da se digne iz pepela. Orgazam se već tri puta drastično dizao i po pravilu je, posle tih perioda, snimao najjače ploče u karijeri. Prvo drastično dizanje je bilo to posle Bubnja. Bend se bio praktično potpuno raspao, samo sam ja ostao u grupi. Onda se vratio Čavke, ja sam našao i doveo Bananu, pa je Grof izgubio strpljenje i otišao, doveli smo Švabu i tako se sve sklopilo u savršenu sliku.

*Da li praviš neku razliku među svim tim odlascima? Imaju li oni neki zajednički razlog i da li ti je neki pao teže od drugih?

Ja sam sa svim ljudima koji su prošli kroz bend bio i ostao super ortak, ali neki od njih jednostavno nisu, u nekom trenutku, više bili u stanju da kreativno budu na nivou benda. Možda je najteži trebalo da bude taj razlaz s Ljubom. Ali, u tom trenutku je meni to bilo olakšanje. Posle sam u više navrata pokušavao da ga ponovo naložim da se vrati. Čak i za ovu ploču. Ljuba je bio u Jugoslaviji i zvao sam ga da je radimo zajedno, bio je na nekoliko proba... Ali, on je suviše dugo u Njujorku, tamo mu je kuća i ne može da se zadržava ovde preterano dugo. Meni je žao što nije bio bar na snimanju. Mislim da je Ljuba jedini čovek koji je još uvek ostao Električni orgazam, ono što Orgazam znači, i sa istim talentom i sa svim sposobnostima koje je imao i ranije. Pre skoro godinu dana imali smo tri-četiri svirke na kojima je pevao s nama i to je bilo fenomenalno, kao da se ništa nije desilo, kao da je zadnji put izašao s nama na scenu nedelju dana pre toga.

Ljuba je čovek za Orgazam zauvek. Ako ikad bude bio u fazonu da se vrati u bend, mesto ga čeka.

Najteži razlaz posle toga je nekako ovaj sad sa Čavketom. Za razliku od Ljube, koji je bio autorski suparnik, Čavke je bio moj, da to tako nazovemo, mezimac. On je bio maskota benda, njegove zasluge su pre svega u toj ravni.

Ne znam, jebi ga, sad sam prvi put pročitao Čavketov intervju (iz prethodnog »Vremena zabave« – op. V.S.) i tek sad, prvi put u životu, iz tog intervjua mogu da shvatim neke njegove razloge. On je strašno zatvoren čovek i ja posle 15 godina kapiram da još uvek ima neke emotivne ograde prema meni, neke zastore kojima krije osećanja. Naravno da mi je žao što više nismo na istom putu i mogu samo da mu poželim sve najbolje u njegovom novom zabavljačkom životu. Jednim delom svoje ličnosti nikad neću moći da ukapiram da njemu to može da bude zabavnije, vrednije i kvalitetnije od onoga što je mogao da radi u Orgazmu, ali, s druge strane, nisam ja Čavke. Maskota benda je otišla svojim putem.

*Sad on ima mnogo kratku kosu?

Da, a mi mnogo dugu. Meni je drago što je on izdržao svih ovih 15 godina i mislim da imam mnogo udela u tome, jer sam ga mnogo puta u životu vukao i gurao da radi neke stvari kad je bio dezorijentisan i kad nije znao šta će sa sobom.

Ali, drukčiji je Čavke sad, to je interesantno. Skoro sam gledao neki intervju gde je Pete Townshend objašnjavao kako su The Who, pri kraju saradnje s Ketihom Moonom, sve više počeli da ga dobijaju kao osobu, a da ga gube kao muzičara. Takva neka stvar se desila i u ovoj priči s mojim kumom Čavketom.

*Da se vratimo na istoriju: koliko si svesno, a koliko intuitivno napravio »Konja«, »Debelu devojku« i ostale pesme s »Distorzije«? Da li si verovao u te pesme?

Ja sam bio savršeno svestan da su to dobre pesme. Hteo sam da napravim komercijalnu rock ploču, koja ne bi bila ljigava, nego bi bila, otprilike, nešto kao što su radili Ramones. Da svirka bude jako tvrda i produkcija gitaroška, a da ima mnogo melodija u pevanju. To je bio recept koji sam vrlo svesno primenio. Hteo sam da vratim stvari tamo odakle su i počele, na onaj najjednostavniji rock'n'roll koji je beskompromisan u nekom svom izražavanju, koji nije nikakvo ulagivanje, nego tačno ono što hoćemo – ali jednostavno.

Od Distorzije počinje druga faza, koja se, preko Braćo i sestre, završava sa Letim, sanjam, dišem. To je bio vrhunac etabliranja benda, dobacivanja naše ideje do šireg kruga ljudi, bez kastriranja ili bitnog filtriranja. Posle te ploče, bend je počeo malo da trpi od uspeha i od popularnosti. Te dve stvari uništavaju, tako da možda i nije loše pasti na nulu, pa krenuti ponovo, ali većina ljudi nema živce da to često radi. Meni je u redu da sam onoliko dobar koliko mi je zadnja ploča dobra, i ne želim da živim od kredita za ploču od pre deset godina, kao što je Distorzija. To mi ne izgleda normalno. Te svirke na stadionima i po halama su počele da satiru bend u svakom smislu, svi smo osetili neko veliko prezasićenje i dobro što sam to na vreme osetio i predložio da napravimo pauzu.

Tokom te pauze sam objavio šest albuma, a Banana i Švaba su svirali u grupi Trans, sa našim sadašnjim bubnjarom Vladom Funtekom i pridruženim klavijaturistom Električnog orgazma Zoranom Zagorčićem. Negde krajem '91. smo koncertima u maloj sali SKC, prostoru u kom je Orgazam održao prve svirke u karijeri, počeli treću fazu. Mislim da je ploča Zašto da ne! kruna te faze i ujedno njen kraj, pošto Čavke više nije u bendu. Orgazam sad počinje neku svoju četvrtu fazu. Šta će od nje biti, videćemo u sledećim nastavcima.

*Mislim da će oni koji preslušaju ovu ploču utvrditi da je iznenađujuće šarena i da predstavlja neku sublimaciju onoga što definišeš kao prve dve faze Orgazma. Da li ste vi, kao bend, mogli da napravite ovakvu ploču '85?

Ne verujem. Ova ploča je plod i sviračke i kompozitorske i umetničke zrelosti, i mislim da je stvarno neka kruna svega što smo do sada radili. Jako dugo smo se pripremali, dve godine smo nas sedmorica sve prosviravali i uvežbavali i na kraju smo Bane i ja seli da odlučimo šta nam gde treba: gde hoćemo dva bubnja, gde tri gitare, gde klavijature... Nas dvojica smo izuzetno dobro sarađivali na pravljenju pesama, baš smo sa zadovoljstvom isprepletali taj autorski deo posla i mislim da je to nešto što će u budućnosti postati karakteristika Električnog orgazma.

Verovatno ja ne bih bio u stanju da takvo nešto uradim pre 10 ili 15 godina, zato što je moj ego tada bio mnogo gladniji. Verovatno sam početkom osamdesetih gušio neka kreativna nastojanja u Orgazmu, jer mi je bilo stalo da uradim što više svojih pesama. Sad radim i neke druge stvari, i želim da u ovaj deo priče uključim što više ljudi.

*Ploča je dugo kasnila zbog stripa na omotu, koji prikazuje hipika i punkera kako terorišu dizelaše, dok ovi drugi ispred kafića mirno slušaju turbo folk sa svojim ljubimcima na dva točka i četiri noge. S obzirom na to da ste radili ploču za PGP RTS, ne mogu da verujem da si očekivao da će to proći.

Ja nisam očekivao probleme. Mislio sam da smo došli do nivoa na kom više ne postoje cenzori. Verovatno sam naivan, ali (smeje se – op. V.S.) mislio sam da će to njima biti simpatično na neki način. Njima, međutim, ne da nije bilo simpatično, nego im je bilo odvratno i bili su zapanjeni. Ali, dobro, mogu ja da ih ukapiram. Oni su kuća koja, pre svega, živi od prodaje narodne, pod znacima navoda narodne, muzike, i normalno je što su bili u frci da bi neko od njihovih pulena mogao i da se naljuti ako se to nađe na nekom njihovom izdanju. Mi smo to ukapirali i, pošto nam je ipak važnije ono što je u omotu od onoga što je na njemu, promenili smo ta dva sporna kvadrata.

*Meni taj strip deluje malo previše besno i ne mogu do kraja da pokapiram da li je to tvoj stav ili...

Pa, to je jednostavno jedan šaljivi strip i tako ga treba shvatiti. Naravno da sam ja u principu simpatizer svih vrsta pobune, i verujem da ima klinaca koji se tako odnose prema turbo folku i prema dizelašima i naravno da su mi takvi klinci simpatični. Inače, s obzirom na realnost, to je čista naučna fantastika, ali nema veze. Neka bude i to kao neki stav; kad za 30 godina neko bude istraživao supkulture, neka na omotu neke rock'n'roll grupe pronađu i takav stav. Uostalom, ko garantuje da će taj stav večno ostati manjinski. Ja verujem da ćemo postati većina. Ne odmah, ali u bliskoj budućnosti.

*Tekst objavljen u mesečniku »Vreme zabave« br. 16, marta 1995.

Oceni 5