Atlas pseudomitologije: Sindrom Pavla Isakoviča (1)
Svetislav Basara

Photo: Youtube

U srpskoj istoriji samo se mrtvi osećaju kao kod kuće

U pauzama pijančenja i lakrdijašenja, dostojnim mašte Alfreda Žarija, Petar Veliki je za Rusiju uradio velike i ozbiljne stvari, za razliku od srpskih političkih elita i vladara, koji – tradicionalno trezveni, „ozbiljni“ i namrgođeni – bez prestanka prave basnoslovne lakrdije.

Mitar Mirić

Putujući jednom zgodom načisto razvaljenim regionalnim putem Mladenovac–Rudnik na sasvim drugo mesto, a imajući vremena napretek, skrenuh namamljen putokazom s maršrute da bih – po prvi put u životu – posetio kultno mesto srpske istorije – Marićevića jarugu. Takvih kultnih istorijskih mesta ima svuda po svetu – izmišljanja tradicije su svetski trend – svugde su ta mesta lepo uređena, ponegde i monumentalna, na ta se mesta dovode đačke ekskurzije, tu – bilo pukim slučajem, kao što sam učinio ja, bilo tendenciozno – na hadžiluk, dolaze čitave porodice, i u tome nema ništa loše, naprotiv; dok ne metastaziraju smrt-lepak nacionalizma, nacionalna osećanja su korisna za istoriju i život, a kultna nacionalna mesta huškaju na upravo takva, društveno korisna osećanja. A na šta je ličilo naše zavetno mesto, Marićevića jaruga? Šta sam tamo video? Jarugu, šta sam drugo mogao videti! Mačije jebalište optočeno spomen-pločicama, ograđeno drvenom ogradicom, popločano nekakvim stazicama, jad i beda. Mogao sam se zakleti da je Jaruga – u estetskom, ekološkom i svakom drugom smislu – izgledala sto puta bolje u vreme kada se u njoj Karađorđe sastajao sa ustanicima, a u svakom slučaju pretpostavljam da je bila mnogo urednija, jer je u vreme kad sam je ja posetio – u proleće 2013. – bila prekrivena praznim limenkama piva, pikavcima, masnim papirima i najlon kesama, moja pokvarena mašta je dodala i upotrebljene kurtone, i odlično su se, onako izmišljeni, uklopili u ambijent.

Marićevića jaruga je – istini za volju – i u granicama svojih mogućnosti davala sve od sebe da na mene, kao posetioca i kao Srbina, ostavi utisak o veličini i značaju srpske istorije, ali uopšte nije ostavljala takav utisak. Naprotiv! Ostavila je utisak drljavosti, improvizacije, jada, bede i zapuštenosti, pretpostavljam i zato što je Jarugina istorija vrlo kratka; nema – mrzi me da tačno izračunam – više od nekoliko godina otkako se o Sretenju u Marićevića jaruzi okuplja srpski državni polusvet da bi tu – uz pogrde i zvižduke okupljene rulje – „obeležio“ Dan državnosti. Šta, uostalom, očekivati od kultnog istorijskog mesta jedne države koja je oduvek imala (i još uvek ima) silesiju državnika sa snažnom državotvornom svešću, a koja sedamdeset i kusur godina nije postojala kao samostalna država, a ipak se nekako snalazila i na izvestan način postojala, pod raznim pseudonimima?

Čim pomisli na srpsku istoriju, a pritom ne padne na kolena i ne zaplače, čovek se oseti kao da je uhvaćen u „nameštenoj“ krađi, parapsihološkim putem mu se stavi do znanja da ne bi trebalo o tome neovlašćeno da misli, lepo oseti da njegovo mišljenje – u stvari, mišljenje uopšte – tu nije dobrodošlo

Osećao sam se u Marićevića jaruzi, priznajem to, kao nezvan gost, kao uljez, osećao sam nadalje – čulom koje imaju samo Srbi – da je Marićevića jaruga jedan od stožera srpskog kolektivnog nesvesnog, zapravo poluživo biće koje oseća da mu ne ukazujem dužno istorijsko poštovanje i koje zbog toga zrači negostoljubivošću. Zapitah se, tu, u Marićevića jaruzi, kako li bi izgledala srpska istorija da je dvoboj (koji zvanične istorije redovno prećutkuju) između vožda Karađorđa i ondašnjeg vlasnika Jaruge, Todosija Marićevića, koji se zvao Teodosije, ali koga su – zbog opštepoznate sklonosti Srba da sve strano, pa i imena, izvitopere i prilagode svom mentalitetu i svojoj fonetici – zvali Todosije, imao drugačiji ishod? Todosije je, kao u kaubojskom filmu, bio brži, povukao je prvi, našao se na korak od pobede, a srpska istorija na korak od toga da krene sasvim drugim (verovatno ne mnogo boljim) tokom, ali je Todosijeva kubura zatajila, pa ga je vožd hladnokrvno upucao. Samo nekoliko godina kasnije, sekira kojom je – po naređenju kuma Miloša – ubijen Karađorđe, nije zatajila, što me je navelo da se ponovo zapitam – u kom bi smeru krenula srpska istorija da je Karađorđe nekim slučajem preventivno ubio Miloša, što se lako moglo dogoditi, vožd je bio lak na obaraču, a još lakši na jataganu.

Htedoh, konačno, da se zapitam i kako bi srpska istorija izgledala da bratoubistava – koje su ustanici ostavili potomcima u trajan amanet – uopšte nije bilo, ali odustadoh, jer je pomisao na srpsku istoriju bez bratoubistava sama po sebi bila apsurdna i izazivala osećanje jeze, nelagode i prisilnog apsurda. Čim pomisli na srpsku istoriju, a pritom ne padne na kolena i ne zaplače, čovek se oseti kao da je uhvaćen u „nameštenoj“ krađi, parapsihološkim putem mu se stavi do znanja da ne bi trebalo o tome neovlašćeno da misli, lepo oseti da njegovo mišljenje – u stvari, mišljenje uopšte – tu nije dobrodošlo. Srpska istorija je istorija za emotivce i objekte njihovih emocija – velike istorijske ličnosti sklone bratoubilaštvu, koje, po pravilu, izaziva najsnažnije emocije i potiče na izgradnju crkava pokajnica.

Todosijeva kubura zatajila, pa ga je vožd hladnokrvno upucao: Marićeviće jarugaNije srpska istorija za svakoga. Nema tu mesta za ljude osrednjeg formata; ona pripada ili istorijskim gorostasima, ili pukim statistima. Da je srpska istorija geografska karta – a ona to, kako ćemo videti, u izvesnom smislu i jeste – bila bi to mapa ekstremno krupnih razmera 1 : 15.250.000, recimo, mapa u kojoj nema mesta za detalje, pejzaže, brežuljke, livade, potoke i rečice, sela i varoši, a naročito ne za ljude. Možda je to, pomislih, (metafizički) razlog što su (još koliko-toliko) stvarni srpski pejzaži, srpska sela, varoši i ljudi toliko zapušteni, krezavi, drljavi, beznadežno obrasli u korov i čkalj, zatrpani đubretom i šutom. Srbija i njena istorija, pomislih u Marićevića jaruzi, rade na veliko, en gros; najpre ćemo – tako su računali (i računaju) Srbi i njihova istorija – obnoviti Dušanovo carstvo od Budima do Soluna, a možda i dalje, potom ćemo obezbediti izlaz na more, a posle – posle ćemo se školovati, raditi, lečiti, graditi puteve i uređivati sela i varoši. Ne treba sumnjati da to ne bi i učinili, samo da u međuvremenu sela, varoši, a dobrim delom i njihovi stanovnici, nisu gotovo nestali s lica sveta.

U srpskoj istoriji, pomislih bogohulno, samo se mrtvi osećaju kao kod kuće, ali ne čak ni svi mrtvi. I mrtvi su – u duhu sabornosti, koji ne pravi razliku između mrtvih i živih (sve su to Srbi) – potčinjeni hirovima i menama srpske istorije. Mnogi srpski mrtvac – pade mi na pamet jedan od najpismenijih i najobrazovanijih, Slobodan Jovanović – provede decenije kao persona non grata u srpskoj javnosti, da bi mu naglo krenulo u zagrobnom životu i da bi – onako mrtav – bio rehabilitovan i vraćen ako ne baš u život, a ono u opticaj. (Te, poslednjih godina sve učestalije, rehabilitacije izdaleka me podsećaju na svetogrdnu imitaciju vaskrsavanja mrtvih.) Slično se dogodilo i kralju Petru II, kome su Srbi svojevremeno – zgađeni njegovom izdajom – plebiscitarno i radosno zabranili povratak u zemlju, da bi ga – kada su se okolnosti promenile – rehabilitovali, vratili (duboko) u zemlju, po ko zna koji put ga sahranili u crkvi na Oplencu i do neba ga oplakali.

Nije mi, pošteno govoreći, nešto naročito žao kralja Petra II i njegove predsmrtne i posmrtne sudbine, nije on bio neki naročit kralj, a budući da, koliko je poznato, nikoga nije ubio, nije bio ni dostojan osnivača dinastije, velikog Karađorđa. Ali opet mi se nekako učinilo da je kraljev leš zloupotrebljen u jednom gnusnom paganskom obredu, mešavini vlaške magije i seljačke politike. Tako je to sa srpskim dinastijama. Čim iznevere tradiciju, čim prestanu da ubijaju poli-tičke (i sve druge) protivnike, Karađorđevići izgube vlast (a ponekad i glavu), kao što Obrenoviće – čim prestanu s ponižavanjima i šikaniranjima oficirskog kora – oficiri zaskoče na spavanju, ubiju ih, iskasape ih i bace kroz prozor. Poslednji Karađorđević dostojan tradicije tog prezimena bio je prestolonaslednik Ðorđe, koji je zbog neke sitnice ubio svog ađutanta, ali mu se nije posrećilo da zasedne na presto – pogubni evropski običaji već su bili počeli da uzimaju maha – bilo je već nezamislivo, čak i za Srbiju, da kraljević--ubica postane suveren zemlje kojom su suvereno, iz senke, vladali kraljeubice-crnorukci. Koliko je samo, pomislih malo potom, istorija moje dugovečne tetke stabilnija i konzistentnija od istorije Srbije!

U Srbiji se do slave dolazi idenjem niz dlaku masovnim halucinacijama i trogatelnim stihoklepačkim doskočicama tipa „Kosovo je najskuplja srpska reč“, ispod čije se nategnute uzvišenosti kezi „duhovnost“ cenovnika na zidu orijentalne bakalnice

Tokom 98 godina svog života, od kojih je čitavih pedeset i osam provela u svojstvu moje tetke – što uopšte nije bilo lako – moja tetka je sve vreme bila ono što jeste, dok je Srbija – jedva duplo starija od moje tetke – tokom tog vremena bila sve i svašta – vazalna kneževina, suverena kneževina, kraljevina, potom socijalistička, i na kraju demokratska republika – a tokom dvadeset i kusur godina, kako rekoh, uopšte nije ni postojala, ili je postojala pod lažnim imenima. A opet je – kako takođe rekoh – sve vreme bila ista ova Srbija, u kojoj se sve munjevito menja samo zato da se nikada ništa ne bi promenilo. Slično kao na filmu, u kome se utisak ubrzanja akcije postiže usporavanjem protoka trake u projektoru, srpska istorija događaje povremeno ubrzava do pomahnitalosti, do tačke pucanja – pri čemu ulogu filmske trake imaju mase ljudi – samo zato da se u konačnici suštinski ništa ne bi pomerilo s mesta. Setih se tu, u Marićevića jaruzi, velikog, možda najvećeg srpskog pisca, Miloša Crnjanskog, koji bi – samo da je nešto kraće poživeo i potegao pa umro u izgnanstvu (što mu se lako moglo dogoditi) do sada sigurno bio sudski rehabilitovan, iskopan iz groba u Engleskoj i sahranjen u Aleji velikana, možda u istoj grobnici s Apisom, čime bi, kako se to uobičajilo kazati, „još jedna istorijska nepravda“ bila ispravljena – setih se njegovih Seoba, te epopeje o srpskim potucanjima i setih se junaka tog romana, Pavla Isakoviča, koga je Crnjanski ovako opisao: „Isakovič je bio, očigledno, čovek koji ne živi u onom mestu, gde se nalazi, nego priželjkuje da u jedno drugo mesto ode. Čovek koji nikada nije bio zadovoljan u onoj koži u kojoj je, nego kože menja, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaje isti.“

Pomislih potom tu, u Marićevića jaruzi, da je Crnjanski opisujući Isakoviča zapravo opisao sve Srbe i svekoliku srpsku istoriju, a da su se Srbi i srpska istorija u tom opisu prepoznali i da su zbog toga – zbog povređenih sujeta – Crnjanskog sistematski šikanirali i dugo ga držali u izgnanstvu. Znao je Crnjanski da se u Srbiji književna slava ne stiče pisanjem umetničkih istina, istina uopšte – napisao je o tome podosta sjajnih stra-nica u Kod Hiperborejaca i u Embahadama – nego da se u Srbiji do slave (i ostalih potrepština i namirnica) dolazi idenjem niz dlaku masovnim halucinacijama i trogatelnim stihoklepačkim doskočicama tipa „Kosovo je najskuplja srpska reč“, ispod čije se nategnute uzvišenosti kezi „duhovnost“ cenovnika na zidu orijentalne bakalnice, pride zamrljanog prstima masnim od čvaraka. Ipak je, pomislih potom, dole, u Marićevića jaruzi, izgnanstvo Crnjanskom došlo kao naručeno, jer da je ostao u zemlji, nesumnjivo bi, zbog (navodnog) „širenja fašističkih ideja“ posle takozvanog oslobođenja – jednog od bezbrojnih srpskih oslobođenja – bio po kratkom postupku osuđen na smrt, postavljen uza zid i streljan. Što uopšte, kako rekoh, ne znači da ne bi – kada bi za to kucnuo čas – bio rehabilitovan, ako se već (sa izvesnim zakašnjenjem) doznalo da je u pripremi rehabilitacija đenerala Nedića, nacističkog namesnika okupirane Srbije, koji ne samo da je širio fašističke ideje nego ih je i sprovodio u delo.

stanje u kome nije bilo nikakvog izbora izuzetno je, živo se toga sećam, godilo Srbima, koji – ma šta inače tvrdili – uopšte ne vole da imaju izbora, i zato ga najčešće i nemaju: Svetislav BasaraVreme, prostor i ljudi u Srbiji su nužno zlo i po-trošni materijal, a Srbija je ipak – u paničnom strahu od gubitka „biološke supstance“ (kakva terminološka nakaza, zašto ne „biomasa“) – neprestano nastojala (i nastoji) da poveća natalitet i da se – ne dajući ni pet para na protok vremena – teritorijalno proširi do unedogled, što me je – dole, u Marićevića jaruzi – navelo na pomisao da je Srbija sebi postavila tako veliki, zapravo nedostižan zadatak, samo da se ne bi bavila takozvanim malim, svakodnevnim stvarima – uređivanjem okoline, kaldrmisanjem puteva, izgradnjom bolnica, jačanjem ekonomije i ostalim tricama i kučinama nedostojnim „junačkog naroda“ koji se – kako ćemo docnije videti – panično plaši promaje i pomračenja Sunca. Moj deda po majci – saglasno porodičnom predanju, fanatično lojalan srpskoj istoriji i tradiciji – na kraju je imao vrlo loše iskustvo sa srpskom istorijom. Iako se u seriji balkanskih i jednom velikom ratu (manje-više) junački borio za Veliku Srbiju (i Kosovo), Srbija ga je 1941, na početku jedne od mnoštva svojih političkih pseudomorfoza – komunističke – stavila pred streljački stroj i ubila s predumišljajem, jer je moj deda – prema mišljenju prekog revolucionarnog suda – bio kapitalista. (Inače, sumnjam da je ukupna vrednost dedine dugogodišnjim krvavim radom stečene imovine premašala današnjih 250.000 evra, što je suma kojom danas raspolaže svaki prigradski lopov koji drži do sebe.)

Srpska omađijanost prastarim mitom o Obećanoj zemlji – Dušanovom carstvu – samo je iz prošlosti (privremeno) premeštena u budućnost, u površno modernizovani srednjovekovni mit o Zemlji dembeliji, koji je Srbe, ako se tako može reći, privukao mnogo snažnije od mita o Dušanovom carstvu

Ali sada je to sve takoreći izglađeno, deda je pre nekoliko godina, na osnovu presude nadležnog suda broj taj i taj, rehabilitovan, tako da može računati da nije ni bio streljan. U Srbiji je od kraja osamdesetih naovamo – i to sam pomislio u Marićevića jaruzi – u zvaničnom opticaju priča o tome da je period komunizma „najmračniji period srpske istorije“, da je to u stvari bilo još jedno srpsko „vavilonsko ropstvo“ i još jedan pokušaj „zatiranja srpskog identiteta“ i „svega što je srpsko“, i ja bih – takođe pomislih – možda i poverovao u tu priču da se nisam rodio i dugo živeo u tom „ropstvu“ koje je imalo plebiscitarnu i radosnu podršku najmanje 95% Srba, uključujući i mene, istina posredno; moja pokojna majka je – u strahu da mi se „nešto ne dogodi“, tada već poprilično bezrazložnom – uvek glasala umesto mene na povremenim izborima na kojima nije bilo nikakvog izbora. To stanje u kome nije bilo nikakvog izbora izuzetno je, živo se toga sećam, godilo Srbima, koji – ma šta inače tvrdili – uopšte ne vole da imaju izbora, i zato ga najčešće i nemaju.

Uz dužno poštovanje prema Marićevića jaruzi, čvrsto verujem – i niko me ne može uveriti u suprotno – da Srbima komunizam nije nametnut spolja i da su se Srbi junački borili zato da nakon pobede komunizma ne bi imali izbora. Štaviše, komunizam i nije bio promena politike, još manje društvenog uređenja, bila je to promena orijentacije u mitološkom vremenu; srpska omađijanost prastarim mitom o Obećanoj zemlji – Dušanovom carstvu – samo je iz prošlosti (privremeno) premeštena u budućnost, u površno modernizovani srednjovekovni mit o Zemlji dembeliji, koji je Srbe, ako se tako može reći, privukao mnogo snažnije od mita o Dušanovom carstvu, zato što se – za razliku od socijalističke Srbije – u Dušanovom carstvu moralo teško raditi. I to po strogim zakonima.

(Nastaviće se)

Oceni 5