Čudesna sudbina Akakija Akakijeviča (1)
Wee 06 S

Photo: wepresent

Šinjel

U nadleštvu... ali bolje da ne kažemo u kom nadleštvu. Niko nije tako osetljiv kao raznorazna nadleštva, pukovi i kancelarije, ukratko, svakojaki službenički staleži. Danas svaki čovek u uvredi koja je naneta njemu lično vidi uvredu čitavog društva. Kažu da je nedavno stigla predstavka jednog kapetana, načelnika okružne policije, ne sećam se više u kom gradu, u kojoj on nedvosmisleno pokazuje da se državni ukazi ne izvršavaju i da se njegovo sveto ime pominje bez ikakvog povoda. Kao dokazni materijal, priložio je podebelu knjigu, neko romantičarsko delo, u kome se na svakoj desetoj stranici pominje načelnik okružne policije, ponekad i u pijanom stanju. Dakle, da bismo izbegli eventualne neprijatnosti, bolje da nadleštvo o kome je reč nazovemo prosto jednim nadleštvom. Dakle, u jednom nadleštvu radio je jedan činovnik, činovnik za kojeg se ne može reći da je bio naočit - omalen rastom, malo rošav, malo riđ, pa čak i malo ćorav, s malom ćelom na glavi, izboranih obraza i boje lica za koju se obično kaže da je hemoroidna... Šta se tu može! Tome je kriva petrogradska klima. Što se tiče čina (jer, kod nas je čin na prvom mestu) bio je, što se ono kaže, večiti titularni savetnik, na čiji su se račun, kao što je poznato, razni pisci, naviknuti da progone one koji ne mogu da se brane, nasmejali i našalili do mile volje. Činovnik se prezivao Bašmačkin. Već na prvi pogled se vidi da je to prezime postalo od reči bašmak (1), ali kada se to desilo, u koje vreme i na koji način, to niko ne zna. I otac, i ded, pa čak i šurak - svi Bašmačkini nosili su čizme i tri puta godišnje menjali đon.

Činovnik se zvao Akakij Akakijevič. Čitaocu će se to ime, možda, učiniti previše čudno i pomisliće da ga je pisac izmislio, ali ubrzo će se uveriti da to nije slučaj, već da je sticaj okolnosti bio takav da je prosto nemoguće bilo izabrati neko drugo ime, a to je bilo ovako... Akakij Akakijevič se rodio predveče, ako me sećanje ne vara, 23. marta. Njegova pokojna majka, činovnikovica i neobično dobra žena, odlučila je da, kao što je red, dete krsti. Majka je ležala na krevetu naspram vrata, a s njene desne strane stajali su kum Ivan Ivanovič Jeroškin, divan čovek, šef jednog odseka u senatu, i kuma Arina Semjonovna Belobrjuškova, supruga policijskog oficira i žena retkih vrlina. Porodilji je ponuđeno da izabere jedno od tri imena: Mokija ili Sosija ili da detetu da ime mučenika Hozdazata. „Ne", reče pokojnica, „to su ružna imena." Da bi joj ugodili, otvoriše kalendar na drugom mestu i naleteše opet na tri imena: Trifilij, Dula i Varahasij. „Pa to je strašno", oglasi se starica, „sve neka čudna imena, iskreno govoreći, nisam ni čula za njih. Da su Varadat ili Varuh, pa još nekako, ali Trifilij i Varahasij." Okrenuše još jednu stranicu - ispadoše Pavsikahij i Vahtisij. „Sad već vidim", reče starica, „očigledno, sudbina je tako htela. Kad je već tako, nek se onda zove kao otac mu. Otac je bio Akakij, pa neka i sin bude Akakij." I tako postade Akakij Akakijevič. Dete pokrstiše, ono pri tom zaplaka i napravi tužnu grimasu, kao da je predosećalo da će biti titularni savetnik. Eto, kako se to dogodilo.

Sve ovo ispričali smo samo zato da bi se čitalac uverio da Akakij Akakijevič nije mogao dobiti drugo ime. Kada i kako je dospeo u nadleštvo i ko ga je primio, to niko nije znao da kaže. Ma koliko se direktor i razni načelnici menjali, on je uvek bio na jednom te istom mestu, na jednom te istom položaju, na jednoj te istoj dužnosti, uvek je bio prepisivač, pa su ljudi zaključili da je tako, sigurno, i na svet došao već potpuno formiran, u vicmundiru i sa ćelom na glavi. U nadleštvu mu nisu ukazivali nimalo poštovanja. Stražari ne samo što nisu ustajali kad bi prolazio, nego ga nisu ni primećivali, kao da je hodnikom proletela obična muva. Pretpostavljeni su se prema njemu odnosili nekako hladno i despotski. Pomoćnik šefa odseka obično bi mu turio predmet pod sam nos i pri tom mu ne bi bilo ni na kraj pameti da kaže „prepišite ovo" ili „evo jednog interesantnog, privlačnog posla" ili nešto prijatno, kao što je red među lepo vaspitanim službenicima. I on bi uzeo akt ne gledajući ko mu ga je poturio i da li na to ima prava. Uzeo bi ga i odmah bi počeo da piše. Mladi činovnici su mu se podsmevali i, koliko im je dozvoljavala kancelarijska duhovitost, pravili su dosetke na njegov račun: na njegovu gazdaricu, staricu od sedamdeset leta, pričali su da ga tuče, zapitkivali su ga kad će se venčati, zasipali su ga aktima nazivajući to snegom. Međutim, Akakij Akakijevič se na sve to nije osvrtao i ponašao se kao da je bio sam u sobi, tako da to čak nije uticalo ni na njegov rad, i pored svih neprijatnosti, nije činio greške u pisanju. Samo kad bi šaljivdžije prevršile meru, kad bi mu gurali ruku, sprečavajući ga da radi svoj posao, on bi govorio: „Pustite me, zašto me vređate?" I u rečima i glasu kojim su one izgovarane bilo je nečeg neobičnog, nečeg što je budilo sažaljenje, tako da je neki mladić koji je neposredno pre toga primljen i koji je, po ugledu na druge, uzeo slobodu da se šali na njegov račun, odjednom zastao kao gromom poražen i od tada je na sve počeo da gleda drugim očima. Neka neobična sila udaljila ga je od drugova s kojima se upoznao i koje je smatrao pristojnim i kulturnim ljudima. Dugo zatim, čak i u najveselijim trenucima, priviđao mu se omaleni činovnik s ćelom na glavi kako dirljivo govori: „Pustite me, zašto me vređate?" i u tim dirljivim rečima odzvanjale su druge reči: „ Ja sam brat tvoj." I jadni mladić se zaklanjao rukom i mnogo puta u životu zgražavao, otkrivajući koliko je čovek nečovečan, koliko je svirepe grubosti sakriveno u profinjenim, obrazovanim ljudima, pa čak i u onima za koje svet misli da su plemeniti i pošteni...

Teško je bilo naći čoveka koji je toliko uživao u svom poslu kao Akakij Akakijevič. Nije dovoljno reći da je radio revnosno, ne on je radio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, on je nalazio neki svoj, bogat i privlačan svet. Po izrazu njegovog lica moglo se videti da uživa, neka slova bila su mu posebno draga i kad bi naišao na njih radovao bi se kao dete: šalio se i namigivao je i micao usnama, tako da mu se na licu moglo pročitati svako slovo koje je ruka ispisivala. Da su ga nagrađivali prema zalaganju, on bi, na svoje veliko čuđenje, postao možda i državni savetnik, a ovako je zaradio, kako su se njegovi dosetljivi drugovi izražavali, samo čvarak na našivku i hemoroide u krstima. Međutim, ne može se reći da o njemu baš niko nije vodio računa. Jedan direktor, budući dobar čovek i želeći da ga nagradi za dugogodišnju službu, naredi da mu se da neki posao odgovorniji od običnog prepisivanja, tačnije, dobio je zadatak da na osnovu jednog već napisanog akta sastavi predstavku za neki drugi ured, sva mudrost bila je u tome da se izmeni naslov i da se ponegde prvo glagolsko lice zameni trećim. To mu je zadalo toliko muka da ga je sveg oblio znoj, dugo je trljao čelo i najzad rekao: „Ne, bolje mi dajte da nešto prepišem." Tako su ga ostavili da celog života prepisuje, izvan toga za njega kao da nije postojalo ništa. Nije vodio računa o svojoj odeći: vicmundir mu nije bio zelene, već neke riđe-brašnjave boje. Nosio je uske i niske okovratnike, tako da mu je vrat, mada kratak, izgledao neobično dugačak, kao kod gipsanih mačića koji klimaju svojim glavicama i koje ruski stranci po čitave desetine nose na glavi. I uvek bi mu se nešto prilepilo na vicmundir: ili slamčica ili neki končić, uz to, posedovao je izuzetnu veštinu da, idući ulicom, stigne pod prozor baš kad se kroz njega izbacuje svakojako đubre, pa je na šeširu uvek nosio kore od lubenica i dinja i slično. Ni jedan jedini put u životu nije obratio pažnju na ono što se svakodnevno dešava na ulici i što sigurno neće promaći njegovom kolegi, mladom činovniku, koji ima tako oštro oko da će primetiti i kad se nekom na drugoj strani ulice pokida pantljika na nogavici i koji će to propratiti blagim smeškom.

Međutim, i kad bi u nešto gledao, Akakij Akakijevič bi na svemu video svoje čiste, ujednačenim rukopisom ispisane retke, i tek kad bi mu se na rame spustila konjska njuška i kad bi ga po licu ošinuo pravi vetar iz nozdrva - tek tada bi primetio da se ne nalazi u kancelariji već nasred ulice. Kad bi stigao kući, seo bi za sto, na brzinu posrkao svoju čorbu od zelja i sažvakao parče govedine sa lukom, ne osećajući uopšte ukus, jeo bi to zajedno s muvama i svim što bi mu Bog poslao u tom času. Čim bi primetio da je stomak počeo da mu se nadima, ustajao bi od stola, izvlačio flašicu s mastilom i prepisivao akta koja je doneo iz kancelarije. Kad ne bi imao šta da radi, pravio bi, iz čistog zadovoljstva, posebnu kopiju za sebe, naročito ako je akt bio važan, pri tom nije držao do stilske savršenosti, već je birao predmete koji su bili upućeni nekoj važnoj ličnosti.

Čak ni u vreme kada se petrogradsko sivo nebo gasi i kada je već sav činovnički svet završio ručak i najeo se, svako prema svojim mogućnostima, u skladu sa svojim primanjima i prohtevima, kad su se već svi odmorili od kancelarijskog škrabanja pera, trčkaranja, obavljanja svojih i tuđih poslova, i svega onoga što dobrovoljno, i to u većoj meri nego što je potrebno, nameće sebi neumorni čovek, kada činovnici žure da preostalo vreme posvete uživanju: ko je pokretljiviji, taj hita u pozorište, neko na ulicu, da gleda raznorazne šešire, neko na zabavu, da veče utuče deleći komplimente nekoj zgodnoj devojci, zvezdi malog činovničkog društvanceta, poneko - i to je najčešći slučaj - prosto posećuje brata na trećem ili drugom spratu, koji živi u dvema malim sobama s predsobljem ili kuhinjom i u kojima se mogu naći svakojake modne pretenzije, lampa ili neka druga stvarčica, koja ga je stajala mnogih odricanja, otkazanih ručkova i izlazaka - ukratko, čak ni u vreme kada se činovnici razbaškare po malim stanovima svojih prijatelja da igraju vist, pijuckajući čaj i grickajući jeftin keks, ispuštajući oko sebe dim iz dugačkih čibuka, pričajući, dok se dele karte, kakvu spletku, zalutalu iz visokog društva, kojih Rus nikada i ni u kakvom stanju ne može da se odrekne, ili, u nedostatku drugih tema, prepričavajući vic o komandantu kome su javili da je odsečen rep konju na Falkoneovom spomeniku - ukratko, čak ni tada, kada svi nastoje da se zabave, Akakij Akakijevič nije znao za zabavu. Niko nije mogao da se pohvali da ga je nekad video na nekom večernjem prijemu. Tako je u tišini proticao život čoveka koji je sa četiristo rubalja plate umeo da se zadovolji svojom sudbinom i koji bi možda dočekao duboku starost da nije bilo raznih iskušenja koja na životnom putu očekuju ne samo titularne, nego i tajne, više i sve druge savetnike, pa čak i one koji nikome ne daju savete i ni od koga ih ne traže.

Svi stanovnici Petrograda, koji godišnje primaju četiristo ili približno toliko rubalja, imaju jednog velikog neprijatelja. Taj neprijatelj nije niko drugi do naš severni mraz, mada se smatra da je on veoma zdrav. U devet ujutru, baš kad su ulice pune činovnika koji žure u nadleštvo, on tako jako i oštro štipka za nos sve bez razlike da jadni činovnici prosto ne znaju kako da ih zaštite. U to vreme, kada i one na višim položajima od jakog mraza boli čelo, dok im se u očima pojavljuju suze, jadni titularni savetnici često su potpuno nezaštićeni. Ostaje im jedino da u tankom šinjelčiću što brže pretrče pet-šest ulica i da dobro pocupkaju u hodniku dok im se ne raskrave sposobnosti i obdarenosti koje su im usput zamrzle, a bez kojih ne mogu da obavljaju dužnost. Pre izvesnog vremena, Akakij Akakijevič počeo je da oseća jake probade u leđima i ramenu i pored toga što se trudio da što brže pređe svoj uobičajeni put. Najzad se upitao da nije krivica do šinjela. Osmotrivši ga pažljivo kod kuće, utvrdio je da je na dva-tri mesta, i to baš na leđima i ramenima, kao rešeto: sukno se toliko izlizalo da je postalo providno, a postava se raspala. Valja znati da je i šinjel Akakija Akakijeviča bio predmet podsmevanja činovnika, čak su mu oduzeli plemenito ime i proglasili ga kaputom. I, zaista, šinjel je bio neobičan: okovratnik se iz godine u godinu sve više smanjivao, jer je korišćen za krpljenje drugih delova. To krpljenje nije služilo na čast krojaču i bilo je izvedeno zaista nevešto i ružno. Utvrdivši u čemu je stvar, Akakij Akakijevič zaključi da šinjel treba da odnese Petroviču, krojaču koji je živeo negde na trećem spratu, na pomoćnom stepeništu, i koji je, mada je imao samo jedno oko i mada mu je lice bilo rošavo, prilično spretno krpio činovničke i sve druge pantalone i frakove, razume se, kada je bio trezan i kada u glavi nije imao nikakvih drugih planova. O ovom krojaču, naravno, ne bi trebalo mnogo govoriti, ali kako se smatra da karakter svake ličnosti u pripoveci treba da bude potpuno određen, nema druge, nego i Petroviča ovamo. On se u početku zvao jednostavno Grigorij i bio je kmet nekog spahije, Petrovič je počeo da se naziva otkako je dobio slobodu i uobičajio da se opija o praznicima, najpre samo o većim, a zatim, bez razlike, i o svim crkvenim, samo ako su u kalendaru bili obeleženi krstićem. S te strane, bio je veran pradedovskim običajima i, svađajući se sa ženom, nazivao ju je svetskom damom i Nemicom. Pošto smo već pomenuli ženu, valja i o njoj reći nekoliko reči, ali o njoj se, nažalost, ne zna mnogo, zna se samo da Petrovič ima ženu koja nosi kapicu, a ne maramu, ali da lepotom, izgleda, ne može da se pohvali, jer su joj pod kapicu zavirivali samo gardijski oficiri, koji su pri tom mrdali brkovima i ispuštali neke čudne zvuke.

Penjući se uz stepenice - a one su, valja priznati, bile ispolivane vodom i splačinama i zaudarale su na alkohol koji je nagrizao oči i koji je, kao što znamo, neizbežan na svim pomoćnim stepeništima petrogradskih kuća - dakle, penjući se uz stepenice, Akakij Akakijevič se pitao koliko će mu Petrovič tražiti i u sebi je odlučio da mu ne da više od dve rublje. Vrata su bila otvorena, jer je domaćica, pržeći nekakvu ribu, toliko zadimila kuhinju da se čak ni bubašvabe nisu mogle videti. Akakij Akakijevič prođe kroz kuhinju, a da ga domaćica ne primeti, i najzad uđe u sobu u kojoj nađe Petroviča kako sedi na širokom drvenom, neobojenom stolu, podvivši noge poda se, kao turski paša. Noge su mu bile gole, to je običaj krojača dok rade. Na njima se, pre svega, isticao palac, dobro poznat Akakiju Akakijeviču, s unakaženim noktom, debelim i jakim kao kornjačin oklop. O vratu mu je visilo klupko svilenog konca, a na kolenima su mu ležale neke krpe. Petrovič je već tri minuta uvlačio konac u iglene uši, nije mogao da ga provuče, pa se strašno ljutio na mrak, pa i na sam konac, gunđajući poluglasno: „Neće, divljakuša, ubola si me, kučko jedna!" Akakiju Akakijeviču bilo je krivo što je naišao baš kad je Petrovič ljut, on je voleo da pregovara s njim kad bi ovaj već malo povukao ili kad bi se, kako se njegova žena izražavala, „jednooki đavo našljokao rakije". U takvom stanju Petrovič je rado popuštao i davao svoj pristanak, štaviše, stalno se klanjao i zahvaljivao. Doduše, kasnije bi došla njegova žena, kukajući da joj je muž bio pijan, pa se zato jeftino nagodio, ali onda bi on dodao grivenjak i stvar bi se sredila. Ovog puta, Petrovič je, izgleda, trezan, pa će biti nepopustljiv i uporan i odrediće nemoguću cenu. Akakij Akakijevič je to shvatio i hteo je da mu, kako se to kaže, okrene leđa, ali stvar je već krenula. Petrovič pronicljivo žmirnu svojim jednim okom i Akakij Akakijevič nehotice progovori:

- Dobar dan, Petroviču!

- Bog vam dao zdravlja, gospodine - reče Petrovič i pogleda Akakiju Akakijeviču u ruke, u želji da otkrije kakav mu plen donosi.

- Ja, evo, do tebe, Petroviču, ovaj...

Valja znati da se Akakij Akakijevič izražavao, uglavnom, predlozima, prilozima i česticama bez ikakvog značenja. A kad bi stvar bila posebno teška, imao je običaj da ne završava rečenice, tako da bi često započinjao govor rečenicom: „To je, zaista, savršeno, ovaj... " - a dalje tuc-muc, da bi na kraju zaboravio da dovrši misao, smatrajući da je sve rekao.

- Šta želite? - upita Petrovič, prelazeći svojim jedinim okom preko vicmundira, počev od okovratnika pa do rukava, leđa, nabora i rupica, što je sve odlično poznavao, jer je to bilo delo njegovih ruku. Takav je običaj krojača, to je prvo što će učiniti kad vas vide.

- Ja, ovaj, Petroviču... šinjel, sukno... evo, vidiš, na svim drugim mestima još je jako, malo ga je prekrila prašina, pa izgleda kao da je staro, a zapravo je novo i, evo, samo na jednom mestu malčice, ovaj na leđima i, evo, još na ramenu malo se iskrzalo i, evo, na ovom ramenu malčice - vidiš, i to je sve. Tu nema mnogo posla...

Petrovič uze kaput, prostre ga po stolu, pa pošto ga pažljivo pogleda, odmahnu glavom i dohvati s prozora tabakeru s portretom nekog generala, đavo bi ga znao kog, jer je mesto na kome se nalazilo lice bilo probijeno prstom i zatim zalepljeno četvorougaonim komadićem papira. Ušmrknuvši burmut, Petrovič raširi kaput na rukama, pogleda ga prema svetlosti, pa opet odmahnu glavom. Onda ga pogleda s unutrašnje strane i ponovo odmahnu glavom, ponovo skide poklopac s generalom preko kojeg je bio nalepljen papir, pa, napunivši nos burmutom, zatvori tabakeru, odloži je i najzad, reče:

- Ne, ovo ne može da se popravi, to je propala stvar!

Akakiju Akakijeviču se steže srce.

- Zašto ne može, Petroviču? - upita molećivim, skoro dečjim glasom - pa samo se na ramenima malo pohabalo, imaš, valjda, neko parčence...

- Pa parčići bi se našli, to bi se moglo srediti - reče Petrovič - ali ne mogu se prišiti, sukno je skroz trulo, zabodeš iglu, a ono se već raspada.

- Nek se raspada, ti ćeš odmah zakrpu.

- Ali kako da stavim zakrpu, kad nema za šta da se prihvati, sve je dotrajalo. Ovo se samo zove sukno, a dune li vetar, sve će se razleteti.

- Pa ne mari, ti pričvrsti. Kako to, stvarno, ovaj!...

- Ne - odlučno reče Petrovič - tu ne može ništa da se učini. Šinjel je skroz propao. Bolje da od njega, kad nastupi hladno zimsko vreme, napravite obojke, jer čarape ne greju. Čarape su izmislili Nemci da zarade što više para (Petrovič je voleo da pecne Nemce u svakoj prilici), a vi ćete, svakako, morati da sašijete novi šinjel.

Na reč „novi" Akakiju Akakijeviču se smrče pred očima i sve što se nalazilo u sobi prekri magla. Jasno je video samo generala sa zalepljenim licem na poklopcu Petrovičeve tabakere.

- Kako novi? - upita kao da još spava - pa ja za to nemam para.

- Da, novi - varvarski mirno odgovori Petrovič.

- Dobro, kad bi morao da se šije novi, kako bi on, ovaj...

- To jest, koliko će koštati?

- Da.

- Pa moraćete da priložite više od tri pedesetice - reče Petrovič i pri tom značajno stisnu usne. On je obožavao snažne efekte, voleo je da čoveka iznenada baci u brigu, pa da zatim iskosa pogleda kakav su utisak ostavile njegove reči.

- Sto pedeset rubalja za šinjel! - uzviknu jadni Akakij Akakijevič i to mu je, možda, bilo prvi put u životu, jer se uvek odlikovao tihim glasom.

- Da - reče Petrovič - i to za običan šinjel. A kad bi se na okovratnik stavila kunica i kapuljača obložila svilenom postavom, i dvesta bi se uhvatilo.

- Petroviču, molim te - preklinjao ga je Akakij Akakijevič, ne slušajući i ne želeći da čuje njegove reči i efekte - popravi ga nekako da bar još malo potraje.

- Ne, to bi bio uzaludan trud i uludo bačene pare - reče Petrovič i te reči dotukoše Akakija Akakijeviča.

A Petrovič je još dugo posle njegovog odlaska stajao važno stisnutih usana, ne prihvatajući se posla: bio je zadovoljan što nije ni sebe ponizio, ni krojačku umetnost izdao.

Akakij Akakijevič izađe na ulicu kao u snu. „Tako, znači, stoji stvar", govorio je sebi, „iskreno rečeno, nisam ni pretpostavljao da se sukno toliko istrošilo, ovaj..." A zatim, posle kraćeg ćutanja, dodade: „Znači, tako! Eto, kako se sve to završilo, a ja, pošteno govoreći, nisam ni slutio da je u takvom stanju." Onda je dugo ćutao, da bi na kraju rekao: „Tako, znači! To je, stvarno, potpuno neočekivano, ovaj... to nikako... znači, tako stoje stvari!" Rekavši to, umesto da ode kući, nesvesno se uputi na suprotnu stranu. Usput ga prljavi dimničar dobro zakači i ocrni mu čitavo rame, a s jedne građevine sruči se na njega kapa puna kreča. On to uopšte nije primetio i osvestio se tek kasnije, kada je naleteo na stražara koji je, odloživši halebardu, istresao burmut iz roga na žuljevitu ruku. „Kud si navalio, zar ti je malo truhtuara?", opomenuo ga je stražar. To ga je nateralo da pogleda oko sebe i da okrene kući. Tek tada poče da se pribira, da sagledava svoj položaj jasno i do kraja i poče da priča sa sobom, ne bez veze, već razborito i otvoreno, kao sa pametnim prijateljem, s kojim se može razgovarati o najintimnijim stvarima. „Ne", reče Akakij Akakijevič, „sada se s Petrovičem ne može razgovarati, on je sada, ovaj... očigledno, žena ga je isprašila. Nego bolje da ja odem k njemu u nedelju ujutru: posle subotnje pijanke biće mutan i pospan, moraće da rastera mamurluk, a žena mu neće dati pare, i onda ću ja njemu grivenjak u ruku, biće popustljiviji i šinjel će, ovaj... " Tako je u sebi odlučio Akakij Akakijevič, ohrabrio se i sačekao je prvu nedelju, pa čim je primetio da je Petrovičeva žena izašla, otišao je pravo k njemu. Petrovič je posle subotnje noći zaista sedeo oborene glave i gledao mutno, no i pored toga, kad je čuo u čemu je stvar, skočio je kao oparen. „Ne može", reče, „izvolite naručiti novi šinjel." Akakij Akakijevič mu odmah tutnu grivenjak u ruku. „Zahvaljujem, gospodine, potkrepiću se malčice za vaše zdravlje", reče Petrovič, „a zbog šinjela se ne sekirajte, on nije više ni za šta. Novi ću vam izvanredno sašiti, za to ćemo se već pobrinuti."

Akakij Akakijevič opet poče da priča o popravci, ali Petrovič ga ne sasluša do kraja i reče: „Neizostavno ću vam sašiti novi, u to možete biti sigurni, uložićemo sve snage. Možemo i po poslednjoj modi: na okovratnik ćemo staviti srmene kopče."

Akakij Akakijevič najzad shvati da se neće izvući bez novog šinjela, pa potpuno klonu duhom. Zaista, kako, za šta, za koje pare da ga sašije? Naravno, nešto bi mogao uzeti od predstojeće nagrade za praznik, ali te pare je odavno rasporedio i raspodelio. Trebalo je da kupi nove pantalone, da isplati obućaru dug za novi prednji deo na starim sarama, te da kod švalje naruči tri košulje i dva para donjeg veša, koji nije lepo pominjati u štampanoj reči, ukratko, isplanirao je da potroši sve do poslednje pare, pa čak i kad bi direktor bio tako milostiv da mu umesto četrdeset rubalja nagrade, dodeli četrdeset pet ili pedeset, opet bi ostalo sasvim malo, što bi u šinjelnom kapitalu predstavljalo samo kap vode u moru. Mada je on, naravno, znao da Petrovič pati od toga da neočekivano odredi preterano visoku cenu, tako da ponekad ni njegova žena nije mogla da se uzdrži, a da mu ne podvikne: „Jesi li pošašaveo, budalo jedna! Nekad uzme da radi bud zašto, a sad mu dunulo da odredi cenu koju ni on sam ne zaslužuje." Akakij Akakijevič je, naravno, znao da će Petrovič pristati da mu sašije šinjel i za osamdeset rubalja, ali odakle i njih da uzme? Pola bi još moglo da se nađe: pola bi se našlo, pa možda čak i nešto više, ali gde da nađe ostatak?... No čitalac treba najpre da sazna odakle mu ta polovina. Akakij Akakijevič imao je običaj da ostavlja na stranu po jedan groš od svake potrošene rublje i da ga čuva u kutijici, s prorezom na poklopcu. Po isteku svakog polugođa, vršio bi reviziju ušteđenih bakarnih novčića i zamenjivao bi ih za sitne srebrnjake. Tako je radio od davnina i na taj način se, tokom više godina, nakupilo preko četrdeset rubalja. Znači, pola je imao u rukama, ali gde da nađe ostatak? Odakle da uzme drugih četrdeset rubalja? Razmišljao je, razmišljao, i zaključio da treba da smanji uobičajene izdatke barem za godinu dana: da ukine večernji čaj, da uveče ne pali sveću, a ako nešto bude morao da prepiše, ići će u gazdaričinu sobu i raditi pri njenoj sveći, na ulici će što je moguće lakše i pažljivije, skoro na prstima, gaziti po kamenju i pločama da mu se đonovi ne istroše prebrzo, što je moguće ređe davaće pralji rublje na pranje, a da se ne bi prljalo, čim dođe kući, skidaće ga i sedeće u pamučnom kućnom mantilu, koji je bio veoma star i koji je čak i samo vreme štedelo. Valja reći istinu, u početku mu je bilo teško da se privikne na ova ograničenja, ali kasnije se nekako navikao i krenulo je nabolje, navikao se da uveče gladuje, zauzvrat se hranio duhovno, živeći u mislima sa svojim budućim šinjelom.

Od tog časa kao da mu je i sam život postao nekako puniji, kao da se oženio, kao da je neki drugi čovek bio stalno s njim, kao da više nije bio sam, kao da je neka prijatna saputnica pristala da s njim deli dobro i zlo, a ta saputnica nije bio niko drugi do šinjel s debelom vatom i jakom, nepohabanom postavom. Postao je nekako živahniji, pa čak čvršći i istrajniji, kao čovek koji je već odabrao i postavio sebi cilj. Sumnja i neodlučnost nestale su s njegovog lica i iz njegovih postupaka, ukratko, oslobodio se svih nepostojanih i neodređenih osobina. Povremeno bi mu u očima blesnula vatra, dok su mu se po glavi motale najdrskije i najsmelije misli: kako bi bilo da stvarno stavi kunicu na okovratnik? Razmišljajući o tome, umalo nije postao rasejan. Jednom, prepisujući neki akt, umalo nije napravio grešku, tako da je skoro glasno uzviknuo „uh" i prekrstio se. Svakog meseca bar jednom bi posetio Petroviča da popriča s njim o šinjelu, da se posavetuje gde je najbolje da kupi sukno i koje boje, i po kojoj ceni i, mada malo zabrinut, vraćao se kući uvek zadovoljan, radujući se što će najzad doći čas kada će sve to kupiti i kada će šinjel biti gotov. Stvar se odvijala i brže nego što se nadao. Preko svih očekivanja, direktor mu nije odredio ni četrdeset, ni četrdeset pet, nego čitavih šezdeset rubalja; da li je znao da mu je potreban šinjel ili je do toga došlo sasvim slučajno, nije poznato, ali Akakije Akakijevič je zahvaljujući tome imao dvadeset rubalja više. Ta okolnost je ubrzala stvar. Još dva-tri meseca lakog gladovanja - i Akakij Akakijevič skupio je tačno osamdeset rubalja. Njegovo srce, obično spokojno, snažno je uzlupalo. Još istog dana otišao je u radnju, zajedno s Petrovičem. Kupili su odlično sukno, i to brzo, jer su o njemu razmišljali već pola godine i retko kojeg meseca nisu svraćali u radnje da se obaveste o cenama, uz to, Petrovič je izjavio da boljeg sukna nema. Za postavu su uzeli calencar, koji je bio tako lep i jak da je, prema Petroviču, bio bolji od svile, a izgledao je lepši i sjajniji. Kunicu nisu kupili, jer je bila stvarno skupa, umesto nje, uzeli su mačje krzno, najbolje koje se moglo naći u radnji i koje je izdaleka delovalo kao kunica. Petrovič je radio na šinjelu ukupno dve nedelje, imao je mnogo da prošiva, inače bi ga završio i ranije. Za rad je uzeo dvanaest rubalja - manje nije mogao: sve je bilo šiveno svilenim koncem, dvostrukim sitnim šavom, a on je zatim po svakom šavu prešao sopstvenim zubima, praveći razne figure. Kada je najzad doneo šinjel, to je bilo... teško je reći tačno kog je to dana bilo, ali to je sigurno bio najsvečaniji dan u životu Akakija Akakijeviča. Doneo ga je ujutru, baš kad se Akakij Akakijevič spremao da krene u nadleštvo. Ni u jedno drugo vreme šinjel mu ne bi tako dobro došao, jer već su počeli prilično oštri mrazevi, a spremali su se još oštriji. Petrovič je lično doneo šinjel, kao što i priliči dobrom majstoru. Na licu mu je bio izraz pun važnosti, kakav Akakij Akakijevič još nikad nije video. Kao da je bio potpuno svestan da je stvorio veliko delo i kao da je odjednom otkrio provaliju što deli krojače koji samo prišivaju postavu i prepravljaju staro od onih koji šiju nove stvari. On izvuče šinjel iz maramice za nos, u kojoj ga je doneo; maramica je bila upravo stigla od pralje, pa je Petrovič presavi i stavi u džep, za upotrebu.

Protresavši šinjel, pogleda ga gordo i, držeći ga obema rukama, vešto ga nabaci na leđa Akakiju Akakijeviču, zatim ga rukom povuče i popravi otpozadi, pa onda dotera nabore da ležerno padaju. Kao čovek u godinama, Akakij Akakijevič želeo je da proba i rukave, Petrovič mu pomože da ih navuče, pokazalo se da su i rukavi dobro napravljeni. Ukratko, šinjel je ispao savršen i odlično je stajao. Petrovič ne propusti priliku da naglasi da je uzeo tako malo samo zato što radi bez firme, u maloj ulici i, uz to, poznaje Akakija Akakijeviča, a na Nevskom prospektu, samo za ruke, uzeli bi mu sedamdeset pet rubalja. Akakij Akakijevič nije hteo da se raspravlja s njim, a i plašio se velikih suma kojima je Petrovič voleo da diže prašinu. Platio mu je, zahvalio, i pošao u nadleštvo u novom šinjelu. Petrovič izađe za njim i, stojeći na ulici, dugo je izdaleka posmatrao šinjel, a zatim je namerno skrenuo u stranu da bi, preprečivši krivom uličicom, ponovo izbio na glavnu ulicu i još jednom osmotrio svoj šinjel s druge strane, to jest, direktno s lica.

Akakij Akakijevič išao je ulicom u prazničnom raspoloženju. Osećao je na sebi novi šinjel, pa se, ispunjen unutrašnjim zadovoljstvom, nekoliko puta čak i nasmešio. Zaista, od šinjela je imao dvostruku korist: prvo, topao je, a drugo - lep je. Išao je putem potpuno odsutan i iznenadio se kad se našao u nadleštvu, u predvorju je skinuo šinjel, osmotrio ga sa svih strana i poverio posebnoj brizi vratara. Nije poznato kako su u nadleštvu odjednom svi saznali da Akakij Akakijevič ima novi šinjel i da starog kaputa više nema. Odmah su svi istrčali u predvorje da vide novi šinjel Akakija Akakijeviča. Prilazili su da mu čestitaju i da ga hvale, on se u početku samo smeškao, a onda mu je postalo čak i neprijatno. Kad su ga okružili i počeli da ga ubeđuju da novi šinjel treba pokvasiti i da u najmanju ruku treba da priredi prijem za sve kolege, Akakij Akakijevič se potpuno izgubio, nije znao šta da radi, šta da kaže i kako da se izvuče. Tek posle nekoliko minuta, pocrvenevši do ušiju, počeo je prilično naivno da objašnjava da to nije novi šinjel, da to nije ništa, da je to stari šinjel. Najzad, jedan činovnik, pomoćnik šefa odseka, verovatno da bi pokazao da nije uobražen i da druguje i s nižima od sebe, reče: „Dobro, umesto Akakija Akakijeviča, ja vas sve večeras pozivam na čaj, ionako mi je danas imendan." Naravno, činovnici su na licu mesta čestitali pomoćniku šefa odseka i rado su prihvatili njegov poziv. Akakij Akakijevič pokušao je da se izvini, ali svi su počeli da ga ubeđuju da to nije lepo, da je to sramota, tako da nije mogao da se izvuče. Međutim, kasnije, kad se setio da će, zahvaljujući tome, i predveče moći da prošeta u novom šinjelu, bilo mu je drago. Čitav taj dan bio je za Akakija Akakijeviča pravi praznik. Kući se vratio u najboljem raspoloženju, skinuo je šinjel i pažljivo ga okačio na zid, osmotrivši još jednom sukno i postavu, pa zatim, specijalno radi poređenja, izvuče svoj stari kaput, koji se potpuno olinjao. Pogleda ga, pa se i sam nasmeja: razlika je bila ogromna! I kasnije, za vreme ručka, smeškao se kad god bi se setio stanja u kome je bio stari kaput. Ručao je u dobrom raspoloženju, a posle ručka nije ništa pisao, nikakva akta, nego se izležavao u postelji dok se nije smrklo. Onda je brzo navukao šinjel i izašao na ulicu. Nažalost, ne možemo da vam kažemo gde je tačno stanovao činovnik koji je slavio imendan. Sećanje nas naglo izdaje i sve što postoji u Petrogradu, sve kuće i ulice slile su se i pomešale u našoj glavi, tako da nam je jako teško da nešto iz nje izvučemo u ispravnom stanju. Kako bilo da bilo, jedno je sigurno: činovnik je živeo u lepšem kraju grada, dakle, daleko od Akakija Akakijeviča. Akakij Akakijevič je najpre morao da prođe nekim pustim, slabo osvetljenim ulicama, ali što se više približavao činovnikovom stanu, ulice su postajale sve življe, prometnije i osvetljenije. Sve češće su promicali pešaci, sretao je i lepo odevene dame, muškarci su nosili okovratnike od dabrovog krzna, ređe je sretao seljake sa drvenim rešetkastim saonicama, načičkanim pozlaćenim ekserčićima, zauzvrat, stalno je sretao kočijaše s tamnocrvenim baršunastim kapama, lakiranim saonicama, pokrivačima od medveđeg krzna i kočije s ukrašenim sedištima za kočijaše koje su letele ulicom, škripeći točkovima po snegu.

Za Akakija Akakijeviča sve je to bilo novo. On već nekoliko godina nije izlazio uveče na ulicu. Privučen jednom slikom, zastao je pred jednim osvetljenim izlogom da pogleda lepoticu koja je skidala čizmicu, bnaživši pri tom svoju neobično lepu nogu, dok je iza njenih leđa, kroz vrata virio neki muškarac sa zaliscima i lepom kratkom bradicom ispod usne. Akakij Akakijevič odmahnu glavom i, osmehnuvši se, nastavi svojim putem. Zašto se osmehnuo: zato što je ugledao neobičan prizor, za koji, ipak, svako ima razumevanja ili zato što je, kao i mnogi činovnici, pomislio: „Eh, ti Francuzi! Nema šta, kad oni nešto zamisle, onda, zaista, ovaj..." A možda ni to nije pomislio - niko ne može da se uvuče u dušu čoveku i da sazna sve njegove misli. Najzad, stiže do kuće u kojoj je stanovao pomoćnik šefa odseka. Činovnik je živeo na visokoj nozi, na stepeništu je goreo fenjer, stan se nalazio na prvom spratu. Ušavši u predsoblje, Akakij Akakijevič ugleda na podu redove kaljača. Između njih, nasred sobe, stajao je samovar, šišteći i puštajući oblake pare. Na zidovima su bili okačeni šinjeli i ogrtači, od kojih su neki imali okovratnik od dabrovog krzna ili kadifene revere. Iza zida su se čuli galama i žagor, koji odjednom postadoše jasni i zvonki kad se vrata otvoriše i izađe lakej, noseći poslužavnik s ispražnjenim čašama, šlagom i korpicom keksa. Očigledno, činovnici su se odavno iskupili i već su popili prvu čašu čaja. Okačivši sam svoj šinjel, Akakij Akakijevič uđe u sobu i odjednom se suoči sa svećama, činovnicima, lulama i stolovima za kartanje, a uši mu ispuniše nejasan žagor, koji je dolazio sa svih strana, i šum koji prati pomeranje stolica. On nespretno stade nasred sobe, pokušavajući da se seti šta treba da radi. No, već su ga primetili, dočekali su ga uzvicima i svi su odmah izašli u predsoblje i ponovo razgledali njegov šinjel. Mada se malo zbunio, Akakij Akakijevič, kao prostodušan čovek, nije mogao da se ne raduje, videći kako mu svi hvale šinjel. Zatim, razume se, svi ostaviše i njega i njegov šinjel i okrenuše se, kao što je red, stolovima za vist. Sve to: buka, žagor i gomila ljudi, sve je to za Akakija Akakijeviča bilo neobično. Prosto nije znao kako da se ponaša, šta da radi s rukama, nogama i čitavom svojom pojavom; seo je pored kartaroša, gledao je u karte, zavirivao u lica igrača i posle izvesnog vremena, počeo je da zeva, da oseća dosadu, tim pre što je vreme kada je on obično odlazio na počinak odavno prošlo. On htede da se oprosti od domaćina, ali ne pustiše ga i objasniše mu da neizostavno mora da ispije pehar šampanjca u čast svog novog šinjela. Sat kasnije poslužiše večeru, koja se sastojala od vinegreta, hladne teletine, paštete, kolača i šampanjca.

__________

1) Bašmak - duboka cipela.

*Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo Zoran Božović

Oceni 5