Ploče koje nisu na prodaju (16): The Smiths – “Hatful Of Hollow”
The Smiths

Photo: Stephen Wright

Sinonim decenije

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo.

Ploča o kojoj je ovde reč nije na prodaju iz najmanje dva razloga: prvo, nikad nisam ni posedovao vinilni primerak albuma o kome sad pišem, i drugo, digitalizovanu verziju kupio sam tek pre desetak dana i nemam ni najblažu nameru da je se lišim. Ali, zato je tu uvek bila pouzdana, sad već do neupotrebljivosti izlizana TDK D-50 kaseta na koju mi je prijatelj Branislav D. negde polovinom osamdesetih ljubazno snimio album Hatful Of Hollow, mog i našeg tad omiljenog, najvažnijeg, neprocenjivo neophodnog, sve u svemu "larger than life" sastava The Smiths.

Ljudi koji pišu ovu rubriku često svoje najomiljenije ploče vezuju za neke bitne događaje iz svog života. Što se mene tiče, Hatful Of Hollow nema takvu priču vezanu za sebe - uz tu ploču nisam "otkrio" rock muziku, nisam se prvi put napio ili probao nelegalne supstance, nisam smuvao devojku (ne verujem da je ikom to uspelo uz The Smiths)... Za mene je ploča o kojoj je ovde reč, možda bizarno, ali iskreno, sinonim za celu jednu deceniju - osamdesete.

To je, uopšte uzevši, bila čudnovata decenija. U pricipu, ni gluplja ni briljantnija od prethodnih. Sklonost ovovekovnih hroničara da zaokružuju periode kulturnih i civilizacijskih zbivanja po dekadama ionako je krajnje sumnjivo opravdana. Kad se govori o posleratnoj popularnoj kulturi, često izgleda da je jedino upotrebljivo merilo za takvu vrstu klasifikacije bilo to koliko se ko dobro provodio u određenom razdoblju. Važeće vrednosne kriterijume u pop-kulturi (i pop-muzici) poslednjih pedesetak godina postavljali su predstavnici takozvane "baby boom" generacije prema kojima su, dakle, pedesete bile čedne i rigidne, šezdesete lude i liberalne (čak revolucionarne), a sedamdesete gorke i dekadentne.

Osamdesetim godinama je u takvoj podeli uloga pripao neslavni epitet decenije novog konzervativizma i socijalnog beznađa, uz sve prateće manifestacije takvog stanja duha - od fudbalskog huliganizma do nepodnošljivog glupiranja "nouveau riche" pop aristokratije. Tako je "Live Aid", megalomanska humanitarno-estradna bahanalija i, uz Hejsel i frizure članova Kajagoogoo, neopozivi "znak vremena", iz današnje perspektive više nego zahvalan povod za najzabavnije moguće špekulacije i teorije zavera. Da li je to bio uzvraćeni udarac bivših hipika u osvit nove "politically correct" svesnosti, genijalni manevar debeloguzih glavešina muzičke industrije (takođe bivših hipika), ili probni balon novog svetskog poretka - koga će deceniju kasnije takođe predvoditi jedan koji je pušio, ali nije uvlačio - odgovor prepuštam vama, dragi čitaoci.

Tek, sve što sam do sad napisao o dekadnom sistemu kulturološkog računanja vremena važi skoro isključivo za anglo-američki civilizacijski krug i pridružene mu kolonije s ove strane Lamanša. Prilike u zemlji nadrealnog socijalizma u kojoj smo imali neveselu privilegiju da se rodimo, odvajkada (znači od 1945. godine) su se određivale u odnosu prema tekovinama NOR-a i Revolucije, neskretanju s Puta, Zenici oka našeg i ostalim mantrama komunističke inkvizicije. Zato je u slučaju počivše Jugoslavije kulturni, pa stoga i pop-kulturni milje mnogo uputnije isparcelisati prema nekim drugim referencama - na primer kongresima SKJ, novim Ustavima i reformama i sličnim događajima od "šireg društvenog značaja". Mogu da se kladim da je, što se kulturne klime tiče, čuveno Titovo Pismo iz 1971. izazvalo veće efekte u Jugoslaviji, nego LSD tokom šezdesetih u Americi i Engleskoj zajedno.

Prethodna decenija je u našoj zemlji počela događajem koji se prosečnom samoupravljaču ogrezlom u Dembeliji bele tehnike, regala i ugaonih garnitura na kredit, činio toliko nestvaran da je sigurno bilo onih koji su tvrdo verovali da se nikad neće ni desiti. Pisac Pisma iz 1971. pridružio se 4. maja 1980. svojim precima, a kraj opštenacionalne žalosti sedam dana kasnije označio je ulazak SFRJ u razdoblje koje će kasnije biti, koliko nostalgično toliko i tugaljivo, nazvano "Zlatne osamdesete". Decenija kojom su suvereno vladali Dražen Petrović, Stomak eliminator, Plavi orkestar, Yugo Amerika i ostali likovi i pojave iz našeg kolektivnog prethodnog života, važi za vreme besomučnog omladinskog eskapizma, smelijeg načinjanja tabuiziranih tema iz novije istorije, kao i probuđene (ispostaviće se lažne) nade da ćemo već jednom, konačno, "postati Svet".

Muzika koja je okupirala tadašnju mladež bila je najneverovatnija mešavina svih mogućih varijanti pop-muzike koje su njihovi tvorci uspevali da proture pod šifrom koja je sve opraštala - new wave. Od bljutavo podgrejane pop nostalgije (Via Talas) do pomerenog punk minimalizma (rana Disciplina kičme). Uz detonirajući energetski udar Partibrejkersa s desne i ideologizirani art-etno-rock Haustora (Treći svijet) s leve strane, na domaćoj sceni delikatnijim dušicama nije preostajalo mnogo slobodnog prostora za podmirivanje jedne od vitalnih potreba tinejdžera - tihe patnje.

Emotivno-intelektualno-hormonska bomba koja je tinjala u grudima takvih, eksplodirala je pojavom grupe The Smiths. Razlozi zbog kojih su pesme poput Reel Around Fountain, Still ill ili This Charming Man (o Heaven Knows I'm Miserable Now da i ne govorimo) postale intimne himne među tadašnjim šesnaestogodišnjacima i danas su mi pomalo nejasni. U redu, razumem traume tinejdžerske osećajnosti kojima sam bilo izložen, ali sumnjam da su mi u to vreme bile jasne socijalne konotacije u Morriseyjevim tekstovima. Osećaj opšte emocionalne obogaljenosti kod njega je uvek imao više osnova u stanju sredine nego u ličnim duševnim hirovima.

Iskustvo odrastanja u tačerijanskoj Britaniji imalo je, ipak, malo sličnosti sa životnim prilikama i društvenom svešću koje su pratile adolescentski period u tadašnjoj Jugoslaviji. Zato nikad nismo ni mogli da izrazito dvosmislenu pesmu Panic protumačimo kao političku agitaciju ("Hang the DJ!", zar ne?), a ni Queen Is Dead (pesma, ne album) nikad nije bila visoko na listi favorita. The Smiths su, zapravo, pored - očigledno - moždanog režnja za emotivne aktivnosti, pogađali najskriveniji deo naše podsvesti: instinktivni strah od maglovite, ali bespogovorno nadolazeće egzistencijlne ugroženosti čiji su se predznaci valjali već ranim osamdesetim, od prosipanja jogurta u studentskoj menzi u Prištini do finala play-offa Zvezda-Cibona.

Neću da kažem da sam slušajući How Soon Is Now predosetio pad Krajine, ali neke stvari se jednostavno ne mogu objasniti. Sem možda da je lični emoconalni sunovrat iz pesama The Smiths negde u našim mozgovima pozvonio na vrata našeg kolektivno nesvesnog. I da, da ne zaboravim - The Smiths su napravili neke od najlepših pop pesama svih vremena.

*

Hatful Of Hollow je drugi album koji je potpisao mančesterski sastav. Nekoherentna zbirka studijskih sessiona i singlova, ova ploča nema snagu integralnog remek-dela poput Queen Is Dead, ali predstavlja savršenu demonstraciju svih kvaliteta koji su od The Smiths načinili najhitniju i najbolju englesku grupu osamdesetih.

Turobni kontekst ovdašnjih devedesetih, u kojima nam se već (skoro) sve desilo, ima svoj pop jezik mnogo saobrazniji životu koji živimo nego što je to bio slučaj desetak godina ranije. Darkwood Dub i Kanda, Kodža i Nebojša govore današnjim tinejdžerima ono što svi savršeno dobro znaju, a ne samo osećaju ili slute. Danas im The Smiths više nisu potrebni. Ni nama, sem ponekad.

*Tekst je objavljen u 20. broju magazina XZ, oktobra 1998.

Oceni