Potraga za Hiljadugodišnjim carstvom: Anarhokomunizam u Češkoj (5)
Raj na zemlji

Photo: projectheavenonearth.com

Sinovi božiji staće za vrat kraljevima, i sva carstva pod nebesima biće njihova

EGALITARISTIČKI MILENIJUM I

Premda se taboritska eshatologija uglavnom oslanjala na jovanovska i joakimska proročanstva, neka njena obeležja svakako podsećaju na mit Zlatnom dobu. To je naročito uočljivo u društvenoj organizaciji taboritskog Mile nijuma. Nemoguće je reći u kojoj meri je to bila posledica uticaja Džona Bola, učenja pikardskih doseljenika ili lokalnih mističara Slobodnog duha. Prevratničke ideje su se, uostalom, mogle naći i u češkoj tradicionalnoj literaturi. Češka nije, poput drugih zemalja, tek na posredan način bila upoznata sa fantazijom o anarhokomunističkom prirodnom stanju – u njoj je ta fantazija poprimila posebno nacionalno značenje. Još tri stoleća ranije, prvi češki istoričar Kuzma iz Praga zamišljao je i opisivao prve ljude koji su nase lili češke obla sti kao narod kod koga je sve zajednička svojina:

„Poput uživanja u svetlosti sunca i svežini vode, tako i u obrađenim poljima i pašnjacima, pa i u samim brakovima, svi uživahu zajedno [...] Jer, ugledajući se na životinje, oni se sparivahu kada za tim osećahu potrebu [...] Niti iko od njih znadijaše da kaže ’Ovo je Moje’, već poput monaha, sve što posedovahu nazivahu ’Naše’, i rečju i dušom i postupcima svojijem. Na kolibama im ne beše zasuna i ne zatvarahu svoja vrata pred potrebi tima, jer među njima ne beše lopova niti siromaha [...] Ali avaj! Oni zameniše to blagostanje nečim oprečnim, zameniše zajedničku svojinu ličnom [...] jer strast za posedovanjem razbukta se u njima jače od plamenova Etne.“

Pozniji letopisci su ponavljali ove ideje tako da su one uhvatile korena među obrazovanim svetom. Još značajnija je bila ponovna pojava iste fantazije početkom XIV veka u Češkom letopisu u stihu, napisanom narodnim jezikom, koji će biti izuzetno popularan sve do kraja srednjeg veka i koji se po mnogo čemu može smatrati najavom taboritske oluje. U tom letopisu je davno iščezla blažena zajednica prvih Čeha opisana sa propagandnim namerama i prikazana u kontekstu žestokih napada na trgovačku i nemačku kulturu po češkim gradovima – baš kao što će, nekoliko vekova kasnije, Revolucionar sa Gornje Rajne navodni komunitaristički život prvih Nemaca suprotstaviti nemoralnim lihvarskim običajima koje su uveli Rimljani. U kolikoj meri su ove fantazije imale uticaja na društvene i istorijske poglede samih Čeha može se videti po činjenici da su prilikom prevođenja zakonika iz XIV veka, poznatog kao Majestas Carolini, na narodni jezik, u taj važan dokument uneti delovi teksta koji ne samo da govore o tome kako su u davna vremena sve stvari bile zajednička svojina, već naglašavaju da je taj običaj nešto na šta bi se valjalo ugledati.

Prema mišljenju ekstremnih taborita, najvažnija odlika Milenijuma trebalo je da bude upravo vaspostavljanje tog iščezlog anarhokomunističkog poretka. Porezi, nameti i kuluk će biti ukinuti, baš kao i svi oblici privatne svojine. Neće više biti nikakve ljudske vlasti: „Svi će ljudi živeti kao braća, i nijedan neće biti nadređen drugome.“ „Gospod će vladati, a Carstvo će biti podareno ljudima na zemlji.“ Ali budući da je Milenijum trebalo da bude besklasno društvo, moglo se očekivati da će pokolji ko ji mu utiru put poprimiti obeležja klasnog rata protiv „velikaša“ – konačnog obračuna sa starim Antihristovim saveznikom, Bo gatašem. Taboriti su po tom pitanju bili sasvim izričiti: „Sva vlastela, plemići i vitezovi biće posečeni i iskasapljeni po šumama kao odmetnici od zakona.“ Ali baš kao i u drugim zemljama prethodnih vekova, pod bogatašima se nije toliko podrazumevala starovremska feudalna vlastela, koliko bogati žitelji gradova, trgovci i zemljoposednici koji ne žive na svojim imanjima. Radikalni taboriti su želeli da pobiju upravo te urbane bogataše i da gradove sravne sa zemljom kako nijedan vernik ubuduće ne bi mogao u njih da stupi. Na Prag, koji je bio uporište Žigmundovih pristalica, gledalo se sa posebnim prezirom; nazivajući taj grad Vavilonom, taboriti su jasno stavljali do znanja kakvu su mu sudbinu namenili. Jer, na Vavilon, kao rodno mesto Antihrista i demonski pandan Jerusalimu, oduvek se gledalo kao na otelovljenje Pohlepe i Požude; u Otkrivenju Jovanovom ovako se predskazivao njegov pad:

„Koliko se proslavi i nasladi toliko joj podajte muka i žalosti [...] Zato će u jedan dan doći zla njezina: smrt i plač i glad, i sažeći će se ognjem; jer je jak Gospod Bog koji joj sudi. I zaplakaće i zajaukati za njom carevi zemaljski koji se s njom kurvaše i bjesniše, kad vide dim gorenja njezina, izdaleka stojeći od straha muka njezinijeh i govoreći: jaoh! jaoh! Grade veliki Vavilone, grade tvrdi, jer u jedan čas dođe sud tvoj! I trgovci zemaljski zaplakaće i zajaukati za njom, što njihovijeh tovara niko više ne kupuje.“

Posle toga se na nebesima pojavljuje Hristos-ratnik, predvodeći vojsku anđela, da bi zaratio protiv Antihrista i uspostavio Milenijum na zemlji.

Pošto veliko čišćenje bude obavljeno i zajednička svojina vaspostavljena na češkom tlu, Sveci moraju poći dalje da bi osvojili i potčinili preostale delove sveta. Jer oni behu „vojska poslata u svet da obavi kaznu osvete i počini odmazdu nad narodima i njihovim gradovima, i da presudi svakome ko im pruži otpor“. Posle toga „kraljevi će ih slušati, a svaki narod koji odbije da im se povinuje biće uništen“; „Sinovi božiji staće za vrat kraljevima, i sva carstva pod nebesima biće njihova.“ Bio je to izuzetno moćan društveni mit u koji će neki ekstremisti verovati godinama, čak i u periodima najvećih iskušenja. Drugi dolazak je mogao biti odložen na neodređeno vreme, stari društveni poredak je mogao ostati neizmenjen, objektivni izgledi za neku egalitarističku revoluciju mogli su biti nikakvi – ali fantazije su opstale. Daleke 1434. jedan govornik na skupu taborita izjaviće kako će, bez obzira na trenutne nepovoljne okolnosti, uskoro kucnuti čas kada će Odabrani ustati i pobiti neprijatelje – na prvom mestu vlastelu, a potom one iz svojih redova koji su se pokazali nedovoljno lojalnim ili korisnim. Pošto to obave i uspostave vlast u čitavoj Češkoj, moraju i po cenu najvećih žrtava nastaviti da osvajaju, prvo susedne a potom i sve ostale oblasti: „Jer tako postupahu Rimljani, i na taj način zavladahu čitavim svetom.“

Plan o uspostavljanju svetskog anarhokomunističkog poretka u praksi je dao ve oma slabe rezultate. Početkom 1420. u pojedinim centrima osnovane su zajedničke blagajne pod kontrolom taboritskih sveštenika; na hiljade seljaka i zanatlija iz Češke i Moravske prodavalo je svoju imovinu i dobijeni novac uplaćivalo u ove blagajne. Ti ljudi su potpuno raskinuli sa pređašnjim životom – često su sami spaljivali svoja ognjišta. Mnogi su se priključivali taboritskim vojskama u kojima će, kao ubogi i lutalački Hristovi ratnici, voditi život sličan plebs pauperumu iz krstaških pohoda. Ali bilo je dosta i onih koji će se naseliti po gradovima, pretvarajući ih u taboritska uporišta; tamo su osnivali neki vid egalitarnih zajednica koje su počivale na bratskoj ljubavi i nisu znale za razliku između moga i tvoga.

Prva od takvih zajednica osnovana je početkom 1420. u gradu Piseku na jugu Češke. Sledeća je formirana februara 1420, nedugo pošto je Hristos propustio da se po drugi put pojavi na zemlji kako je bilo predskazano. Vojska taborita i seljaka, predvođena taboritskim sveštenicima, zauzela je grad Usti na reci Lužnici; posle nekoliko dana preselili su se na obližnji rt koji je, zalazeći u reku, obrazovao neku vrstu prirodnog utvrđenja. U neposrednoj blizini nalazilo se brdo koje je prethodne godine prozvano Taborskom gorom; sada je i ovo utvrđenje nazvano Tabor.

A mesecu martu, vojni zapovednik Jan Žiška napustio je svoje sedište u Plzenu i preselio se u Tabor sa svim plzenskim taboritima. U nizu okršaja koji su potom usledili, poražene su snage lokalne feudalne vlastele, a Tabor je uspostavio vlast u čitavom okruženju. Tokom 1420. i 1421. Tabor i Pisek će postati dva glavna uporišta taboritskog pokreta, ali se u samom Taboru smestilo njegovo najradikalnije milenarističko krilo. U njemu su isprva brojčano preovlađivali oni najsiromašniji, a cilj im je bio uspostavljanje novog Zlatnog doba: „Kao što u Taboru ne postoji moje i tvoje, već je sve zajedničko, tako i među svim ljudima imovina mora biti zajednička, te niko ne sme posedovati ništa svoje; ko god raspolaže ličnom svojinom počinio je time smrtni greh.“

Taboritski revolucionari, na nesreću po njihov društveni eksperiment, toliko su se bavili zajedničkom imovinom da su potpuno zanemarili neophodnost proizvodnje. Izgleda da su čak verovali da će članovi novih savršenih zajednica, po uzoru na Adama i Evu u rajskom vrtu, biti pošteđeni svakog rada. Premda nas nimalo ne čudi što se ovaj prvi pokušaj primene komunizma u praksi pokazao kratkovečnim, način na koji se on okončao ipak zavređuje pažnju. Mističari Slobodnog duha najčešće su smatrali sebe ovlašćenim da kradu i pljačkaju; sada su veoma sličnim sredstvima, ali u mnogo većim razmerama, pribegle i ove taboritske zajednice. Kada je novca u zajedničkim blagajnama ponestalo, radikali su obznanili da kao „ljudi božijeg zakona“ imaju pravo da uzmu sve što pripada neprijateljima božijim – misleći isprva na sveštenstvo, vlastelu i bogataše generalno, a uskoro i na sve koji nisu taboriti. Od tada je, uporedo ili u sprezi sa većim vojnim pohodima pod vođstvom Žiške, dolazilo do mnogih pohoda koji su u stvari bili pljačkaški prepadi. Umereniji taboriti su na svojim saborima negodovali zbog toga što „mnoge zajednice i ne pomišljaju da žive od rada svojih ruku, već su isključivo spremne da žive od tuđe imovine i učestvuju u nepravednim pohodima kojima je pljačka jedini cilj“. Još u vreme dok su iskazivali gnušanje prema rasipnom načinu života bogataša, mnogi radikalni taboriti – baš kao mističari Slobodnog duha – nabavljali su kraljevski ukrašenu odeću koju su nosili ispod svojih tunika.

Lokalni seljaci su u svemu tome loše prošli. Samo je manjina seljaka koji su pristupili taboritskom pokretu rasprodala imovinu i zauzela mesto među Odabranima. U proleće 1420, u prvom naletu revolucionarnog oduševljenja, taboriti su obznanili kako se ukidaju sve feudalne obaveze, nameti i kuluk; mnoštvo seljaka je stoga pohrlilo da se stavi pod zaštitu novih vlasti. Pola godine kasnije imali su razloga da zažale zbog te odluke. Do oktobra 1420. taborite su vlastite ekonomske muke prinudile da otpočnu sa prikupljanjem nameta od seljaka koji su živeli na teritorijama pod njihovom vlašću; nedugo zatim, nameti su drastično povećani, tako da je mnogim seljacima sada bilo gore nego pod pređašnjom vlastelom.

A zapisnicima sa sabora umerenijih taborita opet nalazimo slikovit opis te situacije. „Skoro sve zajednice“, žali se sabor, „zlostavljaju prost narod iz susedstva na neljudski način, tlače ih poput tirana ili pagana, i nemilosrdno iznuđuju zakupninu čak i od najiskrenijih vernika – iako su ti ljudi njihove vere, izloženi istim ratnim nedaćama kao i oni sami, ugnjetavani i pljačkani od zajedničkog neprijatelja.“ Položaj ovih seljaka koji su se zatekli između dve zaraćene vojske zaista je bio nezahvalan. Pošto su se ratne prilike če sto menjale, namete su morali da plaćaju čas taboritima, a čas svojim starim feudalnim gospodarima. Osim toga, obe strane su ih redovno kažnjavale zbog (makar i nevoljne) saradnje sa neprijateljem; taboriti su ih kažnjavali kao „saveznike tirana“, a katolici kao „prijatelje jere-tika“. Dok su bili pod vlašću taborita, njihova nesuđena braća su se prema njima ponašala kao prema kmetovima dostojnim prezira. „Ljudi božijeg zakona“ iznuđivali su od njih namete ovakvim pretnjama: „Ako ne poslušaš, mi ćemo te, uz pomoć božiju, svim sredstvima, a naročito ognjem, već prinuditi da izvršavaš naše zapovesti.“ Premda su se taboriti suprotstavili feudalnom poretku na retko viđen i uspešan način, veliko je pitanje koliko je koristi od toga imalo češko seljaštvo. Izvesno je jedino da je u času kada je rat okončan seljaštvo bilo slabije, a vlastela jača nego pre. Posle toga se seljacima bez imalo muke mogao nametnuti najteži oblik kmetstva.

Anarhokomunistički eksperiment morao je biti napušten čak i unutar samog Tabora. Ma koliko zazirali od rada, eksperimentatori nisu mogli da opstanu bez njega; zanatlije su uskoro počele da se organizuju u strukovna udruženja slična oni ma koja su postojala u drugim češkim gradovima. Povrh svega, taboriti su počev od marta 1420. morali da vode građanski rat protiv osvajačkih vojski; tokom nekoliko meseci svojski su pomagali netaboritskim husitima iz Praga u odbrani prestonice. Ali čak ni taboritska vojska nije mogla da funkcioniše bez hijerarhije; u datom slučaju, Žiška, koji nije bio ni egalitarista ni milenarista, pobrinuo se da na važna mesta u lancu komandovanja postavi ljude koji su, poput njega, poticali iz nižeg plemstva. Sve je to moralo otrežnjujuće delovati na taboritske sveštenike, tako da će oni do povratka u Tabor, septembra meseca, veću pažnju posvećivati izboru „biskupa“ koji će nadzirati njih i njihovu blagajnu, nego predstojećem Milenijumu. Pa ipak, od traganja za novim Zlatnim dobom se nije odustalo bez borbe. Dok se sve veći broj taborita prilagođavao zahtevima ekonomije, rata i društvene stratifikacije, koja nije pokazivala spremnost da odumre, manjina je na promene reagovala tako što je razvila nove oblike milenarističke vere.

Propovednik Martin Huska, najverovatnije pod uticajem doseljenih pikarta, razvio je euharističku doktrinu koja je predstavljala potpuni raskid sa ustaljenim taboritskim gledištima. Žiška i mnogi drugi taboriti, poput praških utrakvista, duboko su uvažavali pričešće kao telo i krv Hristovu; kada su kretali u boj, pred sobom su umesto barjaka nosili kalež na dugačkoj motki. Huska je, međutim, odbacivao dogmu transupstancijacije i zalagao se za pričešćivanje koje bi prevashodno imalo značenje ljubavne gozbe – neke vrste generalne probe one „mesijanske gozbe“ koju će Hristos, po povratku, prirediti za odabrane. Zbog širenja takvih ideja spaljen je na lomači u avgustu 1421. godine.

Te ideje su, međutim, stigle i do Tabora. U njemu je početkom 1421. delovalo nekoliko stotina radikala, koje su takođe prozvali pikartima, koje je predvodio sveštenik po imenu Petr Kaniš. Njihovo učenje je proizvelo mnoga trvenja unutar zajednice, sve dok februara meseca nisu napustili grad ili bili proterani iz njega. Većina ih je naprosto delila Huskina gledišta o pričešću, ali je među njima bilo i ekstremista – možda čak dve stotine – koji su zagovarali doktrinu Slobodnog duha u njenoj najmilitantnijoj formi. Ti ljudi će u istoriji ostati poznati kao češki adamiti. Smatrali su da Bog obitava u svecima Poslednjih dana, to jest u njima samima – te da su stoga uzvišeniji od Hrista, koji je svojom smrću pokazao da je bio običan čovek. Shodno tome, odbacili su Bibliju, načela vere i knjiško znanje, zadovoljivši se molitvom koja je glasila: „Oče naš, koji si u nama, prosvetli nas i neka bude volja tvoja.“ Tvrdili su da raj i pakao ne postoje na drugi način osim u obličju pravednika, odnosno bezbožnika, iz toga su zaključivali da će oni, kao pravednici, živeti večno u zemaljskom Milenijumu.

Žiška je prekinuo vojni pohod da bi se pozabavio adamitima. Aprila 1421. zarobio je njih sedamdeset petoro, zajedno sa Petrom Kanišem, i spalio ih kao jeretike; neki su sa smehom zakoračili u plamen. Preživeli su našli novog vođu u jednom seljaku, ili možda kovaču, koga su zvali Adam i Mojsije; njemu je navodno bila poverena vladavina nad svetom. Izgleda da je među njima bila i neka žena koja je za sebe tvrdila da je Devica Marija. Što se ostalog tiče, za ove adamite se pričalo – baš kao i za mističare Slobodnog duha – da žive u zajednici u kojoj se ništa ne smatra privatnom svojinom i u kojoj se čak i na ekskluzivitet braka gleda kao na greh. Dok su taboriti po pravilu bili strogo monogamni, u ovoj sekti se izgleda upražnjavala slobodna ljubav. Pozivajući se na Hristove reči o bludnicama i carinicima, adamiti su tvrdili kako su čedne osobe nedostojne da uđu u njihovo mesijansko Carstvo. S druge strane, nijedan par nije mogao da stupi u seksualne odnose bez odobrenja „Adama-Mojsija“, koji bi ih blagosiljao rečima: „Idite, budite plodni, množite se i naselite zemlju.“ Sektaši su često obnaženi plesali oko vatre uz zvuke pobožnih pesama. Čini se da su ti ljudi najveći deo vremena provodili nagi, ne obazirući se na hladnoću, tvrdeći da su otkrili ono stanje nevinosti u kome su Adam i Eva uživali pre Pada.

Dok je Žiška progonio pikarte, ovi ultraanarhisti su našli utočište na jednom ostrvu na reci Nežarki, između mesta Veseli i Jindržihuv Hradec (Noj haus). Poput drugih taborita, adamiti su sebe sma trali anđelima osvete čija je dužnost da vitlaju mačem sve dok ne poseku i poslednjeg bezbožnika. Govorili su da svet mora plivati u krvi koja doseže do konjskih đemova; uprkos malobrojnosti, dali su sve od sebe da taj cilj i ostvare. Sa uporišta na svom ostrvu stalno su vršili noćne prepade – koje su nazivali svetim ratom – na obližnja sela. Prilikom tih pohoda do izražaja su došla njihova komunitarna načela, kao i njihova strast za uništavanjem. Adamiti, koji nisu raspolagali nikakvom imovinom, grabili su sve što bi im došlo pod ruku. Istovremeno, palili su sela i ubijali ili žive spaljivali sve ljude, žene i decu koje bi u njima zatekli; ovo su takođe opravdavali citatom iz jevanđelja: „A o ponoći stade vika: eto ženika gdje ide.“ Sveštenike, koje su nazivali otelovljenjima Đavola, ubijali su sa posebnim uživanjem.

Žiška je na kra ju poslao voj sku od četiristo òbučenih ljudi, pod komandom jednog od svojih viših oficira, da stane na put nemirima. Nimalo uznemiren time, „Adam-Mojsije“ je izjavio da će neprijateljski vojnici oslepeti na bojnom polju, tako da će im čitava vojska ostati bespomoćna, dok će Sveci, ukoliko se budu pridržavali njegovih saveta, biti nepovredivi. Sledbenici su mu poverovali; utvrdivši se na ostrvu, žilavo i hrabro su se branili ubivši mnogo napadača. Na dan 21. oktobra 1421. konačno su nadjačani i pobijeni. Po Žiškinoj zapovesti, pošteđen je samo jedan čovek da bi iscrpno opisao učenje i način života ove zajednice. Njegovo svedočenje je uredno zabeleženo i prosleđeno na uvid utrakvističkom Teološkom fakultetu u Pragu; on je potom spaljen, a pepeo mu je rasut po reci – ova mera opreza govori nam da taj čovek najverovatnije nije bio niko drugi do sam mesijanski vođa, Adam-Mojsije.

U to doba, izvođenje društvene revolucije u Češkoj više nije spadalo u primarne ciljeve taboritskog pokreta. Kontrarevolucija će naredne godine okončati uspon zanatlija u Pragu, a posle toga, premda će se revolucija i dalje pominjati, prava vlast će sve više prelaziti u ruke vlastele. Ali izvan granica zemlje, učenja i likovi čeških revolucionara nastaviće da služe kao uzor obespravljenim i siromašnim masama. „Česi sada postadoše tako jaki, moćni i oholi“, kaže jedan neprijateljski nastrojen letopisac, „da su ih se svuda plašili, a svi pošteni ljudi strahovahu da će se taj lopovluk i neredi proširiti među drugim narodima i okrenuti protiv svih pristojnih i pokornih ljudi, kao i protiv bogataša. Jer to učenje beše kao stvoreno za siromahe koji ne htedoše da rade, nego behu drski i skloni besposličenju. Takvih se moglo naći po svim zemljama, neo tesanih i bezvrednih ljudi koji podsticahu Čehe u njihovoj jeresi i bezbožništvu što su većma mogli; a kada nisu mogli to činiti javno, oni to činjahu u potaji [...] Stoga Česi nađoše mnoge tajne sledbenike među prostim pukom [...] Sporiše se sa sveštenicima i pričahu kako bi svako morao deliti imovinu sa drugima. To bi najvećma odgovaralo mnogima od tih besposličara, a moglo se doista i zbiti da do toga dođe.“

U svim zemljama bogate i privilegovane osobe, sveštena lica i svetovnjake odreda obuzeo je veliki strah da će širenje taboritskih ideja dovesti do revolucije koja će razoriti postojeći društveni poredak. Taboritska propagandna literatura koja je zagovarala ne samo svrgavanje sveštenstva već i plemstva, dospela je u Francusku, pa čak i u Španiju, gde je stekla mnogo simpatija među čitaocima. Kada su se seljaci iz Burgundije i okoline Liona pobunili protiv svojih crkvenih i svetovnih gospodara, francusko sveštenstvo je te pobune smesta pripisalo uticaju taboritskih pamfleta, i možda je bilo u pravu. Ipak, taboriti će najveći uticaj uspeti da ostvare u Nemačkoj, jer su njihove vojske 1430. prodrle čak do Lajpciga, Bamberga i Nirnberga; stoga će upravo u Nemačkoj strepnja od njih biti najizraženija. Kada su se u Majncu, Bremenu, Konstancu, Vajmaru i Šćećinu gilde pobunile protiv gradskog patricijata, za ove nerede su okrivljeni taboriti. Godine 1431. patricijske porodice iz Ulma pozvale su sve savezničke gradove da se priključe novom krstaškom pohodu protiv husitske Češke. Upozoravale su na činjenicu da u Nemačkoj ima mnogo revolucionarnih elemenata čija su gledišta slična taboritskim. Pobuna sirotinje bi se iz Češke lako mogla proširiti na Nemačku; ako bi do toga došlo, patricijat po gradovima prvi bi se našao na udaru. Opšti koncil u Bazelu, sazvan iste godine, takođe je izrazio zabrinutost da bi prost narod iz Nemačke mogao sklopiti savez sa taboritima i pristupiti zapleni crkvene imovine.

Takvi strahovi su možda bili neumereni i preuranjeni; ali će se tokom narednih stotinu godina više puta pokazati da uopšte nisu bili neosnovani.

Oceni 5