Sintagma obojena fatalizmom

Podsećanje u dve reči – Bolja prošlost - danas je gotovo nezaobilazno u raspravama o događajima uglavnom lociranim u vreme pred početak teških finalnih epizoda raspada druge Jugoslavije. Ili u još davnije vreme, neke od zlatnih godina, a matorci su svim decenijama dodavali taj pridev, potom i mi, kad smo postali dosadni mlađima. Reči i značenje koje će, u neslućenoj nesrazmeri, prerasti tiraž prvog i dosad jedinog izdanja, te postati kolektivna intelektualna svojina, svojevrsno tragično priznanje autoru pripremljenom da nastavi u istom ritmu, vrlo brzo, međutim, primoranom  da se okane minuciozno - likvidatorskog, okrutnog i nemilosrdnog recenziranja - duvanja u diple. Danas deluje nezamislivo, ali možda je želeo da radi samo to (nije informacija sa susednog stola). 

Reč je o sintagmi koja je, uz sva, nimalo prijatna, vizuelna i zvučna podsećanja na opasnu blizinu masovnog umiranja i novih, neželjenih sudbina, u relativno kratkom periodu pregazila vekovima rabljenu narodnu izreku (baš da je i ne napišem, narod koji ima takve umotvorine, ne treba da brine o svom propadanju), lišenu duhovitosti i refleksivnosti, tačnu taman koliko i priprostu.

Emocije, dakle, zvuci, mirisi, opasnost i bezbrižnost, konfuzija, nova kontradiktornost, baš kao što su nova bila iskustva, sva od reda suvišna, sa namah poremećenim hodajućim dvonožnim pojavnim oblicima života, te nekim polusvetom izbauljalim niotkud. Neutemeljena, čemu temelji, nada da, eto, možda neće, kad je već počinjalo da hoće; sve je to, valjda, bilo u glavama svih mislećih ljudi, u svakoj po meri sačuvane pameti, i odgovornosti.

A ne zaboravimo da su se već desili Osma sednica SKS, narod na ulicama, kosovske orgije, nacionalističko ludilo u kojem je, najednom, bilo dozvoljeno i poželjno sve čega se pristojan svet gnušao. I da je bolja budućnost, izvesno, neostvariva, dok beogradski umetničko - književnički ratni stožer, preračunava moguće gubitke u krvi, neznatne, naravno, u odnosu na zaokruženje vekovne teritorije.

Da ne zaboravimo, drugačije su se knjige čitale, a one najjezivije već su bile pročitane, dajdžesti, po dijagonali, kao priručnici za kreiranje i realizaciju užasa i neoborivi dokaz naše žrtve, stradanja, pravovernosti, humanizma.

Nije bilo pravo vreme da se podseti na normalnost koja je ubijana svakoga dana, tu oko nas, na ljude neoprostivih imena i porekla, ali je autor, pun dubokog prezira prema nadolazećoj stihiji, odlučio da završi svoj, u finišu mora da je izgledalo kao testamentarni, izdavački poduhvat. I, valjda pun sujeverja, najavi sledeći. Da sačini vredno istorijsko svedočanstvo o državi, narodima, običajima, društvenom standardu, privredi, modi, filmu, književnosti, naravno politici, kroz šansonu, džez, rock'n roll, šlagere i narodnjake, neumorno selektujući podatke iz brojnih arhiva i razgovarajući sa autorima i svedocima. Pitajući ono što druge nije interesovalo, ili ranije nisu mogli da se odvaže, budući da, jednostavno, nije bilo vreme za preveliki rizik (nikad nije bilo). Istinski afirmišući prave vrednosti i poklanjajući dužnu pažnju fenomenima, čije je vinilne proizvode, dosledno sahranjivao u dnevnoj i revijalnoj štampi, dovodeći rotaciju do usijanja.

U knjizi je tek ponegde, diskretno, nagovestio da zna sve o čemu pita, da priča sa prijateljem, drugom, ili poznanikom, ili, pak, učtivo pokušava da iz sagovornika izvuče nešto novo, važno, zanimljivo, čitljivo, sve vreme imajući na umu suštinsku nameru i pitanje: Čemu ova knjiga, ako ne donosi ništa novo. (Neka mlađima bude dozvoljeno, valjda je ovde mesto za to, malo zavisti - ta je prošlost, izgleda, uistinu bila bolja - autor svako malo u Londonu, znao je bolje tamošnje studije i snimatelje, nego beogradske bircuze i konobare). 

Nagoveštava se, dakle, odgovor na pitanje šta povezuje Bojana Adamiča i Miroslava Ilića, Karla Metikoša i Borisa Bizetića, Mileta Bogdanovića i Anicu Zubović, Majdu Sepe i Krstu Perovića, Ivu Robića i Silvanu, Lepu i Stjepana Mihaljineca, Vica Vukova i Vajtu, Tomu Zdravkovića i Nikicu Kalođeru, Arsena i Hokija, Lolu Novaković i Džarovskog, Momu Kapora i Aleksandra Tijanića (recenzenti)... Kako se samo vidi u knjizi Bolja prošlost da baš tu pripadaju i da ih je okupio neko ko zna šta hoće.

Te je jezive 1989. - bolan kontrapunkt - grupa Alisa izdala, po nekim anketama, "najbolji domaći rock album" Glupo je spavati dok svira rock'n'roll (Jugodisk), a Dobrivoje se Topalović potužio, osvešćenom slušateljstvu punom razumevanja, ispovešću pod naslovom Ne brojim čaše popijene.  Najbolji film domaće produkcije (SFRJ) bio je Glembajevi Antuna Vrdoljaka (obavezno pogledati), a najznačajniji Boj na Kosovu Zdravka Šotre. Sklepan dovoljno brzo da se emituje na državnoj televiziji 27. juna, na šeststogodišnjicu Kosovske bitke. Koji minut nakon što je Slobodan Milošević kazao: "Srbija je danas ponovo pred bitkama. One danas nisu oružane, mada ni takve nisu isključene".

A u Lukovićevom odštampanom i ne baš sjajno plasiranom delu (izdavač Mladost Beograd) već su defilovali dame i gospoda sa milionskim tiražima i, uglavnom, nezaboravnim numerama, avanturama sa turneja Pesma leta, koje su finansirali vrhunski evropski auto brendovi. Skandalmejkeri koji su zabavljali čitateljstvo događajima sa Jadrana, da prekrati dane preostale do svog privremenog preseljenja u Istru, Dalmaciju i nešto južnije.

Šta se dogodilo sa likovima iz knjige nije tema ovog pogovora - dovoljno je, ipak, zabeležiti da njihova sudbina, uglavnom, dokazuje naslov; može se, naime, s punim pravom kazati da je bolja prošlost bila vreme kada je taj i taj još bio normalan. Odabrani ili nametnuti život u nekoj drugoj prošlosti nakon bolje, ne računajmo biološki kraj, još jedan su dokaz tragičnog ostvarenja Lukovićeve sintagme. Ponekad izazovu žalost, ponekad i kratkotrajnu srdžbu, tek, nema ravnodušnosti.

Autor Bolje prošlosti birao je i političke teme, namećući ih sagovornicima na specifičan način, podvaljujući i skrivajući se iza već izgrađenog imena onoga iz Beograda što piše o rocku, te smo dobili pobočnu varijantu knjige, odgovore na Lukovićevu tobožnju naivu (O politici onda niste razmišljali; Kriza nam je dugogodišnji saputnik...;  Posebna čast bili su susreti s Titom?; Pored Tita upoznao si i druge političare ? - na krivoj je nozi nahvatan Arsen Dedić, ali se ni drugi nisu puno otimali). Ekonomski problemi rađaju i nacionalne...izgovara Luković, a Arsen ne zaklapa: "Jedno proizvodi drugo,  jer, kad čovjek oskudjeva, onda je najlakše reći: kriv ti je za to netko drugi: Hrvatu Srbin, ili Srbinu Hrvat. Ja ti o tome ne volim puno razgovarati, jer je došlo do strahovite banalizacije takvih razgovora (...) Pjesnik Dušan Matić jednom je rekao: 'Svako izjašnjavanje nacionalnog osećaja trebalo bi biti isto tako tanano i delikatno kao izražavanje ljubavi.' Prema tome, nacionalno nije stvar koja se razbacuje po ulici, koja se deklarira od kavane do kavane".

Bilo je, dakle, politike i u Lukovićevom prvencu, ali i pomenute nade, zbog koje knjiga u neformalnom naslovu i predgovoru ima i "(Vol 1)"; bolja je prošlost izvorno ostala samo u prvoj knjizi sa tim naslovom. "Svi zajedno, nekadašnje i sadašnje zvezde, zaljubljenici džeza, narodnjački majstori iz kafana, šlageraši, ljuti i gnevni rokeri, sentimentalni zabavnjaci, odmereni kompozitori, proračunati producenti i pomahnitali menadžeri - ispisivali su estradnu istoriju ove zemlje, koliko su znali i umeli, nadajući se da baš sve nije bilo uzalud i da će se negde, nekad, čuti melodije uz koje je nacija uzdisala i plakala", zapisaće Luković u predgovoru prvom izdanju, pod naslovom Estrada.

Njegove docnije književne avanture, svaka od njih zbirka novinskih napisa Ćorava kutija (1993.) Godine raspada - hronika srpske propasti (2000.) i Jutro u banci (2009.) bile su nevoljni izlet u istoriografiju, gorka i, da se ne zavaravamo još i danas, stravično i bez ostatka, gubitnička svedočanstva o tome kako smo pokušavali da preživimo različite vidove totalitarizma. Posle Bolje prošlosti (Vol 1) teško je zamisliti da je Luković i u najtežoj depresiji pomišljao da će  dnevnopolitičko - književnički uobličavati likove kakvi su bili jedna Gospođica na ministarskom mestu (muškarac), njen kolega Mali Simić, koji postaje Mali Lopov, galeriju postojećih, autentičnih karakternih nakaza koje će smestiti u horor roman i kolumne od kojih nam je, mislili smo, bilo malo bolje.

Knjiga Bolja prošlost neće doživeti drugi deo, ali, evo, doživljava drugo izdanje; biće vredno čitaocima prvog - Nemam pojma ko mi to nije vratio, kako to dobro zvuči - i dolazećim čitaocima, žrtvama koje ovih dana saznaju zašto je jedna prošlost bila bolja. I, nažalost, žive vlastitu bolju prošlost. A i ti su mi klinci malo dosadni: "Ne verujem ti. I, kažeš, zaspite u Makarskoj na plaži...". Čitaj, dete, Lukovića, pa pitaj tek kad imaš nešto ozbiljno!  Ili, čitaj ove glavonje što su ga u međuvremenu prepisivale, bez navođenja, bolje i to nego da su sami smišljali, jeste krađa, ali nije za potcenjivanje.

Pune tri decenije potrajalo je prvo izdanje - ta prošlost nije bila bolja, ova će sadašnjost, i nije baš svečarski, mnogima zasigurno biti. A knjiga će se čitati, ponovo, drugačije, bolnije, sa nevericom i znatiželjom.