Sipajte mi pažljivo votku u aparat za infuziju

TIHONOV

Kako sam ga upoznao ?

Bilo je to u vreme kad su me izbacili  sa univerziteta u Vladimiru. Jednog prepodneva došao je službenik i doneo mi cedulju na kojoj je pisalo da do 18.00 časova moram da napustim studenski dom. Nisam imao predstavu gde bih mogao da prespavam.

Sat pre toga pojavio se na vratima meni nepoznat mladić. Nije izgledao kao student, a ni kao radnik. Više kao turista, koji se ovde slučajno zadesio.

Ti si Jerofejčik ?

Kakav sad Jerofejčik,odgovaram.

Više ne verujem anđelima. Znam da me lažu, pa ipak mi je lakše. Čuvaju me. Od koga me čuvaju? Od života, valjda. Pitam ih: Anđeli nebeski, još me niste napustili? Nismo, kažu. Ali ćemo uskoro

Ne, ja te lepo pitam: da li si ti Jerofejčik ?

Na kraju krajeva, jesam. Jerofejčik.

Molim pokorno da dođete u moj stan. Moja soba tuguje za vama. Dajem vam politički azil. Od danas vi ste slobodan čovek. Sve troškove snosim ja.

Eto, tako je bilo. A vi još pitate zašto toliko pominjem Tihonova u svojim pričama.

SIBELIUS

Ceo život sam najviše voleo Skandinavce. Oni mi dođu kao zemljaci. Ja sam sa severa kao i oni. Znaju oni šta je Polarni krug, Sibir i gluva noć koja traje šest meseci. Znaju šta je usamljenost i kako se ona uspešno rastvara u votki. Kada sam neraspoložen i tužan mogao bih danima da slušam Sibelijusa ili Griga. Ranije sam to i radio: zatvorim se u svojoj sobi, ponesem desetak flaša, i nikoga ne puštam da uđe. Izuzev možda Tihonova. Jednom sam 25 dana tako proveo, pre nego što su me prvi put smestili na Psihijatriju. Posle sam, na osnovu tog iskustva, napisao Beleške jednog ludaka.

Večeras mi priređuje iznenađenje. Kaže, engleska kraljica, opet ta prokleta engleska, neće Sibelijusa. Uželela se Vivaldija. Mstislav Rostropovič je pognuo glavu pred takvim autoritetom.

Tihonov kaže da je sva ta promena zakulisno maslo Šostakoviča o kome sam napisao dramu, čini mi se da je bila sjajna, stavio je u zembilj sa flašom vermuta, a neko mi je sve ukrao, ne znam ni kada, ni gde. Popio vermut a hartiju bacio, pretpostavljam. To je u stilu parole – umetnost narodu. Daj mu dve flaše vina, a za umetnost ćemo lako. Posle sam pokušao da ponovo napišem tu dramu, ali nije išlo.

Šostakovič je ljut jer ga ne puštamo na koncert i u blizinu britanske kraljice. Osim toga on i dalje duboko sumnja da sam napisao dramu o njemu, misli da sam sve izmislio, a tu mu ja ne mogu pomoći. Uostalom, možda je u pravu. Jedna drama više ili manje. Zar ćemo zbog toga biti sretniji u životu?

Dakle,Vivaldi. Četiri godišnja doba. Danas je na programu Leto. L’estate, Concerto No. 2 G minor – najavljuje svečano Tihonov, a u njegovom glasu se ne primećuje da je već popio pola litre votke i da je prešao na crno vino. Kao što je normalno u Rusiji.

Večeras i narednih dana - Le quattro stagioni. Obožavam  i Vivaldijeve strune. Počinjem sa Letom da bih završio sa Prolećem. Ako mi Bog ostavi dovoljno vremena napraviću puni  krug.

ALLEGRO NON MOLTO

Tada ulazi Ljusja, bolničarka. Svake večeri pre spavanja dobijam injekciju protiv bolova. Bez toga oka ne bih mogao da sklopim.Takođe mi daje infuziju sa mnogo raznih lekova. Ljusja nije lepa, daleko od toga, ali se uvek smeje pa mi je lakše da je gledam. I nije rob higijene što u bolnici deluje pomalo aristokratski.

Kad je izašla, Tihonov ustaje i iz džepa vadi flašicu stoličnaje. Sipa pažljivo votku u aparat za infuziju.

Pitam očima koliko, iako znam odgovor.

50 grama, smeška se Tihonov.

Pedeset grama? Pa to sam pio još u osnovnoj školi, između časova. Ipak, zadovoljan sam, dobro je i to. Malo votke ide sasvim pristojno uz Vivaldija. Okrećem se s mukom prema zidu. Spreman sam za božanstvenu muziku. To mi je sada najveće uživanje. Tihonov viče negde već iz daljine, jedva mogu da ga čujem:

Kreni Rostropoviču već jednom… jebeš englesku kraljicu koja uvek kasni.

A ja se molim u sebi: Samo pažljivo Mstislave, allegro non molto, non molto..

U neko doba noći bude me bubnjevi koji najavljuju letnju oluju, i ja znam da je Vivaldi pri kraju. Vadim spava na stolici pored praznih boca. Hrče i kvari Vivaldija.

Sada sam zaista ostao sam u sobi.

Nisi sam, čujem kako mi govore anđeli.

Anđeli moji, gde ste?

Tu smo, Venička, tu smo. Čuvamo te. Budi miran i spavaj.

Tu ste, mili moji... Dobro je.

Više ne verujem anđelima. Znam da me lažu, pa ipak mi je lakše. Čuvaju me. Od koga me čuvaju? Od života, valjda.

Pitam ih: Anđeli nebeski, još me niste napustili?

Nismo, kažu. Ali ćemo uskoro.

NOSOVA

Ujutro me budi Nosova. Ona uvek nedgde žuri i nervira se. Osim kad potegne iz flaše, onda zna da bude i simpatična. Nosova je moja žena, sadašnja i sasvim sigurno poslednja. Retko je zovem Galja, i to samo kad  previše popijem. Nema među nama neke ljubavi, a možda je nikada nije ni bilo.

Nosova je za mene učinila nekoliko dobrih stvari. Primila me u stan, promrzlog i gladnog kao psa lutalicu. Obezbedila mi da u Moskvi imam “propisku” to jest prijavljenu adresu stanovanja i, na meni još uvek neobjašnjiv način, uspela da me skine sa spiska vojnih obveznika. Šta bi čovek mogao više da očekuje?

Nikada nigde nisam bio registrovan, nikada do Nosove nisam imao stalnu adresu, niti ličnu kartu, ni vojnu knjižicu. Možda me zato nisu hapsili? Ili su prestali da budu strogi kao ranije. Ili su pijance ostavljali na miru jer nema tog Gulaga koji bi mogao da prihvati sve ruske alkose.

Osim toga, od kada smo u braku ona je brinula za piće. Nešto i zbog sebe, jer i sama dobro pije, ali ipak više zbog mene. Kad se ulenim i ne uzimam olovku u ruke, Nosova mi postavlja uslov: za svaku stranicu teksta doneće mi 500 grama votke ili konjaka. I toga se pošteno pridržavala. Svaka čast.

U prvo vreme ponekad mi je davala predujam. Nešto kao akontaciju autorskoh honorara. Tada bih votku odmah popio,a od pisanja ne bi bilo ništa. Nosova bi se ljutila, ali sam ja  video da glumi i ne misli ozbiljno. Pa ipak, kasnije je izbegavala da mi daje piće unapred. Ona me je požurivala da pišem, a ja sam činio sve da pišem što sporije. Jer, pisati treba polako, da zadovoljstvo duže potraje. Što nisam kamenorezac pa da svaku reč klešem u mermeru?

Ukratko, Nosova, ja te poštujem i zahvalan sam ti. Samo nemoj da očekuješ da te volim.

OCA SU REHABILITOVALI POSLE 45 GODINA

Sada mi Nosova kaže da je jutros stiglo pismo iz Murmanska, iz Oblasnog suda. Molim je pogledom da pročita :

“Presuda Vojnog suda Kirovske željezničke stanice od 25.09.1945. godine u vezi sa Jerofejevim Vasilijem Vasiljevičem ukida se, dalji postupak se obustavlja jer inkriminisano delo ne postoji. Jerofejev V.V. potpuno je rehabilitovan “.

Danas je, čini mi se, 2. maj 1990. godine. Kad bih mogao da se smejem, ova klinika bi se orila.Trebalo je punih 45 godina da moj veseli otac, osuđen po članu 58. Krivičnog zakonika SSSR bude oslobođen i rehabilitovan. Posmrtno, naravno. Kao i milioni drugih, on je svoje pre toga pošteno odslužio u gulagu.

Zatvaram oči i vidim mog veselog oca i uvek tužnu majku.

MOJ VESELI OTAC I UVEK TUŽNA MAJKA

Rođen sam 1938. godine, 26. oktobra. Stanica Čupa, u Kareliji, Kolsko poluostrvo. Čupe nema na geografskim kartama, možda samo na detaljnim,vojnim, ali je i tu nepotrebno. Čupa ni po čemu nije važna ili značajna. Priroda i klima su tamo surovi. Leti nas grizu neverovatno veliki komarci, a zimi svi odreda cvokoćemo od hladnoće.

Moji roditelji  - uvek tužna mamočka, i veoma veseli papaša. Takve ih pamtim. Otac je bio načelnik željezničke stanice Pojakondi, u reonu Zapolarnog kruga, dve stotine kilometara od Murmanska.

Ni tu stanicu nemojte tražiti na karti. Tu se vozovi ne zaustavljaju, samo malo uspore, toliko da se promene signali. A otac je uvek morao sa onom zastavicom pod rukom da dočekuje vozove i salutira. Možda se meni čini, ali on ništa nije radio u životu: večito je samo hodao okolo i psovao, a majka je rekla da samo sere i jede govna po krčmama. I pio je, naravno, premda ne previše, ako znate šta je u Rusiji previše. Voleo je da okuplja ljude oko sebe, da zapeva, nasmeje. Uživao je u svom bednom životu. U tome je bio pravi velikan. Svi mi kažu da ličim na njega, ne samo fizički.

Dedu su uhapsili 1941. godine i optužili po članu 58-10 zbog sabotaže. Posle tri meseca umro je u zatvoru. Valjda mu je nedostajala rakija

Ime Venedikt dao mi je deda, Vasilije Konstantinovič. O njemu se i danas sa poštovanjem priča da je svakog jutra ispijao po 14 čašica samogona. Za njega je jutro završavalo oko podneva. Zašto baš 14 nikada nije objasnio pa je to ostala jedna od tajni koju je odneo u grob.

Dedu su uhapsili 1941. godine i optužili po članu 58-10 zbog sabotaže. Niko nije znao o čemu se tu ustvari radi niti zašto su ga optužili, ali svi pamte te magične brojeve 58-10. Posle tri meseca umro je u zatvoru. Valjda mu je nedostajala rakija. Nije ni doživeo da ga pošalju u Sibir. To je verzija koju mi je ispričala moja tužna majčica.

Veseli otac imao je drugačiju priču kojoj ja više verujem.

Sedeli smo na nekoj poljani, ispred nas je bila flaša sa votkom i osušena riba, dobro usoljena i na velikoj ceni. Mislim da smo slavili Prvi maj. Otac već teško bolestan od tuberkuloze, pričao mi je tihim glasom, ali sam zapamtio njegove užarene oči. Nije to bilo samo od bolesti već i od prevelike želje da poverujem svakom njegovom slovu.

Objašnjava kako je nestao moj deda. Maše rukama i pokazuje prema nebu. Kao dim, kaže.

JELŠANKA

Bilo je to neposredno pred početak rata, kada je deda bio željezničar na stanici Jelšanka. Kod nas u porodici, svi muški članovi su radili na željeznici. Šta su ustvari radili niko ne zna tačno, ali imali su uniformu i šapku koju nisu skidali ni kada su u vlastitoj kući.

Jedne noći zapalo je dedu red da dežura prilikom prolaza specijalnog voza, verovatno sa oružjem i municijom. Tada je mnogo municije prebacivano na sever u Murmansku oblast. Bio je mesec februar, strašna zima, i deda je umesto željezničarske kape nabio na glavu svoju staru krznenu ušanku, visoko podigao okovratnik i, dobro zagrejan votkom, izašao na peron. To je bio ozbiljan disciplinski prekršaj. Mislim, ne što je bio pijan i što je jedva stajao na nogama, već što nije imao željezničarsku kapu na glavi.

Duga kompozicija se polako približavala i on je već mogao da vidi svetla lokomotive, kada je iz tople kancelarije dotrčao načelnik stanice i pokušao da i on zauzme položaj kako bi svečano ispratio kompoziciju. Sigurno su mu javili da se u vozu nalazi neka visoka ličnost, možda član oblasnog partijskog komiteta ili još gore neki načelnik iz Moskve.U takvim prilikama načelnik stanice mora da salutira kompoziciji koja prolazi. To je bilo neizvodljivo jer je bio sasvim pijan.

Kako se kasnije pokazalo, u vozu je zaista bio visoki gost sovjetske vlade koji je putovao u Murmansk i Arhangelsk. Tamo su bile sovjetske ratne luke, zatvorene za sve osim za trgovce oružjem. Svi su znali da je rat na pragu.

ARMAND HAMER

U vozu je bio američki biznismen Armand Hamer, čovek koji je još sa Lenjinom ugovarao poslove, a sa Staljinoim ne jednom pio čaj u Kremlju. Deda nije video Hamera, ali je Hamer kroz osvetljeni prozor uočio dedu i jedan detalj na njemu.I dok je voz, poput puža, nastavljao prema Murmansku, Hamer je žurno nešto zapisao u svoju beležnicu.

Dalje se situacija razvijala brzo i za dedu neočekivano, neverovatno i tragično.

Ime Venedikt dao mi je deda, Vasilije Konstantinovič. O njemu se i danas sa poštovanjem priča da je svakog jutra ispijao po 14 čašica samogona

U Murmansku je Amerikanca dočekao drug Kaganovič što je ukazivalo da se radi o ozbiljnom i poverljivom poslu koje je Staljin poveravao samo najodanijim kadrovima. Pre nego što je Kaganovič uspeo da izdeklamira dobrodošlicu i pročita kratki, pripremljeni govor, Hamer je izvadio svoju beležnicu i sa mukom pročitao ime male željezničke stanice: Jel-šan-ka.

Jelšanka, da, da, harašo, nasmejao se Kaganovič. Šta je sa Jelšankom ?

ŠAPKA SEDOG VUKA

Hamer je tada ispričao začuđenom članu Politbiroa, da je u Jelšanki zapazio dva željezničara od kojih je jedan ležao na zemlji a drugi je na glavi imao ušanku od retkog materijala: krzna sedog vuka. Molim da shvatite razliku - ne sivog nego sedog vuka.

Gospodine Kaganovič, rekao je Hamer čvrstim glasom, ja sam strastven kolekcionar krznenih kapa i u mojoj velikoj kolekciji nedostaje samo jedna takva.

Drug Kaganovič se nasmejao: Od sedog vuka? Pa mi ćemo vam nabaviti one mnogo bolje - od polarne lisice, sobolja, kunice, samo kažite šta želite?

Sedi vuk, ponovio je tvrdo dr Armand Hamer.

Naći ćemo, mahnuo je Kaganovič rukom. Mi toga imamo na gomile.

Naravno, odmah je dao znak svom ađutantu da nabavi pet šest ušanki od krzna sedog vuka i donese mu još tokom razgledanja luke u Murmansku.

Međutim, takve šapke  nije bilo ni u jednoj radnji ili specijalnom magacinu za snabdevanje rukovodstva. NKVD je nabavio desetak šubara od vučjeg krzna, neke su čak bile i bele, ali to nije bilo to. Amerikanac se naljutio: to nema veze sa sedim vukom. On je bio stručnjak koji to lako prepoznaje.

Kaganovič je onda hitno poslao telegram Vorošilovu, taj ionako nema mnogo posla mislio je, neka kako zna i ume pronađe ušanku od sedog vuka.

Vorošilov se bacio na posao, čak je angažovao i Beriju, ali od sedog vuka ništa. Dvoumio se da li da obavesti druga Staljina o čitavom slučaju, ali je bolje što to nije uradio. Josif Visarionovič je upravo čitao izveštaj Kaganoviča koji javlja da je naglo splaslo oduševljenje Amerikanca i da su poslovi isto tako daleko kao i pre dva meseca. Pomenuo je neku ušanku od sedog vuka, ali Staljin nikako nije mogao da shvati kakve veze ušanka ima sa prodajom naoružanja, pa je od besa iscepao poruku i samo kroz zube promrmljao: budale neviđene.

Tako se Kaganovič sa Hamerom vratio neobavljena posla u Moskvu. Ali, lukavi Berija nije mirovao. Preko svojih veza saznao je da je Amerikanac video ušanku od sedog vuka na nekoj maloj stanici u zapolarnom krugu. Pošto niko nije bio siguran ko je vlasnik te dragocene kape, Berija je naredio da sve muškarce između 18 i 65 godina, zaposlene na željezničkoj stanici Jelšanka, dovedu u Moskvu i da obavezno svako od njih ponese svoju krznenu kapu, a ako ima dve onda obe.

(Nastaviće se)