Široko nebo, velika reka, tišina i poneki bicikl

Da obiđete gradić ne treba vam mnogo vremena. Od početka ili kraja Kovina - zavisi da li ste ušli u Kovin iz pravca Bele Crkve ili Smedereva, pa celom dužinom kroz grad - proteže se biciklistička staza. Ta staza nije odolela vremenu pa ćete njenom celom dužinom nailaziti na rupe i nagibe, otiske nožica neke životinje ili krivudave tragove guma od bicikala što su prešle preko svežeg betona koji je vlasnik kuće na svom delu staze „poravnao“. Ali uprkos tome, Kovinci su ponosni na tu stazu i posebno ističu kako je „kod nas“ biciklistička kultura odvajkada postojala.

O duhu grada i njegovim ljudima, odavno se sve zna. O gostoljubivosti, takođe. O čuvenom kovinskom rokenrolu od koga je sada tako malo ostalo, u skladu s vremenima u kojima živimo. Kao i o kovinskom humoru i multinacionalnoj toleranciji kakva se retko sreće na našim prostorima, pa i dalje. Na primer, kada dečko rumunske nacionalnosti muva devojku mađarske nacionalnosti, pa se ona nećka, a onda mu prijatelj Srbin kaže: „Neće ona s tobom, Rumune jedan“. U Evropi bi to bila uvreda na nacionalnoj osnovi, ali ne u Kovinu.

Činjenica je da ovde vreme nekako drugačije teče. Ni sama ne znam kako mi dan prođe, a na toliko mesta stignem. Prošetam psa do Dunavca, odvozim nekoliko đirova po gradu, odem na frizuru, prođem pored Misa da vidim koga ima, pa sednem za sto sa jednim, da popijem kafu, a onda jedan po jedan dolaze i ostali i svi sedimo zajedno u bašti i kreće priča o tome ko je sinoć bio u gradu, šta je rek’o onaj, šta je bilo juče, šta će biti sutra, ali više šta je bilo juče, jer ko će misliti šta će biti sutra.

U Kovinu, posebno su mi zanimljive zgrade iz austrougarske epohe. Stare zgrade još iz pretprošlog veka koje su decenijama napuštene. Stara ciglana, stari mlin, stara železnička stanica. U Kovinu je nekada radila pruga i povezivala Vršac i Vladimirovac. U PTT muzeju videla sam tablu Vršac – Kovin, relaciju kojom se tada slala pošta. Pruga je radila od 1894. do sedamdesetih godina 20. veka.

U duhu ovako davnih vremena, opstala je samo jedna zgrada i u njoj je smeštena najpoznatija kovinska ustanova – Neuropsihijatrijska bolnica. Saša Ilić, pisac knjige „Pas i kontrabas’’, dobitnik NIN-ove nagrade za 2019. godinu, dao je kovinskoj bolnici glavnu ulogu u svojoj knjizi.

Na drugom kraju Kovina, ka Smederevu, smeštena je „starudija“ iz drugog vremena. Jedna do druge, zvrje prazne fabrike, Šećerana, Beko… U njima su radili stanovnici ovog grada. I moj deda je radio u Šećerani pa je posle dobio stan u centru Kovina, u PIK-ovoj zgradi, kao verni član komunističke partije. Tako je tada bilo. Danas se ova monstruozna postrojenja raspadaju i mogla bi da posluže samo kao scena za neki filmski set apokaliptične tematike.

Kada ljudi pričaju o onim zlatnim vremenima, uvek se priča i o vojsci. U Kovinu postoji kasarna u koju su u vreme Jugoslavije dolazili vojnici iz cele zemlje. Kažu da su svi kafići i restorani cvetali, a čak se i ja sećam tog perioda kad sam vojnike viđala u čuvenoj Piceriji u kojoj se nikada nijedna pica nije ispekla, ili leti, u bašti Hotela „Vojvodina“, kako sede na onim belim, metalnim stolicama dok sviraju tamburaši, a ja prolazim tuda s babom. Tu su sada Kinezi i zbog korone, ljudi čekaju ispred u redu sa maskama.

Kada sam upoznala čuvenog idola mladih, rok novinara Žikicu Simića, rekao mi je da je u Kovinu služio vojsku 1978. o čemu je i sam pisao kada je umrla Beba Selimović, a čiji je nastup gledao tada u JNA.

E, a sad kad opet spominjem tu Piceriju, da vam ispričam kako sam se jednom zaljubila. Moje drugarice i ja išle smo još u osnovnu školu. Tada smo počele da izlazimo i imale izlaz do jedan. Bile smo najmlađe u toj Piceriji i tako su se prema nama i ophodili – bile smo klinke koje su smetale i zauzimale mesto. A tamo uvek najbolji mjuz, najbolja ekipa, najbolji frajeri. Takve sam posle viđala samo u SKC-u i na Akademiji. I bilo neko lenjo letnje popodne, a ja sedim u bašti, odmah tu pored biciklističke. Počne muzika Talking Heads i dvojica mladića, visokih, lepih, preplanulih, krenu tako dobro da đuskaju, pa razbiju onu letnju žegu i oteraju one muve, a ja sedim u stolici i mislim se, Isuse, kak’i su lepi. I tu se, kao prava klinka, zaljubim u obojicu. Kraj priče, a oni će se, sigurna sam, prepoznati u njoj.

Ako niste iz Vojvodine, pažnju će vam sigurno privući stare švapske kuće. Nema ih više toliko kao u okolnim selima ili u ostatku Vojvodine, ali primetićete ih. Moj dugogodišnji plan je da jednog dana posedujem takvu jednu švapsku lepoticu i toliko maštam i pričam o tome kao da sam ceo jedan život već odživela u takvoj kući. Kada se to jednom desi, pozvaću vas u ajnfor’ na kafu. .

Kovinci koje ja poznajem, moji prijatelji i drugari, poseduju tu umetničku crtu. Pišu, slikaju, imaju bend, sviraju na malim, zagušljivim binama pred stisnutom masom, pa kada završe repertoar, sviraju sve ponovo, jer publika i dalje viče „nemoguće’’ i „iz početka’“. 

Tako je bilo od čuvenih WPH, Horror Boogie do skorijih Superštajna ili Kanta Robota. Mnogi su zidovi Kovina oslikani Selminim i Milovanovim potezima četkice, a Vlada Komarica ne prestaje da iznenađuje radovima koje kači na zid svoje kuće i tako komunicira sa svojim sugrađanima. Preko njegovih „Teleport’’ radova, Kovin su posetili Marina Abramović i Bil Gejts , ali niko toliko reakcija nije izazvao kao Vladin Tito.

Najveća znamenitost Kovina, posle bolnice i reke jeste čuvena maketa Dunava koja je na Starom gradu od šezdesetih godina prošlog veka, nastala uoči izgradnje hidroelektrane „Đerdap“ i predstavlja ceo tok Dunava kroz Srbiju. A kakve veze ima Tito sa maketom? Pa trebalo je da dođe na presecanje crvene vrpce.

Kovin ima i muzej. Muzej čika Cundera. Ne nalazi se ni u kakvoj velelepnoj zgradi ili kulturnoj ustanovi, pa je tako nećete lako uočiti. Ali ukoliko vas bude zanimala istorija Kovina i ovih krajava, zaputite se ka uglu ulica Vuka Karadžića i Trga Žarka Zrenjanina i čika Cunder, policajac u penziji, sprovešće vas kroz svoj improvizovani muzej i s puno ljubavi, opisaće vam događaje iz prošlosti, pokazaće vam stare fotografije i predmete koje je beležio i sakupljao od svog detinjstva do danas.

I dolazimo do poslednje tačke u Kovinu, rukavca Dunava – Dunavca. Činjenica da tako velika i moćna reka prolazi kroz tolike velike evropske gradove, a među njima i pored jednog malog Kovina, znamenitost je sama po sebi. Sve kovinske šetnje vode ovamo. Omiljeno mesto Kovinaca, pecaroša i mog psa.

Poslednjih godina, stvorila se mala marina, puna čamaca i brodova. Ipak, sećam se Dunavca kada smo njegovu levu obalu koristili kao plažu i kad smo se u Dunavcu kupali, kada nije bilo đubreta ni plastike i kada se nisu odvijale neke neobjašnjive i sumnjive radnje na njegovim obalama, a to je sve ono što viđam poslednjih godina kada ovde dođem i nimalo mi se to ne sviđa. Onda se svašta pitam, a ljudi samo sležu ramenima.

To nije sve. Kovin se nalazi između Pančeva i Smedereva. U Smederevu je poznata Smederevska tvrđava, a u Pančevu opet ima toliko toga da se vidi. Pored Kovina prolazi poznata biciklistička Eurovelo staza pa su česti posetioci grada strani biciklisti sa kompletnom opremom koji su se uputili ili ka „Dunavskom plićaku’’ ili ka „Banatomiji 1086“, da predahnu i naprave pauzu nakon hiljada pređenih kilometara. I „Plićak“ i „Banatomiju“ vode naši drugari kod kojih volimo da se odvezemo biciklima i uživamo u najlepšoj okolini Kovina, preko nasipa – dama, pa sve uz Dunav.

Dobra biciklistička tura je ka selima Gaj, Šumarak i Dubovac koja vodi asfaltnim putem kroz dine Deliblatske peščare ili do školsko – rekreativnog centra „Čardak“ u srcu peščare. Tu uvek možete pojesti dobar gulaš s makaronama. Deliblatska peščara je odlična za pešačenje i postoji nekoliko obeleženih staza. Do Čardaka isto možete biciklom, od Kovina je udaljeno 19 km, a usput napravite pauzu u lepom selu Deliblatu i svratite do jezera Kraljevac odakle možete uživati u pogledu na okolne dine i vetrenjače. A kada već dođete dovde, nikako, ali nikako nemojte propustiti Zagajička brda, poznata kao „vojvođanska Toskana“ pred čijim ćete lepotama zanemeti.

I došla sam do kraja ove priče. Osim još fotografija i još neispričanih priča, nemam ništa drugo da vam ponudim.

Možda da vam poželim dobrodošlicu u jedinstveni, prelepi Kovin, gde vreme stalno teče kazaljkama uživanja.

*Tekst objavljen na autorkinom blogu Majusovi putopisi prenosimo sa njenom dozvolom