Pogrešan PIN, pokušajte ponovo
Robo 01 S

Photo: Pinterest

Skajp, bre!

Imam četri (brojkon: ČETRI) mobitela. Dvi nokije, i dva sansunga. Prvu nokiju sam dobila od svoje tete iz Zagreba kad sam ono prodavala životna osiguranja i kad sam uvjerila sve oko sebe da im život bez životnog osiguranja ne vridi ni pišljiva boba.

Bila sam nezaposlena i dala sam se nagovorit na ta osiguranja a kako i ne bi kad su mi rekli da je to nešto šta kod nas „tek dolazi“, i da uskoro niko normalan neće bit neosiguran. Također su mi u toj osiguravajućoj kući rekli da mogu postat uspješna i obogatit se samo ako budem dovoljno uporna i vridna. U početku je tako i bilo.

Prodavala san osiguranja ka pis of kejk. Nadređeni su mi rekli da se prvo počne prodajući osiguranja najbližoj rodbini i prijateljima, a potom se krug sam od sebe širi. Pa san ja u rekordnom vremenskom roku izosigurala sve žive članove familije, iste one koji su iz sažaljenja prema nezaposlenoj samohranoj meni , godinu dana prije, svi bili pokupovali programe stambene štednje, komplete Zepterovog posuđa i po cile pakete kozmetičko-zdravstvene linije herbalajf ili tako nešto.

Neki su pristajali kupit sve šta san ja prodavala zato šta su tili dat svoj mali doprinos mojoj borbi za opstanak, a neki zato da me se riješe na najbrži mogući način. Uglavnom, niko od njih nije kupija kod mene nešto zato jer je povirova da će mu to u životu donit išta dobroga.

Kad sam tako osigurala cilu užu, širu i daljnju rodbinu te sve susjede, poznanike i prijatelje, moja uspješnost u pronalaženju novih potencijalnih žrtvi se počela naglo i drastično smanjivat. Naime, u nagovaranju ljudi na nešto nikad nisam bila posebno jaka, o čemu god da se radilo. Postupak nagovaranja provodila sam otprilike na sljedeći način:

- Oš kupit životno osiguranje?

- Ne pada mi na pamet!

- Jesi siguran?

- Daj, odjebi.

- Dobro, skužaj, aj bog.

U svakom slučaju, kako mi je bilo dobro krenilo, moja teta je smatrala da ja sad ka jedna uspješna poslovna žena triban obavezno imat mobitel. I tako bi. Pokloni ona meni dakle tu nokiju, i, kao da je bacila neko mobitelsko prokletstvo na mene, od tog dana mobiteli u mom posjedu su se počeli množit bez ikakve kontrole.

Tako sam se jednog dana zatekla kako na punjače za baterije spajam četri gladna mobitela od kojih sam, naravno, aktivno koristila samo jedan, a ona ostala tri su služila da sa njih nazivam samu sebe kad izgubim onaj jedini kojim se stvarno služim. Kako su me oduvik sve nove tehnologije poprilično zbunjivale, a uz to još i nisam sposobna zapamtit nijedan svoj broj, ni pin, ni lozinku, ni šifru, ni puk ni bogtepitaj šta još sve triba pamtit u ovim čudnim vrimenima, uskoro je zbrka međusobnog nazivanja same sebe postala traumatična i izazivala mi ozbiljne stresove i poremećaje u ponašanju.

Ti recimo pinovi su me najviše prestravljivali. Tradicionalno neinformirana, i temeljito nezainteresirana, nisam dugo vrimena znala da se na mobitelu može isključit opcija traženja pina za ponovno uključivanje istoga nakon gašenja. A pošto su se sadističke sprave gasile nakon šta bi im se baterije ispraznile, ja sam se snašla tako što nisam dozvoljavala da mi se iti jedan od tih mobitela ikada izgasi.

Čim bi mi displej ukaziva na to da je baterija pri kraju, ja bi panično spajala aparat na punjač. Kakva li je to samo utrka sa vremenom bila! Četri mobitela, četri punjača, četri proklete baterije koje se prazne čak i kad pripadajući joj mobitel uopće i ne koristiš! Naravno da je jednoga dana moralo doći do katastrofe!

Previdila sam pražnjenje baterije jednog od mobitela, i on se ugasi. Spojim ga na punjač, i pokušam pokrenuti. Avaj! „Unesite PIN“!!!

Mudra i lukava kakva već jesam, ja sam i za takve situacije bila predvidila taktiku. Naime, za svaki mobitel sam izabrala kombinaciju najjednostavnijih mogućih brojeva, tipa 0000, 1111, ili 2222. Jedini problem je bija sitit se kojem mobitelu sam namijenila koju kombinaciju.

Utipkam ja tako 0000. „Pogrešan PIN, pokušajte ponovo“

Utipkam ponovo, sad drugu dobitnu kombinaciju, 1111.

„Pogrešan PIN, pokušajte ponovo“

Ha! 2222 ne može omanit! Utipkam.

„Po treći put ste unijeli pogrešan PIN, sad unesite PUK broj, molim“

Jebenliti PIN i PUK da ti…

Šta ću sad? Moram pokrenuti prokleti mobitel, u njemu mi je zapisan PIN za karticu tekućeg računa! I broj od fiksnog telefona! Ili sam to zapisala u onaj drugi mob? Ili u onaj treći? A di mi je uopće onaj treći, jedini kojim se koristim? Pretražujem kužinu, sobu, kupatilo, mobitelu ni traga.

Sin me gleda. Pa će stoički:

- Mama?

- Ha?

- Opet ne znaš di si ostavila mobitel?

- E.

- Pa nazovi sebe sa drugog.

Nazovem.

Nešto svira na balkonu. Dotrčim do hrpe čiste robe dignute sa žice i bačene na balkonski stolić za kavu u trenutku kad me neko zva na jedan od drugih mobitela. Nađem mob ispod pidžame na medvidiće.
Vratim se sritna u kužinu. Pogledam na displej, vidim jedan neodgovoreni poziv.

- Ha! Viš ti ovo, čim me nema uz mobitel po ure, neko me zove! To ti je uvik tako! Marfijev zakon! Ček da vidin ko me zva…

- Mama…

- Ha?

- To si ti sebe zvala prije tri minute da bi našla mobitel – umorno će junior.

Bez obzira šta bi neko sad pomislija da za mene nisu te tehnologije i čuda dvajsprvog stoljeća, ja sam, suprotno svim očekivanjima, uspila naprimjer na konpjutor instalirat i skajp!

Dobro, priznajen da me na to motivirala i malo mi pripomogla jedna prijatejica šta živi u susjednoj nam i neprijatejskoj državi. Dosadilo joj bilo trošit novce na skupe pozive, pa počela svako malo: “Daj, instaliraj bre taj skajp, skupo nam ovako!“

Ja san odgovarala „Oću, oću“, i tako misecima. Dok prijatejica nije došla u mirotvorni posjet kod mene doma, noseći sa sobon slušalice za skajp. Ja naravno blage veze nisan imala šta bi sad tribala sa tim slušalicama, dok nije prijatejica angažirala jednog mog prijateja pa je ovi kupija i ostatak NEČEGA, pa to sve skupa instalira u moj konpjutor i svi sritni i zadovojni.

Nakon šta se vratila doma, prijatejica mi odma sutradan pošaje sms:

- Hajd’ na skajp, da pričamo malo!

Moja noćna mora o tome kako će me jednog dana prijateji ostavit samu sa tin skajpom i očekivat da se njime i poslužin, se počela obistinjivat. Montiran se isprid konpjutora, i drhtavin rukama kliknen na SKYPE.
Otvori se prozor, ja skoro odskočin od straja i iznenađenja, a tamo lipo sve piše. Sljedeći upute koje čak i maloumni poput mene mogu svatit, najedanput začujen u slušalicama prijatejičin glas:

- Halo? Haaalo? Jes’ tu?

- Jesan – odgovorin pripadnuto i suzdržano, ne virujući da je ona stvarno u Subotici, ja u Splitu, i to na Sućidru, i da upravo čujen njen glas.

- Halooo? Ne čujem te! Haaaloooo!

- JESAN!!!! – dreknen ja sad malo hrabrije.

- Haaaloooo, ne čujem te!

- Bente gluvu, OVDI SAN!!!!!!- Viš ti ove iz one države, uvik se pravu da ne čuju kad in odgovara! - požalin se Dječaku.

- Haaalllooo, zašto šutiš? Vidim da si onlajn, ali ne čujem te! Pa gde si jebote?

Iživcirano zgrabin one slušalice, tresnen ih na stol kraj konpjutora, dignen se i taman san krenila sa tiradon o tome kako te glupe sprave i izumi ničemu ne služe i kako je život bija puno lipši i jednostavniji dok su judi jedni drugima lipo pisali pisma, kadli čujen mirni glas mog juniora:

- Mama.

- Ha?

- Da bi te osoba sa druge strane čula kad govoriš priko skajpa, tribaš slušalice stavit tako da ti oni mali mikrofon bude isprid usta, a ne iza glave na potiljku.

Bez obzira šta sad svi mislite da san ja nepopravljivo i neizlječivo smantana i neorganizirana, ja san naprimjer uspila u namjeri da sve svoje račune plaćan priko onoga internet bankarstva. Oćelite da vam pričan?

*Tekst je objavljen u e-novinama 2009. godine

Oceni 5