Didara, životna priča jedne Prizrenke (3)
Didara

Na kursu za nastavnike, Prizren 1949. godine: Didara Dukađini Đorđević sa kolegama

Photo: Lična arhiva

Skidanje feredže bilo mi je kao najstrašnija kazna

FEREDŽA

Posle petog razreda, dakle sa dvanaest godina, za mene se približavalo vreme kada treba da se zadevojčim. Po islamskom običaju, dobijanje prve menstruacije znak je da je devojčica stasala i da više u javnost ne sme da izlazi bez feredže. Istovremeno, za mene lično to je značilo da je gotovo sa školom. Ja sam to doživela kao nešto što se podrazumevalo, ni na kraj pameti mi nije bilo da bi moglo i nekako drugačije, jer drugačije jednostavno nije postojalo. Ni tata nije insistirao, verovatno i zato što je bio rat. U svakom slučaju, završetkom petog razreda ja sam se oprostila od daljeg školovanja bez mnogo žaljenja. Mama je već bila sašila moju feredžu i sve je bilo spremno da se uključim u novi status koji sam priželjkivala: društvo devojaka, svadbe, zabave, pripremanje opreme za udaju ... htela sam da budem devojka i da me drugi tako vide. U Prizrenu je bio običaj da se ta promena od deteta u devojku ozvaniči jednim ritualom. Kada je došao taj trenutak, majka mi je spakovala nešto od odeće i feredžu u torbicu i objasnila šta treba da radim i kuda da idem. Ceremonija se sastojala u tome da prošetam po gradu, da sama obiđem sva mesta koja sam kao dete posećivala, i da se sa tim ulicama i mestima na neki način oprostim. To je trebalo da bude moje poslednje pojavljivanje pred svetom otkrivenog lica, pošto se više njima neću vraćati kao dete. Išla sam u stvari da se oprostim sa svojim detinjstvom. Sada mi se ta cela priča čini vrlo tužnom i uzbudljivom, ali tada, dobro se sećam, nisam žalila što se detinjstvo zvanično završava, naprotiv. Žurila sam da odrastem. Nakon te šetnje uputila sam se tetki u goste, tako je predviđao ''protokol''. Tamo su me očekivali, sve je bilo unapred dogovoreno, to je bio deo obreda. Tetka je imala dve starije kćerke, već devojke, i ja sam sada bila njihova gošća nekoliko dana: one me zabavljaju, upoznaju sa svojim drugaricama, što znači uključuju me u svoj krug, prihvataju kao sebi ravnu, odraslu. Kad je prošlo tih nekoliko dana, tokom kojih nisam smela da napuštam tetkinu kuću, opet po pravilima obreda, tetka mi je spremila poklone i obukla feredžu. Vratila sam se kući u novoj ulozi. Od tog momenta žena se više nikada u javnosti ne pojavljuje otkrivenog lica.

Feredža je, naravno, samo gornje pokrivalo, i samo spolja, neupućenom posmatraču može da izgleda kao da su sve žene odevene u istu, bezličnu uniformu. Imovni status, raskoš, mašta, ukus, sve se to pokazuje tek kad žene feredže skinu

Feredže su sve bile istog kroja i iste boje, crne, ali su se po kvalitetu materijala razlikovale one koje su nosile devojke, udate ili starije žene. Mlade neveste su, na primer, nosile feredže od svile. Sve feredže su se sastojale iz dva dela: široke suknje, koja je duga do zemlje, i koja se u struku stezala lastišem, i gornjeg dela koji je sasvim zatvoren, navlačio se preko glave i imao duge rukave. Krojene su veoma široko, tako da je ispod nje mogao da se nosi i kaput. Preko lica je stavljana providna tkanina, peče.

Na ulicu se izlazilo sa punom opremom, a kad se, na primer, stigne u goste, u zatvoren prostor i među žene, feredža je skidana. Ako se ide u neku kratku posetu skida se samo gornji deo. U sopstvenoj kući feredža nije nošena, pred rođacima se žene takođe nisu skrivale. Zato je u svakoj kući postojao ugovoreni sistem znakova kojim je nečija poseta najavljivana: na primer, neko lupa dva puta na kapiji, znaš da dolazi ujak, ili stric, i otvaraš slobodno. Ili prosto pitaš ko je. Poštaru, recimo, samo pružiš ruku da uzmeš poštu, ne pojavljuješ se.

Feredža je, naravno, samo gornje pokrivalo, i samo spolja, neupućenom posmatraču može da izgleda kao da su sve žene odevene u istu, bezličnu uniformu. Imovni status, raskoš, mašta, ukus, sve se to pokazuje tek kad žene feredže skinu. A o svemu tome se vodilo računa. Meni je majka kupovala sve najbolje stvari, stalno sam nešto šila, za svaku svečanu priliku morala sam da imam nešto novo. Istovremeno, nabavljala se oprema, ćeis, za moju udaju: peškiri, posteljina, stolnjaci, ručni radovi, sve što će da bude potrebno u novom domaćinstvu. To je bilo najvažnije pripremiti pre udaje. Običaj je bio da se prilikom svadbe celokupan ćeis izloži javnosti na uvid. Sve se iznosilo i stajalo tako izloženo ceo dan, ko god bi poželeo da to pogleda mogao je, baš kao na izložbi, i zato su se devojke, a majke pogotovu, trudile da ta sprema bude što reprezentativnija. Devojke su jedna od druge kopirale uzorke veza, neke su opet svoje inovacije ljubomorno krile da zadive svet u pravom trenutku itd. Krug u kojem sam se tokom tih prvih devojačkih godina kretala bio je veoma ograničen, ali drugi jednostavno nije postojao a meni se moj svet tada nije činio tako malim. Uglavnom sam slobodno vreme provodila sa drugaricama, i u izradi  ručnog rada. Naročito je bilo važno da u tim posetama proučimo kako se koja oblači i doteruje. Mnogo smo vezle, trebalo je pripremiti dosta stvari za udaju, nikad ne znaš kad će se pojaviti pravi prosilac, ne možeš da se udaš nespremna, pa su i meni, a i drugim devojkama, pomagale majke, babe, tetke. Tad sam počela pomalo uz majku da učim i da kuvam, ali me kuvanje nije privlačilo i u tom pogledu joj nikad nisam bila dorasla.

Didara sa tatom i braćom: Prizren, 1937. godineNajveće svečanosti bile su svadbe, pogotovu devojačko veče ili k'nađeđe, na kojem se okupljao prilično širok krug devojaka. K'nađeđe je obred koji se izvodio pred svadbu, prilikom kojeg se obavljala depilacija celog tela buduće neveste i bojenje kose kanom (otud i izraz k'nađeđe – kaniranje). Nakon obavljanja obreda mlada bi se pojavljivala pred gošćama, kojima bi bili posluživani čaj i slatkiši. Ona se presvlačila po nekoliko puta u toku večeri, pokazivala svoju najlepšu odeću, oblačila venčanicu, i prikazivala svojim ponašanjem sve poželjne manire buduće ''snaše''. Tako su one koje tek čekaju svoj red za udaju učile odgovarajuća pravila. Ali to je istovremeno bila prilika i za ostale devojke da se pokažu u najlepšem izdanju. Starije žene su na ovim sedeljkama pažljivo posmatrale kako je koja devojka obučena, koliko ima nakita, koliko je lepa, otmena, kako se ponaša. Tu se praktično vršio odabir budućih snaha: ako privučeš pažnju nečije sestre ili tetke ili ujne, možeš da se nadaš dobroj prilici za udaju.

To je bio sav moj svet, nikakvi drugi izlasci, putovanja, knjige, muško društvo, ništa. Ceo period rata za mene je prošao u devojčenju, u zatvorenom krugu mojih vršnjakinja.

TATA MENJA ZANIMANJE

Kako je rat odmicao, posao sa antikvarnicom išao je sve slabije. Ko bi se bavio starinama u nesigurno vreme? Ne sećam se tačno koje godine, ali tata je bio prinuđen da zatvori radnju. Najvažnije dragocenosti preneo je kući na tavan i sklonio. Ostali smo bez ikakvih prihoda. Mada je tata imao dobre rezerve novca, one su se brzo topile, i trebalo je obezbediti neki redovan prihod da se prehranimo. Stric je u međuvremenu umro, mlađa tetka se udala i otišla iz kuće, ali svejedno nas je bilo šestoro, troje dece sa velikim potrebama, Enver, najstariji, bio je već mladić, sigurno nije bilo baš lako. Sećam se da je onog izobilja u hrani sasvim nestalo, meso smo skoro zaboravili, mama se nekako dovijala da nas prehrani. Ostala nam je samo ta velika kuća koju je takođe trebalo održavati. Dolazile su nam neke Romkinje iz obližnjeg sela da pomažu kad je bilo veliko spremanje, ili krečenje, spremanje zimnice i sl. To se još moglo obezbediti. Možda se tata malo više i prsio oko toga da se u gradu ne bi videlo koliko mu slabo ide. Gospodin koji je pre rata stalno nosio leptir mašnu nije mogao sada da dozvoli da nema nikakvu poslugu u kući, makar po cenu da ukućani jedu samo krompir i pasulj.

Već ranije sam slušala od brata ponešto o ''pravdi i jednakosti'' za koju se bore komunisti, ali mene to tada nije mnogo zanimalo, više sam se plašila da mi brat ne upadne u nevolju nego što sam razumela ideje kojim se zanosio

Sasvim slučajno, upita ga jednom neki prijatelj da li može da primi u kuću na nekoliko dana nekog trgovca iz Skadra. Čovek je morao poslom da se zadrži u Prizrenu neko vreme a nije imao gde da odsedne. Iz obzira prema svom prijatelju tata tog čoveka pozove kući, spreme mu gostinsku sobu, i on je tu ostao nedelju dana, jeo sa nama, sve kao da je domaći. Kad je mama kasnije spremala njegovu sobu, našla je pod dušekom novac koji je on diskretno ostavio kao naknadu za troškove boravka kod nas. Tata je, sećam se, najpre bio uvređen, njemu ni na kraj pameti nije bilo da gostoprimstvo može da se unovči. Ali ubrzo stižu, opet iz Skadra, novi gosti, njih četvorica, po preporuci onog prvog, za kojeg se ispostavilo da je njihov gazda. Mama i baba im spreme sada veliku sobu sa četiri postelje, i posle nekoliko dana, kad su odlazili, oni plate svoj boravak zvanično, onako kako im je gazda rekao i po ceni koju je sam odredio. Ubrzo tata shvati da bi nam takav, ne veliki, ali redovan prihod mogao biti koristan. Tako je počelo. Najpre smo izdavali jednu veliku sobu sa četiri ležaja i hamamdžikom i to samo za ''skadarsku vezu'' – tata se plašio da proširuje posao, plašio se nepoznatih ljudi, krađa i slično, ali polako se ohrabrio, a interesovanje je raslo. Ubrzo izdajemo sedam, pa jedanaest ležajeva. Sad nam već bolje ide i tata unajmljuje one iste Romkinje da redovno čiste kuću i peru veš. Do završetka rata cela kuća postaje veliko prenoćište. Mi smo se već sledeće godine preselili u pomoćnu kuću da bismo celu veliku kuću mogli da izdajemo.

NE MEŠAJ SE U POLITIKU

Mene tata angažuje da mu vodim knjigu gostiju. To je bilo moje prvo ''zaposlenje'', doduše bez plate, ali me ispunjavalo ponosom. Imer je bio suviše mali da pomaže tati, a Enver pomalo ''nepodoban''. On je bio počeo da se angažuje u SKOJu, tajno, naravno, ali u malom gradu sve se brzo pročuje i tata je zbog toga stalno bio na ivici srčanog udara. Zato ga je sklanjao da se ne pokazuje suviše pred nepoznatim ljudima i da se ne uplete u neki nepoželjan razgovor. Enver je čak u jednom trenutku, negde pred kraj rata, i pobegao od kuće i priključio se nekom partizanskom odredu, mislim Šarskom, ne sećam se tačno. Znam da je jednom prilikom, kad su bili negde u blizini, svratio da nas vidi i da je bila velika  rasprava između oca i njega, partizanski borac je čak dobio i batine. O njegovom odlasku se samo šaputalo. Ja sam naslućivala gde je, mada nisam smela da pitam. Već ranije sam slušala od brata ponešto o ''pravdi i jednakosti'' za koju se bore komunisti, ali mene to tada nije mnogo zanimalo, više sam se plašila da mi brat ne upadne u nevolju nego što sam razumela ideje kojim se zanosio. Istina, on je bio moj idol, i sve što bi on rekao ili uradio za mene je bilo najbolje i najpametnije, tako da sam tajno gajila simpatije prema njegovom nedozvoljenom političkom angažovanju. I ne znajući zašto ''navijala'' sam za SKOJ jer sam navijala za Envera.

Tata se nije izjašnjavao o politici, bar ne preda mnom. Njegova jedina filozofija bila je – Čini dobro, pomogni koliko možeš svakom ko je u nevolji, ne pitaj ko je, i dobrim će ti se vratiti. Za njega je najvažnije bilo ne gurati se u prve redove. Kako je to izgledalo u konkretnim slučajevima? Često je pominjao sledeću priču: Tokom Prvog svetskog rata put ga je odveo u Sofiju, kupovao je ili prodavao antikvitete, njemu kao Albancu nije bilo neizvodljivo da putuje, i dok je prolazio pored neke bolnice ili zatvora, ne mogu tačno da se setim, čuo je kako ga neko doziva kroz prozor. To je bio neki mladi srpski vojnik iz Prizrena kojeg su Bugari ranili u borbi i zarobili i koji je tu sada ležao u zavojima. Prepoznao je svog sugrađanina i dozvao ga da kroz rešetke razmene nekoliko reči. Tata ga se jedva setio, ali je odmah otišao do pijace i kupio mu nekog voća a na rastanku je obećao da će javiti njegovoj majci gde je i da je živ, kako ga je mladić zamolio. Kad se vratio kući, tata je natovario džak brašna na leđa i otišao u posetu mladićevoj majci. Doneo joj je vest da joj je sin živ, ali i pomoć da se prehrane, znao je da će im koristiti. Ona je naravno bila sretna da čuje tu vest i mnogo se zahvaljivala; na tome se završilo. I prođe nekoliko godina, ''jednom smrkne, drugom svane'', tek, završio se rat, srpske vlasti su ušle u grad – novo vreme, nova pravila. Prvih dana nove vlasti niko se ne usuđuje ni da se mnogo kreće po gradu a kamoli da otvori radnju. Nakon nekog vremena otac valjda izgubi strpljenje, ili je shvatio da tako ne može još dugo, skupi hrabrost i odluči da ode do Šadrvana da vidi šta se tamo dešava i da nekako ''nezvanično'' otvori radnju. Dok je tako sa strepnjom sedeo u radnji, iznenada uđe unutra neki visoki oficir srpske vojske. Otac se mnogo uplaši  i uopšte ne prepozna osobu koja je stajala pred njim. Oficir ga ljubazno pozdravi i upita da li ga se seća. Kada je dobio odrečan odgovor, objasni da je on onaj ranjeni vojnik iz Sofije kojem je pomogao, da je preživeo rat, napredovao u vojci i da je sada u Komandi u Nišu. Kaže da je došao u Prizren da poseti majku, i odlučio je, eto, da svrati do njega da ga vidi i da mu zahvali za dobročinstvo. Znajući da tata sigurno strepi od toga kako će se nove vlasti odnositi prema njemu, dao mu je svoju adresu i rekao da može uvek da mu se obrati ako mu zatreba neka pomoć: ''Ti si meni pomogao kad mi je bilo najteže i ja to nikada neću zaboraviti'', rekao je. Ohrabren ovim obećanjem tata je počeo da otvara radnju svakodnevno, nastavljajući posao i u novoj državi. Tako je radnja ostala izvor prihoda za porodicu do sledećeg rata.

Prizren četrdesetih godina XX vekaTo su uglavnom bila tatina načela, nikakvo uključivanje u neku političku borbu ili svrstavanje na neku stranu, ali do njih je došao tek pošto se u mladosti opekao par puta, i dosta propatio dok je moj stariji brat ležao u zatvoru zbog politike. Znam da je tata u predratnoj Jugoslaviji prošao put od simpatizera komunista do višegodišnjeg lojalnog radikala i Pašićevog sledbenika, a posle rata je i privatno i javno tvrdio da je Titov najveći poštovalac. Kad su u Kraljevini SHS, 1920. godine, organizovani prvi izbori, pričao nam je da je agitovao za svog prijatelja, kandidata Komunističke partije. Taj njegov prijatelj, neki derviš prizrenski, bio je učesnik Oktobarske revolucije i po povratku okupio je u gradu priličan broj sledbenika, među kojima je bio i moj otac. Pričao je da je u predizbornoj kampanji tog svog druga nosio na ramenima dok je ovaj držao govore, i da su na vlast grmeli parolama: ''Uzalud vam topovi kad ste lopovi'', tako nekako. Mislim da su tada u Prizrenu komunisti i osvojili vlast. Ali, kada je ubrzo potom Komunistička partija zabranjena, njeni simpatizeri su morali da plate ceh, naravno. Kaže tata, počnu da mu svakodnevno stižu kazne zbog neočišćenog trotoara ispred radnje. On očisti, dođu žandari, opet kazna. Kad mu je dojadilo da plaća kazne, ode u opštinu da se žali, kune se službeniku da svako jutro sve opere i očisti, a kazne i dalje stižu, ne zna zašto plaća. Onaj službenik kaže da mu naravno veruje, ali ga onako usput upita: ''Reci mi, a za koga si ti ono glasao na izborima?'' Tata se prepao, ne sme da kaže, vidi da ovaj zna, vidi zbog čega stižu kazne. ''Od sad da znaš – glasaćeš za radikale ako misliš da ne plaćaš kazne'', poručio mu je taj službenik. Drugim rečima, glasaj za vlast i ne poigravaj se drugi put. I moj tata se više nije poigravao. Bez ikakvog dvoumljenja glasao je od tada samo za Pašića. Mislim da zato ni Enverove komunističke ideale nije nikako odobravao, ako je uopšte i mislio da dečko od petnaestšesnaest godina može da zna šta radi.

Stiže i 1945. godina, kraj rata, oslobođenje, dolaze partizani. Prenoćište i u novim uslovima nastavlja sa radom, samo što sad Enver ima dobar kredit, pa tata bez straha prima u kuću predstavnike nove vlasti. Upravo su oni i činili glavninu naših gostiju. Odmah 1945. godine u Prištini je ubijen Miladin Popović, sekretar Oblasnog komiteta Partije i Komitet se prebacuje iz Prištine u Prizren, a četvorica važnih partijskih rukovodilaca: Rako Radulović, Blažo Ljutica, Pavle Lopičić i Lakić Simonović raspoređeni su u Prizren za instruktore Oblasnog komiteta. Godinu dana su oni stanovali kod nas kao jedini gosti, za neku ne baš visoku naknadu. Mi smo im prali i veš. Sirotinja, imali su po jednu košulju i po par čarapa, a vlast, visoki funkcioneri! Sa njima smo se srodili kao sa članovima porodice, sva četvorica su bili mnogo dobri ljudi. Sedeli su često sa tatom, pričalo se i o politici i dobro su se sprijateljili. Meni je tata dozvoljavao da pred njima idem bez feredže, jer su nam bili kao rođaci.

DRAMATIČAN PREOKRET

Da li su ti partijski ljudi istinski ubedili mog oca da dolazi vreme opšteg napretka, da li mu se iz tog ubeđenja vratila stara želja da me školuje, ili se on naprosto plašio nove vlasti i iz čistog konformizma odlučio da ide ukorak s vremenom, ostalo mi je nejasno. Tek, desio se u mom životu nezamisliv preokret. Godine 1947. stigla je direktiva Partije da se radi na ubeđivanju najuticajnijih ljudi u gradu o neophodnosti da žene skinu feredže. Ti najugledniji trebalo je da sopstvenim primerom, u sopstvenim porodicama, pokažu kojim putem novo društvo treba da krene. Moj otac je bio na prvom takvom sastanku i odmah je doneo odluku: njegova kćerka će da skine feredžu. Naravno, mene ništa nije pitao. Posavetovao se sa Enverom koji se odmah složio i krenuo da me ''prevaspitava''. Tatina odluka došla mi je kao najstrašnija kazna. Stajala sam u šoku, zabezeknuta, bez snage da mu se suprotstavim, da išta pitam, kad mi je saopštio da je dao reč Mesnom odboru Partije. Celu  noć sam plakala. Nisam mogla da zamislim užasniju situaciju od te u koju me je gurao rođeni otac. Imala sam sedamnaest godina, želela sam da se udam, da se ne razlikujem od svojih vršnjakinja. Videla sam pred sobom nesrećnu Sadije, moju pokojnu sestru od tetke, i strahovala da ću ponoviti njenu sudbinu. Ona je bar sama izabrala svoj put, mene su na ovaj bacili bez moje volje. Osećala sam se jadno i nemoćno, kao da me odlukom da skinem feredžu otac tera da hodam gola ulicom, kao da me tera da se prostituišem. Mislila sam da tu sramotu neću preživeti.

Na časove sam išla uvek u haljini dugih rukava, zakopčana do grla iako je bilo leto, od sramote nisam smela da podignem pogled ni da pozdravim ljude na ulici. A nisu baš ni oni mene pozdravljali

A onda je stigao novi šok. Te godine, i valjda zajedno s tom akcijom, u Prizrenu je organizovan učiteljski kurs za Albance. Trebalo je da se na tom kursu, u trajanju od tri meseca, albanski kadar osposobi za rad u osnovnim školama, jer je započela akcija opismenjavanja stanovništva. Otac je odlučio da ću da pohađam kurs za učiteljicu. Sve je bilo protiv moje volje i tako naglo. Majku, kao ni mene, niko ništa nije pitao, ali ona je razmišljala trezveno: ''Ako ostaneš kod kuće, ko zna da li ćeš ikada moći da se udaš. Kad budeš imala svoju platu, možda ćeš lakše naći neku šansu'', rekla je. I zaista, veoma brzo se pokazalo, taj kurs mi je bio jedina šansa, ne toliko za udaju koliko da svom životu dam kakav takav pravac. I krenula sam, jer drugi izbor nisam imala.

A na kursu – četrdeset mladića i svega nas tri devojke. Na časove sam išla uvek u haljini dugih rukava, zakopčana do grla iako je bilo leto, od sramote nisam smela da podignem pogled ni da pozdravim ljude na ulici. A nisu baš ni oni mene pozdravljali. Kad bih prolazila ulicom dobacivali su za mnom koješta, žene su izlazile da me vide, glasno dovikujući jedna drugoj – Dođi da vidiš čika Ganijinu ćerku, ide bez feredže! U zemlju sam propadala. Sećam se da je prvog dana škole Enver doveo kući te dve druge devojke da se upoznamo i da zajedno idemo do škole, uopšte nisam smela tako ''gola'' da idem sama. Pri školi je postojao internat gde su bili smešteni svi polaznici iz drugih krajeva Pokrajine. Pohađao se niži, srednji i viši kurs. Sa mnom, na nižem kursu, bila je samo još jedna devojka.

UČITELJICA SA SEDAMNAEST GODINA

Obuku na kursu prošla sam glatko, volela sam da učim, a gradivo mi nije bilo teško. I za svega tri meseca kursa i prethodnih pet razreda škole, ja u sedamnaestoj godini dobijam diplomu i postajem učiteljica – daskalica, kako se kaže na albanskom. Odmah sam se zaposlila. Sekretarijat za obrazovanje me raspoređuje na posao u školi koja se nalazila u obližnjoj mahali. To u stvari nije bila prava škola, već su prostorije džamije malo prepravili, ubacili klupe i improvizovali učionicu. Mesto koje sam dobila bilo je istureno odeljenje škole koja se nalazila u centru grada. Tu nije bilo drugih učitelja, samo ja i jedno pedeset đaka. Sve prvaci, ali različitih uzrasta. Bilo je sedmogodišnjaka, ali i mnogo dece koju je rat omeo u školovanju, skoro mojih vršnjaka koji su sad morali u školu jer je donet zakon o obaveznom osnovnom školovanju. I sama sam još bila dete, neiskusna, nezrela, nenavikla na obaveze, a sad odjednom treba da budem autoritet dečacima među kojima neki od petnaest godina na sred časa pale cigarete ne zato što se mangupiraju, nego što uopšte nemaju pojma da se u školi ne puši. Jednom sam ja, taj ''jaki'' autoritet, na primer, prosto zaboravila da treba ujutru da odem na posao i nastavila da spavam. Mami je bilo žao da me budi, ''neka se dete odmara'' (toliko joj je bilo važno moje zaposlenje), a đaci čekali, čekali, pa se uputili pred kuću da vide šta je sa mnom. Spremim se na brzinu pa hajde svi zajedno u školu. Trebalo je i meni i njima vremena da se snađemo. Ali koliko su me ta deca volela i poštovala kad smo se jednom uklopili! Ja sam ih učila ne samo da čitaju i pišu, već i kako da se ponašaju, osnovne stvari. To je bila sirotinjska, prilično zaostala četvrt, i trebalo je, bogami, dosta truda da se deca privole, prvo da uopšte dolaze, a onda i da nešto slušaju i zapamte, da nauče kad se dolazi u školu, da se ne sme izlaziti kad je kome volja itd. Ali je išlo dosta dobro, jer su umeli da poštuju moju ulogu, niko u meni nije video devojčicu, već ozbiljnu učiteljicu koju moraju da slušaju.

Didara Dukađini sa učenicima: Dragaš 1951. godine

Naporedo sa ovim časovima za decu, dobila sam zadatak da radim i na opismenjavanju njihovih majki. U kući nekog verskog starešine, tu iz mahale, isto tako je po direktivi, jasno, jedna prostorija pretvorena u učionicu, dobili smo tablu, nekoliko klupa, i žene su počele da dolaze. Naravno, nisu krenule dobrovoljno. Najpre se po mesnim odborima agitovalo među muškarcima da oni počnu da šalju svoje žene ili kćerke u školu i da ih oslobode feredža. Predavanja te vrste držali su aktivisti iz samog Prizrena, omladinci, Enverovi drugovi. Taj front: omladina, AFŽ, Socijalistički savez, sve više je jačao i oni sad insistiraju na širenju ideja emancipacije. Jeste to išlo teško i sporo, ali se ipak nekako ''hvatalo''. Mesni odbori su radili punom parom u svakoj mahali. Dabome da su i od mene, s obzirom na moj pionirski poduhvat sa feredžom, tražili da ubeđujem žene da krenu mojim stopama. Možda ne bih s nekim posebnim ubeđenjem prihvatila da obavljam i taj zadatak da se u meni u tom kratkom vremenu nisu prelomile neke ključne stvari. U jednoj jedinoj godini ja sam doživela tako radikalnu transformaciju o kojoj ranije nisam mogla ni da sanjam. Moj život se promenio sto posto. Mene, koju su nedavno svi zaobilazili na ulici, sada su deca pozdravljala uglas – Dobar dan, nastavnice! Njihove majke su me zaustavljale da mi kažu koliko deca kod kuće pričaju o meni – ''Naša učiteljica je rekla ovako ...'', ispravljali su roditelje, mene uzimali kao primer. Očevi te dece su me s otvorenim poštovanjem pozdravljali kad bi me sreli. Počela sam da diskutujem na školskim sastancima, ohrabrila sam se da progovorim i primetila da me kolege slušaju. Osim toga, donosila sam kući platu i počela da uživam novi, povlašćeni položaj. Osetila sam ukus slobode (za mene je suštinska stvar bila i ostala ekonomska nezavisnost žene) i poželela sam da i drugim ženama kažem nešto o tome. Svim srcem, najiskrenije, krenula sam da ih okupljam i da im govorim koliko je važno da idu u školu, kad je već klima vremena to dozvoljavala, da im u stvari govorim isto ono što je nama u detinjstvu objašnjavao otac. Naravno, ja sam samo omogućavala da se pritisak koji je vršen ''odozgo'' sprovede bezbolnije, bila sam neka vrsta amortizera, meni su te žene verovale više jer sam bila jedna od njih. Od mene jeste traženo da ih ubeđujem, ali je to u šta sam ih ubeđivala u isto vreme bilo i moje lično, dragoceno iskustvo koje sam želela da im prenesem.

Moji učenici su sad bili prvačići u redovnom školovanju. Ponekad sam neke od njih i prala i oblačila, neki nisu umeli ni da se zakopčaju

Za mene više nije bilo zaustavljanja. To što sam sada imala više se nije dalo porediti sa željama i planovima devojke pod feredžom. Preda mnom se otvarala sasvim drugačija perspektiva. Rešila sam da idem dalje, još korak napred, sad sam mogla sama za sebe da donesem odluku. Enver me, naravno, podržao kad sam sledećeg leta odlučila da upišem srednji kurs, a tata je odobrio automatski. Te, 1948. godine, na kursu je već bilo više devojaka. Feredže su tada  ukinute i zakonom, ali i obrazovanje je među albanskom omladinom dobilo na ceni. Klima vremena se bitno promenila, moje mesto u društvu naglo je postalo poštovano, što me naročito motivisalo da nikako ne odustajem. Bila sam beskrajno zahvalna ocu. Da me nije onako ponizio možda nikad ne bih ni saznala šta želim od mog života, ni šta mogu.

Posle srednjeg kursa, koji sam završila tokom leta, dobijam posao u školi u centru grada. Status mi je opet malo porastao. Ali posla je bilo preko glave. Moji učenici su sad bili prvačići u redovnom školovanju. Ponekad sam neke od njih i prala i oblačila, neki nisu umeli ni da se zakopčaju. Počinjali smo ne od prvog slova, nego bukvalno od toga čemu služi kreda i kad se može izaći iz učionice. Ni njihovi roditelji uglavnom nisu znali šta je škola i kakva su školska pravila, i nisu mogli prethodno mnogo da ih poduče. Pamtim bezbroj anegdota iz tog doba, čini mi se svaki detalj, i mnogo više nego iz kasnijih godina, jer smo tada i oni i ja nekako zajedno odrastali i učili. Bilo je i mnogo komičnih situacija. Naučim ih, na primer, da ne viču uglas, nego da podignu dva prsta kad hoće da odgovore na pitanje, a jedan prst kad traže da izađu u WC, da bih održala mir u učionici. To su bili naši znaci, tako smo se dogovorili, da ne moramo da se dovikujemo. I oni to poštuju, nema galame, mada je pola učionice stalno s jednim prstom podignutim uvis. Puštam jedno po jedno, kad vidim jednog malog kako mi uporno gura pod nos kažiprst, ali savijen. Pitam ga šta je, koji je to sada znak? A on kaže: ''Ne znam, učiteljice, kako da ti kažem, ja neću u WC, ali moram da izađem – da prdnem!''

(Nastaviće se)

Oceni 5