Film "Četiri ruže" (2019)
4ruže 2

Photo: IMDb

Sklepani pokušaj angažovane gangsterske drame

4 Roses / Četiri ruže

2019.

režija: Vasilije Nikitović

scenario: Balša Labović, Vasilije Nikitović

uloge: Miloš Samolov, Boris Milivojević, Srđan Todorović, Dragan Jovanović, Gordan Kičić, Milutin Milošević, Dragana Dabović, Sonja Kolačarić, Nada Macanković

U suštini se retko događa da film koji dolazi iz Srbije, a nije delo nekog regionalno ili šire etabliranog autora, zaigra na redovnom repertoaru u Hrvatskoj. Istini za volju, razmena u obrnutom smeru, van konteksta filmskih festivala koji su svet za sebe po modelu globalnog sela, još je i manje vidljiva, iz razloga ovih ili onih. Po pravilu, filmovi koji se plasiraju na repertoar su, kako se to popularno kaže, repertoarski, dakle namenjeni širokoj publici, obično u ključu nekakvog žanra, spektakla ili makar komedije za razbibrigu.

Ponadali smo se da će se nakon relativnog uspeha Južnog vetra Miloša Avramovića, inače sasvim solidnog, žanrovski čvrstog i lokalnim koloritom beogradskog periferijskog krimi-polusveta obojenog akcionog trilera sa fokusom na krađu automobila, ta razmena bioskopskih filmova intenzivirati. Za to ima pregršt razloga, a najvažniji je taj da publika voli filmove na jeziku koji razume (ma koliko se veštački pravile distinkcije), naročito ako je tema univerzalno razumljiva, a obrada profilirana. U tom smislu, Četiri ruže reditelja-debitanta u dugometražnom formatu Vasilija Nikitovića kao srpska gangsterska drama centrirana oko naslovne kafane u teoriji ima regionalnu "prođu", međutim kvalitativni dometi filma, iskreno govoreći, nisu baš visoki.

Priča počinje svojevrsnim "spoilerom", to jest napucavanjem našeg protagoniste i naratora Šuleta, odnosno Tarzana (Samolov) od strane prljavog policijskog inspektora Branka (Dragan Jovanović kome uloge prljavih i otkačenih pandura zapravo dobro stoje), što skoro celu prvu polovinu filma šalje u "flashback". Ta prolongirana ekspozicija, čak je i špica atipično smeštena oko sredine, zapravo služi da se upoznamo sa likovima i situacijom zbog koje je Šule iliti Tarzan popio metak i pao u reku: on je radio kao izbacivač u naslovnom klubu (nadimak je dobio od gazde jer "zna da prepozna majmune koji će praviti probleme") koji je služio kao paravan za mutne poslove trojice partnera, gazde Slobe (Todorović, solidan u ulozi koju može da odigra i u snu), pomenutog prljavog inspektora i ljigavog političara Žileta (Kičić, šmira kao i obično). Tarzan je tu služio kao faktotum, potrčko i "katica za sve", sve dok nije došao na "genijalnu" ideju da "krajcuje" koverte s lovom za njih trojicu i to trpa u svoj štek. Naravno, bilo je pitanje trenutka kada će ga otkriti i tako eto njega u reci sa rupom od metka.

Drugi deo filma u centar zbivanja stavlja Šuletovog kuma Belog (Milivojević) koji po dogovoru s njim dolazi u Beograd da bi iz kafane pokupio plen. Ta rizična operacija treba da se dogodi u toku jedne noći kada se u Četiri ruže sjate svi živi gosti, kako stalni, tako i oni novi, baš na noć kada se u promet pušta nova droga MDMA koja je hit u Amsterdamu. Iako je primarni zadatak pokupiti kofer, sekundarni uključuje spasavanje dvogodišnjeg dečaka, sina gluvoneme čistačice i Tarzanove komšinice u pomoćnim prostorijama kafane, Laure (Kolačarić).

Prvi i osnovni problem sa filmom je strukturalni: cela ekspozicija je uglavnom višak, ponajviše zbog inflacije ovlaš skiciranih sporednih likova koji uglavnom nisu ključni za radnju. To je recimo slučaj sa telefonskom vidovnjakinjom, netalentovanom, a ambicioznom glumicom, periferijskim sponzorušama, pa i glumičinim povremenim dečkom - simpatičnim muljatorom kojeg igra Milutin Milošević i koji čak i ima kakvu-takvu ulogu u sledu događaja. Ostali su, međutim, manje ili više dekor, kao komad scenografije i rekvizite i u nekom ekonomičnijem, nabijenijenijem kratkom filmu bi bili bez po muke zamenjeni statistima. Razlog zbog kojeg su oni tu je, pak, standardna boljka srpskog filma za raju: potreba za popovanjem i da se ispadne jako pametan.

Tipovi, dakle, nisu izabrani slučajno, kako među nosećim, tako i među sporednim i epizodnim likovima i svi oni služe da nam manje-više ukažu, odnosno da nam pod nos nabiju, sveopštu dekadenciju, nasuprot, je li, pravim vrednostima oličenim u jadnoj Lauri i njenom nevinom sinu ili u prijateljstvu između Šuleta (koji je bazično lopov, ali nema veze jer krade od gorih od sebe) i Belog (koji nema frku da pokuša da mazne ukradenu lovu jer je ta lova ionako krvava). E, sad, zanimljivo je i njihovo "geografsko poreklo", jer su obojica iz Zvečana, dakle s Kosova, a Kosovo je, naravno njegov severni deo, prikazano kao nekakva mitska zemlja mira, idile i jednostavnosti.

To ima i svoju političku neskrivenu političku dimenziju, baš kao i cela ta kuknjava za pravim vrednostima i implikacije poželjnog patrijarhalnog i konzervativnog modela. Naravno da su njih dvojica sa severa, iz Zvečana ili Mitrovice, neće valjda biti iz neke tamo Prištine, Gnjilana, Uroševca, Prizrena ili makar kakvog srpskog sela u blizini nekog od navedenih gradova. Pozitivno je, doduše, što se osuđuje "guslanje", pa čak i deklarativno zaklinjanje na vernost "kosovskom zavetu" (jer to čine lupeži koji ionako misle samo na svoje dupe), pa i to da Šule i Beli u suštini gledaju svoja posla, odnosno da uglavnom preživljavaju umesto da "srbuju". Škakljivo je donekle i pozicioniranje radnje filma u 2009. godinu, odnosno u period prethodne vlasti, premda se ironičnom upotrebom onovremenih (valjda) i još starijih muzičkih hitova uz kadrove noćnog života i značajnih mesta u centru Beograda koja su sada devastirana ili im preti devastacija pod novim režimom, reditelj efektno štiti od mogućnosti zloupotrebe filma od strane političkih struktura.

Drugi niz problema je čisto režijske prirode i slika toga da Vasilije Nikitović, čovek koji je zanat pekao kod Kusturice na njegovim filmovima Život je čudo i Zavet, nema baš puno trikova u rukavu, baš kao ni njegov koscenarista Balša Labović: njih dvojica su uspeli da podvale štos sa zamenom glavnog lika na pola filma i to je otprilike to. Nikitović, videli smo, vlada montažnim sekvencama i zna da upotrebi muziku. Glumce uglavnom pušta da slede svoje instinkte, što je u redu kada su ti glumci Žika Todorović i Dragan Jovanović, ali sa ostalima kojima je potrebno vođenje stvari dosta lošije stoje. Oko za detalje mu takođe nije naročito oštro, dalo bi se u drugom-trećem planu pronaći nešto mobilnih telefona ili automobila koji se ne uklapaju u zadani period, a i činjenica da dvojica kumova iz Zvečana govore sa beogradskim akcentom nije ničim objašnjena i opravdana.

Ono što, pak, najviše iritira u ovom ispodprosečno sklepanom pokušaju gangsterske drame s društvenim angažmanom je uporno insistiranje na formuli koja naprosto ne radi na duže staze: kombinaciji vrlo neurotične ručne kamere i oštrih montažnih rezova. To donekle ima smisla u montažnim sekvencama i masovkama kojima Nikitović kupuje vreme i film razvlači na preko 100 minuta trajanja, ali vrlo brzo postaje zamorno i od Četiri ruže pravi zapravo prolongirani video-spot. Postoji razlog zašto se oni snimaju za pojedinu pesmu, a ne za dupli album.

Oceni 5