Škola odsečena od sveta

O tome kako izgleda život kurdskih dečaka u jednom internatu smeštenom u neprohodnom, planinskom kraju Istočne Anatolije šibanom oštrom klimom, govori četvrti igrani dugometražni film Ferita Karahana – za koji je scenario (kao i za prethodna tri) napisao zajedno sa Gülistanom Acetom. Film je upravo imao svetsku premijeru u Panorama sekciji Berlinala koje se ove godine održava u dva navrata; digitalno izdanje je dostupno ”industriji” prve nedlje marta, a fizički festival će (ukoliko prilike to dopuste) biti otvoren široj publici u junu.

Motiv da se okrene ovoj sredini Karahan crpi iz sopstvenog traumatičnog iskustva iz slične škole u kojoj je proveo šest godina života 1990-ih. Prema njegovim sopstvenim rečima, stvari se prema onome što su on i njegov tim doživeli tokom priprema za snjimanje filma, nisu puno promenile za trideset godina.

Scenario je morao da prođe kroz mnoga prekrajanja ne samo zbog Karahanove psihičke borbe sa temom, već i zbog rasplamsavanja rata na Bliskom Istoku 2015, a potom i pokušaja puča 2016. koji je imao tragične posledice po ionako diskriminisano kurdsko stanovništvo. Tek pred kraj 2016. scenario je dobio svoju današnju formu, a objektivno posmatrano on je i najbolji element filma kome najviše smeta ono što ga je moralo učiniti boljim – glumački tim. Već kod izbora dva glavna maloletna glumca je očigledna velika razlika u izvođačkom kvalitetu. Dok jedan svoju ulogu odlično nosi, drugi je takoreći šlepa.

Kasting je tekao paralelno sa traženjem lokacija za snimanje, uz mnogobrojne probleme oko dobijanja licenci. Naposletku je izbor za jedanaestogodišnjeg Yusufa kroz čije oči se ispituje sistem laži, kako nastaju, kako se i zbog čega neguju i kako se zloupotrebljavaju u opresivnim društvima pao na Sameta Yildiza. Njegova briga za drugara Memu (Nurullah Alaca) koji je preko noći postao misteriozno bolestan je okosnica priče o nepodnošljivoj internatskoj sredini koja decu više uči strahu i pokornosti nego bilo čemu korisnom.

Odsečena od sveta, škola je mesto u kome se deci negira maternji jezik i postojanje kurdskih teritorija, gde se šamari dele za banalnosti, a uvrede tek reda radi. Deca se snalaze čak i za najneophodnije ”luksuze”, na primer  tuširanje koje je zvanično dozvoljeno samo jednom nedeljno.

Pravi horor počinje Meminim neobjašnjivim stanjem, bez mogućnosti prave medicinske pomoći, u hladnom internatu do koga je pristup nemoguć zbog snežnih oluja. Profesori tek počinju da spoznaju svu ozbiljnost situacije kada dečak sasvim izgubi svest, dok Yusufa dodatno mori osećaj krivice za ono što se dešava.

Brother’s Keeper je film o genezi straha u kome se i počinioci i žrtve bore za svoj deo sigurnog prostora. Šteta je samo što se taj osećaj raspršava zbog prosečnog kastinga, čak i po pitanju profesionalnih glumaca.